Izbori koji su se u nedelju 6. septembra održavali u Nemačkoj regiji Saksoniji-Anhalt doneli su ne samo pobedu Alternativi za Nemačku (AFD) već su istakli nepovoljan položaj u kome se nalazi Hrišćansko – demokratska unija (CDU) koja je zabeležila samo 17 odsto glasova.
Nemačka ekonomija uzdrmana je višestruko ratom u Iranu i porastom cena energenata, a rešenja za krizu u koju je zemlja zapala građani više ne pronalaze u Hrišćansko – demokratskoj Uniji (CDU) koja je na vlasti već godinama, već se okreću ekstremnoj desnici.
Alternativa za Nemačku (AfD) u svom programu težište stavlja na radikalnu politiku „remigracije“, promene u fokusu unutar Nemačkog obrazovnog sistema gde bi se manje pažnje posvećivalo onim mračnijim delovima Nemačke istorije, a naglasak bi se stavljao na formiranje nemačkog nacionalnog identiteta kroz učenje o Nemačkom carstvu. Pored rešenja za ekonomske probleme u kojima se nalazi Nemačka, AfD nudi svojim glasačima promene na geopolitičkom planu koje će uticati na položaj i ulogu Nemačke unutar Evropske Unije.
Očekivana pobeda i njene nejasne implikacije
Prema politikologu Nikoli Iliću, ova pobeda nije bile neočekivana i dodaje da je od 1945. godine do sada ovo prva ekstremno desničarska partija koja bi mogla da formira većinu u nekoj nemačkoj regiji.
Mnogobrojni članovi AfD povezivani su sa ekstremističkim krugovima, a najistaknutiji slučaj predstavlja Bjorn Heke koji je osuđen i morao je da plati novčanu kaznu zbog korišćenja nacističke parole: Sve za Nemačku (Alles für Deutschland).
Ilić objašnjava da AfD na određeni način održava veze sa još ekstremnijim akterima i krugovima.
„Dovode se u situaciju da ne osuđuju, ne komentarišu negativno, čak ni ne pokušavaju da naprave distancu od tih ekstremnih aktera. Dakle, tu već govorimo o organizacijama, ličnostima, nekoj vrsti ideologije koja je jasno udaljena u odnosu na liberalnu demokratiju koju imamo i na vrednosti vladavine prava ljudskih prava i slobode i ovo može biti veoma nezgodno jer najavljuje smanjivanja neke barijere.“
Prema njegovom mišljenju budućnost AfD-a je neizvesna upravo zato što smo od 2021. do 2026. godine mogli da pratimo rast njihove popularnosti: na izborima pre pet godina AfD uspeva da osvoji oko 20 odsto glasova, a ove godine duplo više.
Auer skreće pažnju da se termin „remigracija“ nalazi u središtu platforme Saksonije-Anhalt AfD, koju nazivaju „vladinim programom“ i da obrazovna i kulturna politika AfD (koja je u nadležnosti saveznih pokrajina) nosi drastičnu promenu.
„Stranka teži „novoj patriotskoj kulturnoj politici“ kako bi izlečila ono što vidi kao postojeći „poremećaj identiteta“ u Nemačkoj. Finansiranje je planirano isključivo za pozorišta i kulturne institucije koje doprinose „formiranju nemačkog identiteta.“
Može li osmeh da zamaskira radikalnu politiku?
Uzrok sve rasprostranjenijoj popularnosti AfD-a, novinar Dirk Auer za Mašinu primećuje u zaokretu koji su napravili u načinu vođenja kampanje. Mračnu politiku koja se vezivala za AfD zamenio je pristup Ulriha Zigmunda koji često ne nastupa kao politička ličnost.
„Skreće se pažnja na to da je njegov feel-good desničarski ekstremistički pokret promena u odnosu na starije tendencije AfD-a. Mračne poruke zamenjene su konstantnim smejanjem, redovima za selfije, kampanjama koje se formiraju oko festivala za porodice, sa gumenim zamkovima za decu i konvojima plavih motorcikala marke Simpson uz postere sa jednostavnom porukom: „Alles wird gut“ (sve će biti dobro).“
Zigmund svoje ideje širi putem društvenih mreža gde postavlja različit sadržaj, a jedan od najpopulranijih videa upravo je onaj gde Zigmund potpisuje naslovnu stranu magazina na kojoj je njegova slika uz naslov: „Najopasniji čovek u Nemačkoj“.
Novinar dodaje da se sama kampanja AfD-a fokusirala na kratke video formate i da pored Zigmundovog uspeha na društvenim mrežama poput TikToka, AfD ima koristi od šireg desničarskog medijskog ekosistema koji ga okružuje.
„Uz medije poput Niusa, Apollo News koji postavljaju sadržaj koji se snažno oslanja na migraciju i rat, AfD je praćen nezavisnim pojedincima koji snimaju i uživo strimuju gotovo svaki Zigmundov govor, a ovi snimci ponekad prelaze nekoliko desetina hiljada pregleda.“
Auer je za Mašinu skrenuo pažnju da se iza tog prijateljskog fronta nalazi nekoliko ličnosti koje dolaze iz krajnje desničarskog ekstremizma.
„Saksonsko-Anhaltska partija AfD je zvanično klasifikovana kao ‘potvrđeni desničarski ekstremista’ od strane državne obaveštajne agencije od 2023. godine.“
Iako AfD može da oformi većini u Saksoniji-Anhalt, politikolog Nikola Ilić smatra da na osnovu primera iz drugih država nije sigurno koliko će ova ekstremno – desničarska stranka uspeti da izvede stvari do kraja.
„Sličan problem je imao Najdžel Faraž u Britaniji. Na drugim mestima, Meloni je krenula, ne sa tako ekstremnih pozicija kao AfD, ali takođe sa nekih radikalnijih pozicija u odnosu na neki politički centar pa je morala malo da smanji početne stavove u određenim oblastima.“
S obzirom da je migracija jedan od ključnih problema koje AfD teži da reguliše, ovo prema Iliću otvara niz različitih pitanja.
„Ukoliko vi krenete da se bavite remigracijom to zadire najdirektnije u to ko određene poslove obavlja u vašem okruženju. Činjenica je da bez migrantske populacije Nemačka privreda ne bi mogla da funkcioniše na način na koji funkcioniše i to ne samo Nemačka privreda, nego je ovo pomalo univerzalno pitanje.“
Uz način na koji AfD pristupa migrantskoj krizi i njihovoj težnji da se reformiše obrazovni sistem, Ilić je mišljenja da bi njihova politika mogla da dovede do krunjenja tekovina ličnih prava i slobode.
Ilić primećuje da je situacija u Nemačkoj obrnuta nego kod nas: dok mladi u Srbiji promenu ne traže u radikalnoj desnici, mlađa populacija u Nemačkoj okrenula se jednoj desničarskoj struji.
Na osnovu podataka koji pokazuju da većina starijeg stanovništva još uvek glasa za CDU, Ilić smatra da se može izvesti hipoteza da se starije stanovništvo u Nemačkoj ne oseća iznevereno od sistema, odnosno mejnstrim partija koje su na vlasti decenijama.
„S druge strane kod mlađih postoji neka vrsta razočaranosti i antisistemskog trenutka i to AfD jasno kanališe kroz društvene mreže. Kao i u slučaju Amerike primetan je opšti trend razočaranosti i nekog osećaja beznađa, kao da se ništa neće promeniti i tu je AfD dobro uspeo da se nametne kao opcija koja je nekoga ubedila da će nešto uraditi drugačije.“
Savez desnice u Evropi: Paradoks ideologije
U nekim od Evropskih zemalja primetan je porast uticaj desničarskih partija, ali pitanje je da li može doći do bliske međusobne saradnje između njih.
Ilić objašnjava da ove partije formiraju labave saveze koji, usled same suštine ideologije koja leži u njihovoj osnovi, moraju da se raspadnu.
„Pre nekih dvadesetak godina su postojali takođe pokušaji da se tvrđa, jača desnica takođe okupi u nekoj transnacionalnoj mreži. To se završilo tako što se recimo Šešelj i radikalna stranka iz Srbije skobljavaju s desničarskom strankom iz Hrvatske. Na nivou Evrope postoji savez, a AfD je povezan i sa našom desnicom. Iako savez jeste i dalje labav, on funkcioniše na toj nekoj vrsti okupljanja podrške i pomera balans snaga i dominantni narativ,“ kazuje Ilić.
Odnos između AfD i drugih desničarskih stranaka prema Auerovom mišljenu fragmentiraniji je nego što bi se moglo pomisliti.
„AfD ne sedi u istoj grupi Evropskog parlamenta kao Le Penova Republikanska partija, Orbanov Fides, austrijska FPO ili holandska PVV — svi oni pripadaju ‘Patriotima za Evropu’. AfD umesto toga vodi sopstvenu grupu, Evropu suverenih nacija (ESN),“ objašnjava on i dodaje da je ovo svojevrsni znak koliko čak i druge krajnje desničarske stranke smatraju AfD radikalnom.
M.P.
