Od osnivanja Izraela 1948. godine, Palestinci su nasilno raseljavani, seksualno zlostavljani, zatvarani, mučeni, a od 2007. godine i pod opsadom u Gazi. Veliki broj organizacija za ljudska prava formalno je proglasilo aparthejd u Palestini, dok Izrael nastavlja da širi naselja između reke Jordan i Sredozemnog mora. Upravo u ovom kontekstu mora se sagledati 7. oktobar – događaj u okviru osamdesetogodišnje palestinske borbe protiv kolonijalne okupacije.
6:30 ujutro, 7. oktobar – šta se zaista dogodilo?
Prvi put od 1948. godine, Palestinci su, makar na kratko, uspeli da povrate zemlju sa koje su bili raseljeni. U 6:30 ujutro, palestinski borci predvođeni Hamasom probili su zidove oko Gaze kopnom, morem i vazduhom kako bi napali izraelske tenkove, stražarske punktove, osmatračnice i vojne baze. Vojne baze bile su pod kontrolom Palestinaca satima, a neka izraelska naselja ostala su pod njihovom kontrolom i dva dana nakon početka ofanzive.
Isprva je izraelska vlada tvrdila da je „Hamas ubio 1.400 ljudi“, ali je kasnije smanjila broj žrtava nakon što je objavila da su 200 od njih bili Hamasovi boraci spaljeni do neprepoznatljivosti. Po stanju u vreme pisanja ovog teksta, 1.139 ljudi je poginulo, a 240 odvedeno u Gazu kao zarobljenici, prema podacima Al Džazire.
Od poginulih, 314 su zvanično identifikovani kao izraelski vojnici. Međutim, Al Džazira je, na osnovu izvora, procenila da je broj poginulih izraelskih boraca 372. Od preostalih 780 izraelskih civila, još uvek nije jasno koliko ih je ubijeno od strane palestinskih boraca, a koliko od izraelske vojske.
Nekoliko visokih izraelskih vojnih zvaničnika, uključujući bivšeg ministra odbrane Joava Galanta, potvrdilo je da su izraelski vojnici dobili naređenje da pucaju na izraelske civile kako bi sprečili njihovo zarobljavanje. Ovakva naređenja deo su dugogodišnje izraelske vojne prakse poznate kao „Hanibal Direktiva,” uspostavljene 1986. godine i nazvane po staro-kartaginjanskom generalu koji je radije izvršio samoubistvo nego da bude zarobljen od strane Rima.
Jedna od scena napada koja je preplavila društvene mreže bila je ona sa Nova Music Festivala, koji je održan nekoliko kilometara od Gaze koja je godinama nazivana „zatvorom na otvorenom”. Događaj se takođe održao pored sedišta izraelske vojne Divizije za Gazu, koja je bila glavni cilj operacije 7. oktobra.
Palestinski borci možda jesu ubili nevine civile; međutim, trenutno ne postoji način da se to sa sigurnošću utvrdi, jer izraelska vlada i dalje blokira nezavisnu istragu o događajima 7. oktobra.
Pravdnje genocida
Neposredno nakon 7. oktobra, izraelski, američki, nemački i drugi zapadni lideri širili su lažne priče o silovanjima od strane palestinskih boraca. Ne postoji forenzički ni svedočki dokaz koji bi potvrdio ove izmišljene tvrdnje, koje su korišćene za dehumanizaciju Palestinaca i opravdavanje tekućeg genocida.
Moran Gez, izraelski tužilac, izjavila je da Izrael još uvek nije identifikovao nijednu žrtvu silovanja za procesuiranje. Štaviše, dva odvojena izveštaja UN nisu pronašla nikakve konkretne dokaze silovanja niti forenzičke dokaze seksualnih zločina.
Izveštaj Udruženje za prevenciju seksualnog nasilja (Sexual Violence Prevention Association) zaključio je da Izrael „falsifikuje tvrdnje“ o palestinskim silovanjima nad Izraelcima 7. oktobra 2023. godine kako bi „opravdao dalji genocid“ u Gazi.
Suprotno neosnovanim optužbama izraelske vlade, UN je objavio opsežan izveštaj o upotrebi seksualnog nasilja nad Palestincima od strane Izraela. Njegova međunarodna komisija zaključila je da Izrael koristi seksualno nasilje kao oružje rata da bi „dominirao i uništio palestinski narod“.
Ipak, ovi slučajevi silovanja i seksualnog nasilja nad Palestincima nisu dobili ni približno toliko pažnje i osude koliko izraelske optužbe.
Genocid u Gazi, dve godine kasnije
Od 7. oktobra, Izrael je pokrenuo brutalni genocid nad narodom Gaze ubijajući, ranjavajući, mučeći i raseljavajući ono što je nekada bio enklava od 2,1 miliona ljudi. Zvanični broj poginulih trenutno je 67.000, što je već 3% populacije. Ipak, verovatno je manji od stvarnog, jer Ministarstvo zdravlja beleži samo one dovedene u bolnice ili zvanično potvrđene mrtve. Mnoge hiljade ljudi i dalje se vode kao nestale ili su zatrpane pod ruševinama nakon neprekidnog bombardovanja.
Više od 169.000 ljudi je ranjeno, i njihovi životi zauvek promenjeni. UN procenjuje da je tri do četiri hiljade dece amputirano, mnoga bez anestezije zbog izraelske blokade.
Takođe, zbog blokade, najmanje 459 Palestinaca je umrlo od gladi, uključujući 154 dece. Na mestima za distribuciju hrane, poznatim Palestincima kao „smrtonosne zamke”, izraelske snage ubile su 2.600 ljudi i ranile 19.000.
Da bi suzbio međunarodnu svest o svojim zločinima, Izrael je ubio više novinara u Gazi nego što je stradalo zajedno u Američkom građanskom ratu, Prvom i Drugom svetskom ratu, Korejskom i Vijetnamskom ratu, jugoslovenskim sukobima i ratu u Avganistanu nakon 11. septembra. Trenutno je 300 novinara ubijeno prema podacima Al Džazire dok su izveštavali iz Gaze, dok međunarodnim novinarima i dalje nije dozvoljen ulazak u okupiranu teritoriju.
Od 8. jula 2025. godine, Satelitski centar Ujedinjenih nacija objavio je da je 78% svih objekata u Gazi uništeno. Do avgusta, 92% stambenih i 88% komercijalnih objekata je sravnjeno sa zemljom. Milioni Palestinaca sada žive u šatorima, gde izdržavaju i hladne zime i vrele letnje dane dok zaražavaju preventibilne bolesti.
Iako se pravi obim patnje i gubitaka u Gazi ne može potpuno izmeriti, Palestinci ostaju odlučni u svojoj borbi za samoodređenje i oslobođenje od izraelskog i zapadnog kolonijalizma.
Ankete iz maja 2024. godine pokazale su da dve trećine Palestinaca u Gazi i na Zapadnoj obali podržava napad na Izrael 7. oktobra. Od tada, podrška oružanoj borbi u samoj Gazi porasla je za 17%, a približno 50% anketiranih Palestinaca izjavilo je da je oružana borba najefikasnije sredstvo za oslobođenje Palestine.
