Nakon što su se učenici širom Francuske pobunili protiv stanja u školstvu, demonstracije su se intenzivirale sukobima na ulicama.
Frilens novinarka iz Francuske Apolin Vilbua za Mašinu istakla je kako se žalbe učenika uglavnom fokusiraju na zapušteno stanje školskih zgrada (neki učenici pominju bubašvabe, plafone na ivici urušavanja i nedovoljno ili potpuno nepostojeće grejanje), hronični nedostatak nastavnika i preterano velike razrede (koji dostižu i do 35 ili 36 učenika po nastavniku), kao i na sistem prijema na univerzitete, koji se smatra netransparentnim i nepravednim.
Kako BBC prenosi u Nantu su se proširili požari nakon što su zapaljeni kontejneri dok se požar u srednjoj školi Nelson Mandela, u centru grada, proširio na prednji deo zgrade i time oštetio ulazni hol.
Osoblje srednje škole „Viktor Igo“ u Marseju poprskano je benzinom dok su demonstranti navodno punili kontejnere.
„Činjenica da su ovi protesti počeli i da su posebno stekli zamah u nepovoljnim predgrađima nije slučajnost. Sami učenici opisuju ove blokade kao pokret kojim zahtevaju jednake uslove učenja za sve,” dodaje Vilbua.
Ivica Mladenović, urednik Le Monde diplomatique za Srbiju i jedan od koordinatora časopisa Novi Plamen za Mašinu objašnjava kako se ovaj talas pobune javio iz konkretnih problema koje učenici prepoznaju u školstvu, a ne kao apstraktni politički zahtevi.
„Paradoksalno, učenici blokiraju škole zato što žele da škole funkcionišu. Oni traže profesore, manje razrede, pristojne prostorije i realnu mogućnost da nastave školovanje. Mladi se bore za profesore i mogućnost da završe školovanje jer to neposredno povezuju sa sopstvenom budućnošću,“ govori Mladenović.
On dodaje da je neophodno sagledati ove pobune kao deo šireg problema. Naime, javne škole u Francuskoj počivaju na snažnom republikanskom obećanju da obrazovanje omogućava društveno napredovanje bez obzira na probleme. Prema mišljenju Mladenovića, kada učenik vidi da kvalitet njegovog obrazovanja zavisi od toga u kom kraju zemlje ili grada živi i u koju srednju školu ide, onda problem profesora koji iz nekih svojih razloga prečesto odsustvuje postaje pitanje društvene jednakosti.
Mladenović smatra da je upravo u tome razlog zašto se tokom protesta sve češće čuje i zahtev da učenici budu „saslušani, poštovani i uzeti ozbiljno“.
Reakcije policije na demonstracije
Sebastjen Lekorni, premijer Francuske, upozorio je kako eskalacija nasilja dovodi u rizik učenike, nastavnike i pripadnike policije.
Mladenović prepoznaje dve faze u reakciji vlasti, prvenstveno jedan dominantno bezbednosni odgovor.
„Kako su blokade postajale masovnije, a na nekim mestima došlo do paljenja kontejnera, razbijanja, napada na policiju i drugih ozbiljnih incidenata, vlada je sve više govorila o “urbanom nasilju“ i o ljudima koji dolaze spolja da bi izazvali sukobe.“
Apoline Vilbua dodaje da je reakcija organa za sprovođenje zakona oštro polarizovalo političku klasu i građane.
Ona opisuje kako je 28. septembra, tokom blokade srednje škole Šato d’Epluš u Sent Uan l’Omonu učenik pogođen u lice projektilom ispaljenim iz bacača „Kugar“ i prebačen u bolnicu sa polomljenim zubima, prema rečima tužioca iz Pontoaza.
„Video snimke koji prikazuju policajce kako udaraju tinejdžere, uključujući i štitovima za suzbijanje demonstracija u Sen Deniju, uz upotrebu suzavca, osudila je radikalno levičarska stranka Nepokolebljiva Francuska i njene pristalice, koja smatra da je reakcija nesrazmerna,“ kaže Vilboa, „S druge strane, vlada, zajedno sa konzervativnim građanima, zauzela je čvrst stav, opisujući sukobe kao gradsko nasilje, smatrajući vandalske činove neprihvatljivim, time zasenjujući prvobitne žalbe srednjoškolaca.“
Vilbua napominje da blokade poput ovih nisu retke u francuskim srednjim školama i univerzitetima, ali je retko da takve blokade tra budu toliko rasprostranjene i tako koordinisane širom zemalja.
Nakon oglašavanja LFI-a, bezbednosni aparat se znatno pojačava, kazuje Mladenović.
„Specijalizovane policijske i žandarmerijske jedinice raspoređene su oko škola, stotine ustanova su privremeno zatvorene, a tokom nekoliko dana privedeno gotovo dve hiljade ljudi, uglavnom maloletnika. Istovremeno je bilo povređenih i među demonstrantima, nastavnicima i pripadnicima policije.“
Mladenović primećuje da je tek nakon eskalacije, vlada mnogo vidljivije otvorila politički dijalog kada je ministar obrazovanja najavio razgovore sa predstavnicima srednjoškolaca, roditelja i zaposlenih u obrazovanju.
„Nasilje koje se pojavilo na delu protesta jeste realno i država ima obavezu da zaštiti učenike, zaposlene i javnu imovinu, ali to mora da uradi tako što će ispuniti legitimne zahteve,“ misli Mladenović.
Što se tiče odnosa policije prema demonstrantima, Mladenović ističe kako je na pojedinim protestima zaista bilo ozbiljnog nasilja sa strane demonstranata: gađanja policije, požara, uništavanja imovine i pokušaja ljudi koji nisu učenici da iskoriste blokade za sukob sa policijom.
„Istovremeno, postoje ozbiljna pitanja o brutalnosti i nelegitimnosti policijskog nasilja, a naročito posebno zato što se radi o demonstracijama na kojima je veliki broj učesnika maloletan. Zabeležene su teške povrede mladih, masovna privođenja i upotreba suzavca i drugih sredstava sile, a otvorene su i istrage zbog navoda o prekomernoj policijskoj sili,“ kaže Mladenović.
Ono što je počelo kao borba za bolje uslove u školstvu, načinom na koji se odvija ukazalo je na još jedan problem s kojim se suočava Francuska.
Mladenović objašnjava kako poslednjih godina, od Žutih prsluka preko protesta protiv penzijske reforme do Sainte-Soline, način održavanja javnog reda postaje predmet ozbiljnih kontroverzi.
„Amnesty International je i u svom najnovijem izveštaju o Francuskoj ponovo naveo probleme sa prekomernom upotrebom sile i ograničavanjem prava na mirno okupljanje.”
Kada policijska intervencija oko jedne srednje škole postane toliko brutalna da srednjoškolac koji je izašao da traži više profesora i dostojanstveno školovanje doživljava državu prvenstveno kroz kordone policije, privođenje ili suzavac, nastaje problem koji prevazilazi samo održavanje reda, zaključuje Mladenović.
„Takva iskustva mogu imati i politički efekat: deo mladih mogu zastrašiti i demobilisati, dok kod drugih mogu pojačati osećaj nepravde i ubrzati političku radikalizaciju.“
M.P.
