Povratak litijuma i Rio Tinta?

Briljantni komentarBorisa Budena star je nekoliko godina, ali je i danas isto tako aktuelan – geopolitička pozicija periferije danas primarno znači da ćete biti pretvoreni u jalovišno područje na koje se otprema (i) fizički (ali i politički i ekonomski) otpad procesa igranja ekološke svesti tamo negde u metropolama, da je u geopolitičkom prostoru Evrope za to delegiran prostor jedne manje zemlje na Balkanu i da se sada žrtvuje neka tamo Srbija da bi se Nemačka igrala hipi komune.

Prošla je skoro čitava godina otkako su mediji preneli tada pomalo iznenađujuće saopštenje kompanije Rio Tinto kojim je najavljen mothballing (pauziranje) projekta Jadar. Pomislili smo tada da smo pobedili u ratu, te da smo se ove kompanije otarasili manje više trajno i da nećemo postati jalovište za veliku Nemačku industriju. Ali – samo smo pomislili. I to izgleda poprilično brzopleto i pogrešno te izgleda da će slavlje biti poprilično kratkotrajno. Jer iako od nje ni glasa nismo čuli ovih nekoliko meseci – možda bi trebalo da počnemo da zvonimo na uzbunu.

Jer odveć smo lako tada tapšali jedni druge po ramenu, čestitali na otporu i vojvodoserdarili naokolo – ali smo svojevremeno imali i heterodoksne zaključke: da je Rio Tinto otišao (a to je moje mišljenje, ne morate da se složite) primarno ne zbog nesalomivog otpora koji smo organizovalli neki mi – već zbog banalne nepovoljne ekonomske kalkulacije i prvenstveno zbog toga što se tržište litijuma tada nalazilo u pravoj pravcatoj buli; te da postoji opasnost da će se zlokobna kompanija i projekat vratiti samo li se malo poboljšaju uslovi na tržištu.

U međuvremenu, žao mi je, poboljšavaju se uslovi na tržištu.

Jer Investing.com (a i svi ostali posvećeni berzanskim trendovima), tako, izveštava da je cena litijuma na svetskom tržištu takva da se relativno stabilno približava onom periodu iz onih rekordnih 2020., 2021. i 2022. – kada je projekat Rio Tinto u nas planuo, intenzivirao se i izazvao to što je izazvao. Cena još uvek nije dostigla te nivoe, ali tržište litijuma je, kako to kažu ekonomisti, skakalo tempom od čak 40 projektovanih procenata godišnje, što je neverovatni skok. Dakle, nakon ozbiljnog pada krajem 2024. i tokom 2025. godine, spot cene (cene na berzama u trenutku kupovine) litijum–karbonata i litijum–hidroksida su snažno porasle – oko tri do četiri puta – premašivši neke brojne psihološke i investicione granice i podstakavši listom sve rudarske kompanije da ponovo pokrenu prethodno obustavljene pogone širom sveta. Pa tako Rio Tinto nešto agresivnije gura projekte u Argentini i Kanadi od kojih su neki bili pauzirani upravo u ono vreme kada i naš projekat Jadar. Takođe, ponovo se otvaraju i brojni drugi – takođe pauzirani u otprilike isto vreme – litijumski rudnici drugih kompanija: Bald Hill u Australiji, Finniss projekat, Đijangdžavo, Ngungaju…

Ovog puta, međutim, izgleda kao da će se cena litijuma zadržati na relativno visokom nivou pozamašno vreme – na dugoročnost rasta ukazuje i to što skok nije toliko nagao kao pre šest godina, što implicira da iza njega ne stoji kratkotrajno berzansko oduševljenje. Jer generalno se uzimalo da su glavna pokretačka snaga baterijske industrije i rasta cene litijuma – automobilska industrija i rapidna elektrifikacija saobraćaja.

Ali to je – ispostavlja se – bilo i pogrešno mišljenje. U međuvremenu je i samo tržište električnih vozila imalo osetnu kontrakciju, kupci su polako ali sigurno počeli da shvataju da su električni automobili poprilično loša investicija¹, ali vidimo da to ipak nije uslovilo i trajni pad baterijske industrije. Jer ono što ovoga puta gura potencijalnu jadarsku ekološku devastaciju su primarno potezi i strategije velikih elektroenergetskih sistema (a među njima – zelene politike jedne evropske zemlje posebno). U delu se država (primarno bogatih i posebno one evropske najbogatije – i to nije ni najmanje slučajno), naime, kao primarno rešenje energetskih problema uzima kombinacija obnovljivih izvora energije i akumilacije i to se rešenje kroz evropske institucionalne politike gura i u ostatku evrope: vetar, solar i baterije.²

Njihove su prednosti, usput da kažemo, očigledne, primamljive ali u suštini i veoma tanke te se daju svesti na samo dve stvari: nulti karbonski otisak u trenutku proizvodnje i veoma nisku cenu instaliranog kapaciteta (dakle – snage) po proizvodnoj jedinici. Jedan megavat solarnih panela, tako, može biti i izuzetno jeftin, drastično jeftiniji od bilo koje alternative (i time i privlačan za investiranje i veoma brz za povratak investicije) uzme li se izračunati njegova cena po megavatu te time i veoma pogodan za relativno brze investicije (ali mi dodajemo i da je on zgodan i kao izuzetna marketinška fora koja se lako da uvaliti onima koji ne razlikuju megavat od megavatčasa).

No, znate i sami: plaćanje na mostu i na ćupriji. Problem je u isprekidanosti, nepredvidivosti i neupravljivosti velikog broja obnovljivih izvora energije i uglavnom veoma niskom kapacitetnom faktoru – procentu energije koja se u realnim uslovima operacija može dobiti iz izvora u odnosu na teorijsku stopostotnu proizvodnju – ovih izvora energije. I dok je kod izvora kao što su termalni izvori (elektrane) on između 60 i 80% (što uvelikoj meri zavisi od starosti elektrana), u hidroelektranama oko 35 – 50%, kod vetrogeneratora 20 – 30%, u solarnim elektranama je on oko 25%. Odnosno 25% je u teorijski najboljim mogućim uslovima. U realnijim uslovima Evrope – oko 15%. U proseku tokom godine. Zimi samo oko 2 – 4% (primer Nemačke). U proseku tokom cele zime. A često može biti i 0%. Zapravo on je nula procenata svaki dan – pola dana; odnosno kad je noć.

A to znači da proizvodni kapaciteti moraju da budu daleko veći (za najnezgodniji deo godine – oko pedeset puta veći ukoliko je kapacitetni faktor svih izvora energije tako nizak) nego što je to optimalno potrebno; ali i da svaki puta kada su uslovi povoljni – oni proizvode i daleko više energije nego što je potrebno.

Naravno – veoma ne pomaže ni to što neki obnovljivi izvori energiju proizvode uglavnom više onda kad vam ne treba (danju i leti) a ne proizvode ili proizvodnja radikalno pada onda kada vam treba (noću i zimi), što se inače zove i upravljivost (dispachability), odnosno kapacitet izvora energije da ga „uključite“ po potrebi (od obnovljivih izvora, ovakva je hidroenergija i zato je posebno ona – verovatno ekološki ukupno najodrživija).

I da bi se ova kvadratura kruga razrešila – potrebni su kapaciteti za skladištenje a kao rešenje kojem pribegava većina elektroenergetskih sistema su veliki mrežni gigvatski baterijski kapaciteti.

Oni su, pak sasvim nedovoljni trenutno i očekuje se njihova rapidna izgradnja u skorijoj budućnosti. Recimo, na lokaciji Brokdorf na kojoj je svojevremeno radila jedna po mnogo čemu izuzetna nuklearna elektrana – gradi se najveći evropski sistem baterija kapaciteta 1600 megavatčasova (onoliko struje koliko je taj Brokdorf proizvodio za sat i oko 15 minuta) i snage oko 800 megavata (dakle, ona otprilike dva sata može da daje snagu ekvivalentnu oko dve trećine tog istog Brokdorfa. Koji je, usput, smatran jednom od najbolje izgrađenih nuklearki u istoriji, nekoliko puta i svetski šampion proizvodnje u konkurenciji pojedinačnih energetskih jedinica). Projekat je međutim, za sada samo u budućnosti i na punom će kapacitetu biti tek za deset godina ali u isto vreme vidimo da će i tada biti poprilično bednog kapacitata iako će biti najveći u Evropi (kapacitet za nekih sat–dva vremena krpljenja je potpuno nedovoljno za uslove, na primer, zimske noći; da ne pominjemo eventulnu pojavu ozbiljnije dunkelflaute).³

Inače, da razvejemo sve iluzije o tome da će nas neke nove tehnologije spasiti – tehnološke opcije bolje i jefinije baterijske tehnologije za sada su tek u razvoju i veliko je pitanje koje će – i da li će – u neko skorije vreme biti konkurentne onim litijumskim – ja smatram da neće jer sve, jednostavno, radikalno zaostaju po nekim ključnim parametrima, najčešće po kapacitetu po jedinici mase i zapremine. U tom smislu, litijumske baterije su jednostavno bez ozbiljne konkurencije: omogućavaju najbolje iskorišćenje zemljišta, efikasnost, životni ciklus, ekonomiju obima i imaju daleko najrazgranatiji lanac proizvodnje i snabdevanja. Takođe, da odbacimo i još onaj poslednji mit koji se tu i tamo javlja: recikliranje litijumskih baterija je izuzetno skup, energetski intenzivan proces, pa ne bi trebalo očekivati da on ikad – i svakako ne u neko skorije vreme – eliminiše ili čak i osetno smanji potrebu za novim, izrudarenim litijumom.

Što se tiče ostalih akumulacijskih tehnologija – hidroakumulacija je odlično rešenje da nije jednog jedinog problema: jednostavno može da se izgradi samo na veoma ograničenom broju mesta; vodonik kao oblik akumulacije – odlično, ali zahteva izgradnju čitava dva nova industrijska i infratstrukturna sloja: onaj namenjen proizvodnji vodonika i onaj namenjen potrošnji.

I tako dalje i tako dalje – drugim rečima: elektroenergetskim sistemima oslonjenim na obnovljive i neupravljive izvore enerije u neposrednoj budućnosti će biti potrebne sumanuto velike količine baterijskih kapaciteta, time i litijuma i što veći procenat energije bude dolazio iz neupravljivih (non–dispachable) izvora energije, to će biti potrebno više akumulacionih kapaciteta i baterija. I ne samo to – već što procenat neupravljivih i isprekidanih izvora energije bude rastao, progresivno će rati i potrebe za baterijskim kapacitetima.⁴ Tako da na koncu – potrebu za litijumom u prvom redu više ne gura auto industrija – koja se najčešće nalazi na optuženičkoj klupi a i realno je stvarno najlakša meta – već strutkurni zahtev i potreba kompleksnih i državnih elektroenergetskih sistema koji se pokušavaju osloniti na obnovljive izvore energije.⁵

A oni imaju i izvestan štit od lošeg PR–a, jer je njih teže i targetirati: za razliku od autoindustrije koja je omrznuta i zlokobna i inače, pa je izuzetno lako samo dodati malo hejta – elektroenergetski sitemi su, pak, socijalizovani i u velikoj meri svi mi kao društva (ne samo kao države, politički sistemi i političko ekonomske formacije – zaista kao društva) od njih i zavisimo, pa je malko teže osuti paljbu.

Naravno – ima tu dosta kalkulacija i pritisak na ostvarivanje tog projekta nije jednostavno odraz u ogledalu cene litijuma (ali se solidno poklapa). Jedna od ovih dodatnih kalkulacija koje valja uzeti u obzir je i ona o stabilnosti vladajuće strukture koja je manje više neophodna za održavanje simulakruma minimalne legalnosti projekta (i inače veoma loš imidž koji ova zlokobna kompanija ima. Da nije te potrebe za imidžom, odavno bismo mi koji se protiv Rio Tinta borimo visili sa bandera) – i ona nije na zavidnom nivou. No, stabilnost na stranu – vlast pokazuje da joj iz ruku polako ali sigurno klize konci mikrokapilarne kontrole stanovništva i opasnih popularnih pokreta – što je do skoro bila njena najozbiljnija prednost i razlog veoma široke međunarodne podrške koja je veoma lako prelazila čak i preko geopolitičkih interesa, da elementarne skrupule ni ne pominjemo.

Računam da je to jedini razlog zbog kojeg se sada u javnosti još uvek ne čuje kampanja – ali garantujem vam da administraciji sada neko veoma „diše za vratom“, svakodnevno postavlja pitanja i još češće pod nos gura grafikon koji pokazuje cenu litijuma na svetskom tržištu i kalkulaciju gubitaka sa svakim danom odlaganja projekta. A garantujem vam i da će čelnici Rio Tinta 26. oktobra biti prvi posetioci onog izbornog štaba za koji se bude procenjivalo da će moći da formira buduću vladu i da će sa sobom poneti isti taj grafikon.

Opet, temeljni problem sa Jadrom ostaje: na dugi rok – barem po mom mišljenju – neće biti moguće organizovati kompleksne elektroenergetske sisteme isključivo oko obnovljivih izvora energije – njima je potrebno sumanuto mnogo dodatnih slojeva infrastrukturnih industrija da će njihov ekološki otisak na kraju biti neviđeno veliki a cena suluda. Pa će se pre ili kasnije iz čiste racionalnosti odustati od baterijskih kapaciteta kao ključnog dodatnog sistema koji ostale održava a cena litijuma će se vratiti na nizak nivo, ovog puta trajno.

Ukoliko je pitanje o lekciji o delovanju i delotvornosti društvenih pokreta „odozdo“ – uloga društvenih pokreta odozdo nije samo u protivljenju (jer je relativno slabašno kad je takvo – dakle samo „ne dam“ strategija), već ono svoju gravitaciju ima tek onda kad deluje u skladu i zajedno sa nešto širim političko ekonomskim (posebno ovim ekonomskim) trendovima i strujanjima, te da je onoliko efektnije ukoliko uspeva da gađa osebno bolne tačke. To je koliko razočaravajuće (jer implicira da mi kao društva u konačnici nemamo agensnost), toliko i emanciprajuće (jer ukazuje kako da je zgrabimo uprkos svemu i koristeći kontradikcije političko ekonomskog sistema, te kako da naše akcije načinimo bolnim i opasnim).

1. A mi dodajemo: i poprilično ništa više do veoma dobre martketinške kampanje koja po visokoj ceni (uglavnom pripadnicima srednje klase) prodaje iluziju atomizovane participacije u održivoj ekonomiji, deterdžent za individualini grinvošing te na kraju i novi mehanizam proizvodnje prezira prema onim donjim socijalnim stratumima.
2. Do relativno skoro je, na primer, Nemačka aktivno i agresivno blokirala ravnopravan tretman nuklearne energije u Evropi – efektivno ograničavajući primenjivost čitavog niza mera za smanjenje karbonskog otiska isključivo na vetar i solar. Naravno, Nemačka je i veliki izvoznik vetrogeneratora. Da ne bude da ne znamo.
3. Naravno, konačni rezultati ovog malog misaonog eksperimenta koji smo napravili malopre u velikoj meri zavise od konkretnog energetskog miksa – jedni izvori bi trebalo da se preklapaju sa drugim i da se međusobno nadopunjuju u različitim uslovima – ali centralni problem elektroenergetskog sistema zasnovanog na isprekidanim i neupravljivim izvorima i akumulaciji ostaje: unapred moraju biti izgrađeni i gigantski proizvodni kapaciteti kao i gigantski kapaciteti za apsolutno najgore moguće – praktično nulte – uslove.
4. Idemo u psihoanalitičarske igrarije: problem elektroenergetskih sistema zasnovanih isključivo na obnovljivim izvorima energije je pomalo lakanovski – što je manja rupa koju treba zakrpiti, to ju je teže zakrpiti.
5. I samo da dodamo nešto što se tiče CEO–ova Rio Tinta: to što su oni zaustavili projekte misleći da se tržište neće oporaviti stoji i kao određeni spomenik strahovitoj kratkovidosti vlasnika kapitala koji, eto, nešto tako očigledno uspevaju da previde. Toliko o tome da su rukovodstva ovih kompanija možda beskrupulozne korporativne ajkule – ali da su (možda i baš zato) ipak opremljene preciznim aparatima za optimalnu alokaciju kapitala, što bi ih u konačnici činilo makar marginalno korisnim.