Broj dece romske nacionalnosti koji upisuje osnovnu školu u stalnom je porastu, ali brojke pokazuju da, uprkos tome što veći broj dece upisuje škole, nemaju svi mogućnost i uslove da obrazovanje završe.
Prošle godine UNICEF je izneo podatak da, iako 92 odsto romske dece krene u osnovnu školu, samo 64 odsto je i završi. Takođe istakli su da je više od polovine ugrožene dece funkcionalno nepismeno, a da se svaka druga devojčica iz romskih naselja uda pre punoletstva.
Tamara Simonović iz grupe za decu i mlade „Indigo“ činjenicu da nemali broj romske dece ne dovrši svoje obrazovanje povezuje sa sistemskim problemima s kojima se suočava romska zajednica u Srbiji.
Jedan od ključnih problema na koji ona ukazuje je sama infrastruktura u romskim naseljima u kojoj su česti neuređeni pravni odnosi, a ona je uz svoju organizaciju predala 100 zahteva kroz Zakon „Svoj na svome.“
„Sistem zakazuje na svakom koraku, diskriminacijom i isključivanjem. Obrazovanje postaje nažalost samo jedan deo kompletnog sistema koji isključuje Rome. Predškolsko obrazovanje takođe veoma zakazuje jer mi u stvari na uzrastu od tri do pet godina vrtićima skoro da uopšte nemamo romsku decu,“ ovo je prema Simonović sporno jer je upravo rani razvoj presudan za kvalitetno uključivanje u obrazovanje.
Prvi korak ka obrazovanju, prva prepreka
Simonović opisuje slučaj s kojim se trenutno suočava u Nišu, u kojem majka, koja želi da počne da radi, pokušava od maja meseca da upiše svoje trogodišnje dete u vrtić, ali je na listi čekanja.
„Postoji pravilnik o prioritetnom upisu dece iz marginalizovanih grupa. Među njima su i romska deca koja žive u romskim mahalama i samim tim ona spadaju u grupu dece kojima je potrebna dodatna podrška u odrastanju i u razvoju. Ipak zato što je ona nezaposlena, to dete nije primljeno u vrtić već je stavljeno na listu čekanja.“
Dejan Marković iz organizacije Forum Roma Srbije ističe za Mašinu kako već pri predškolskom obrazovanju deca romske nacionalnosti nailaze na barijere.
„Jedna od barijera je nezaposlenost roditelja koji ne mogu da ispune uslov vezan za upis dece u vrtiće, odnosno u predškolsko obrazovanje.“
Dodaje da se problemi produbljuju kada dođe do upisa u prvi razred osnovne škole.
„Testiraju se na jeziku koji nije njihov maternji jezik, a to je romski jezik. Deca se mahom testiraju na srpskom jeziku. Samim tim pokazuju slabije rezultate što nije uzrok njihovog intelektualnog razvoja već jedino je problem leži u nepoznavanju jezika i naravno dešava se da ih ne upisuju u škole već im taj upis odgode za narednu godinu.“
Problem sa jezikom nije jedina poteškoća s kojom se deca romske nacionalnosti susreću u školama. Marković uz jezičku barijeru ističe i problem siromaštva i diskriminacije.
Na ovo se osvrće i Simonović, prema kojoj se u školama nedovoljno uči o romskoj kulturi. Ona navodi da pristup romskoj kulturi i istoriji ne bi trebalo da zavisi od pojedinačnog nastavnika već od sistema.
„Nema dovoljno napora na nivou učitelja, razrednih starešina, nastavnika da se deca bolje upoznaju, da ima više sadržaja koji su relevantniji za romsku decu o romskoj istoriji, o romskom načinu života i o romskom jeziku.“
Kada dođe do izostajanja, na kome je krivica?
Društvo doprinosi diskriminaciji segregacijom koja se događa u strukturi odeljenja u školama. Marković objašnjava da postoji određeni broj roditelja koji ne želi da upisuje svoju decu u odeljenja u kojima su druga deca pretežno romske nacionalnosti i time produbljuju jaz između dece.
„Jako malo je programa vezano za suzbijanje diskriminacije i ako postoji pravilnik o prepoznavanju i suzbijanju diskriminacije, nažalost, nastavni kadar i dalje se ne bavi time. Takođe bi trebao da istaknem da bi PPP službe, psiholog i pedagog trebalo malo više da se pozabave stanjem u školama kada je u pitanju diskriminacija prema pripadnicima romske zajednice i da bi edukacija nastavnog kadra bila neophodna u takvim slučajevima,“ zaključuje Marković.
Kao najčešći razlog izostajanja iz škole ili potpunog odustajanja Simonović navodi diskriminaciju i nedostatak razumevanja za različite životne uslove u kojima odrastaju romska deca.
Kada dođe do izostajanja dece iz škola, nastavnici često nemaju kome ni da se obrate.
„Škole nemaju niti resurse niti neke instrumente posebne da se time bave. Oni obaveštavaju centre za socijalni rad da dete izostaje, ali onda centri za socijalni rad ne reaguju. Čini mi se da je to ovaj sistemsko ignorisanje tih problema.“
Ona ističe da se inicijativa da se što veći broj romske dece upiše u prvi razred poklapa sa željom da se oformi što više odeljenja na početku školske godine.
„Kasnije već to interesovanje za pohađanje romske dece od strane svih pada ili nestaje. U nekom trenutku svi dignu ruke od tog deteta, naročito od devojčica koje onda stupaju u rane brakove, dečije brakove, vrlo rano rađaju decu. To je jedan začarani krug siromaštva, diskriminacije i isključivanja.“
Navodi primer kako, iako grad Niš stipendira 50 romskih srednjoškolaca, jedan od kriterijuma je da učenik ne sme da ponavlja razred.
„Učenica je nažalost ponavljala prvi razred srednje škole, ali nije napustila školu, ponovo je išla u prvi razred, sada je završila drugi razred i nije dobila gradsku stipendiju, a preko leta se udala jer živi u ekstremnom siromaštvu,“ pojašnjava Simonović.
Ona je mišljenja da do ovoga ne bi došlo da je učenica imala mogućnost dobijanja stipendije.
„Ovako ona je prosto prekinula školovanje posle drugog razreda srednje škole i baš zato treba targetirati najslabije romske učenike različitim merama i podrške i stipendijama, jer oni su najslabiji u školi upravo zato što se bore sa ekstremnim siromaštvom i jedva drže glavu iznad vode u školi.“
Simonović zaključuje da su neprihvatanje, isključivanje i nerazumevanje ključni problemi s kojima se romska zajednica suočava u našem obrazovnom sistemu.
M.P.
