Umesto ozbiljnih rasprava i analiza, javnost je proteklih godinu dana bila bombardovana pohvalama o učinkovitosti dualnog obrazovanja u podizanju kvaliteta znanja i smanjenju nezaposlenosti. Suprotno mišljenju predstavnika vlade i privredne komore postoje temeljni pokazatelji da će se „uspeh“ ovog modela pokazati pre svega u daljem smanjenju cene rada što će pogodovati isključivo privatnim kompanijama.
Kada sam jednom prilikom pitao đake drugog razreda zašto su upisali srednju medicinsku školu, nekoliko njih mi je odgovorilo da veruju da će s tom diplomom moći da se zaposle u Nemačkoj ili Švedskoj.
Naravno, ne misle samo mladi da spas valja tražiti u emigraciji. Ljudi masovno odlaze u inostranstvo u potrazi za poslom. No, kako je nezaposlenost najveća među mladima, političari uz preterivanje o broju i kvalitetu novih radnih mesta rado govore o reformi obrazovnog sistema, a posebno o dualnom obrazovanju, kao o petlu koji će da izmeni vreme.
Obrazovanje i potražnja na tržištu rada
Dualno obrazovanje podrazumeva povećanje udela prakse u nastavi i njeno premeštanje iz strukovnih škola na radno mesto, ako postoji mogućnost za to (u radionice, fabrike, ili na primer u centre za određene usluge ‒ u zavisnosti od toga za šta se obučavate). Ovakav model bi mogao imati smisla u vladajućim ekonomskim odnosima ukoliko bi postojala stabilna potražnja za kvalifikovanim radnicima, koju postojeći sistem školovanja ne zadovoljava.
Međutim, rast nezaposlenosti, naročito mladih ‒ koji ne zaobilazi ni države s jakim ekonomijama ‒ naveo je mnoge polisi mejkere da zagovaraju model dualnog obrazovanja, neretko sa sumnjivim argumentima u korist njegove delotvornosti. Kao vetar u leđa došla im je i odluka Evropske komisije da se „učenje bazirano na radu, kakvo je dualni pristup“ promoviše kao strateška reforma strukovnog obrazovanja radi smanjenja nezaposlenosti.
Naravno, postoje države, poput Nemačke, Austrije i Švajcarske, koje imaju dugu tradiciju dualnog obrazovanja i jaku ekonomiju pride, ali povezanost tih dveju pojava (uspešne ekonomije i dualnog obrazovanja) ostaje predmet rasprave. Bez obzira na to, već je duže vreme primetan entuzijazam za izvoz tog modela, posebno u slučaju Nemačke i Švajcarske, dok države sa slabijim standardom pokazuju sklonost ka njegovom uvozu, dakako uz sufinansiranje i mentorstvo nekih od ekonomski moćnih zemalja koje se diče njegovom tradicijom i rezultatima.
Tako je i u Srbiji ‒ takoreći preko noći, mimo postojeće državne strategije razvoja obrazovanja i ozbiljne rasprave ‒ dualno obrazovanje postalo reformski prioritet broj jedan i lek za sve. Rečima šefa vlade: „Dualno obrazovanje je neophodno zbog zapošljavanja, rasta BDP-a, životnog standarda, evropskih integracija, odnosno za sva najvažnija pitanja“.
Svakako da ekonomski uspesi spomenutih država i stavovi Evropske komisije imaju određenu argumentativnu težinu, ali u slučaju skupih političkih odluka s dugoročnim posledicama neophodan je dodatni oprez.
Najpre, postoje očigledni problemi sa osnovnom idejom da će podređivanje obrazovanja potražnji na tržištu rada dovesti do povećanja zaposlenosti. Naime, da bi se to dogodilo, potražnja na tržištu rada mora biti postojana. Budući da je država deindustrijalizovana, zadužena i da zavisi od uvoza, šanse da proizvodnja, pa onda i potražnja za radnom snagom znatno porastu blago rečeno su upitne. O tome svedoči i broj ljudi koji u potrazi za poslom odlaze u inostranstvo. Prema podacima objavljenim na portalu RTS-a, 32.000 ljudi godišnje napusti zemlju.1
Eksperti i studije o dualnim modelima obrazovanja takođe nas upozoravaju da glavne argumente u njihovu korist moramo uzeti s rezervom. Tako Ivan Ivić, jedan od autora državne strategije razvoja obrazovanja, smatra da bi dosledno sprovođenje dualnog obrazovanja dovelo do porasta nezaposlenosti. Komparativna studija australijskog Nacionalnog centra za istraživanje strukovnog obrazovanja konstatuje da se „bezmalo sve države suočavaju s problemom ograničene potražnje“, dok u studiji nemačke fondacije Bertelsman možemo pročitati da su se projekti s ciljem implementacije dualnog ili kolaborativnog obrazovanja mahom pokazali kao neodrživi.
Zašto bi pak recimo Nemačka, koja je zasad glavni partner Srbije u sprovođenju reforme stručnog obrazovanja, ulagala svoje resurse u ovaj projekat? Pomenuta studija Bertelsman skreće pažnju na to da razlog može da bude, između ostalog, interes nemačke industrije, budući da je izvoz robe iz recimo auto i mašinske industrije profitabilniji ako postoje dobro obučeni specijalisti u državama uvoza.2 Postojanje takvog interesa nagoveštava i činjenica da se najviše robe u Srbiju uvozi iz Nemačke, da je na njenoj teritoriji registrovano oko 400 nemačkih firmi, kao i detašmani za lakše dobijanje radnih dozvola, koje Privredna komora izdaje kompanijama koje svoje radnike šalju na rad u Nemačku.3 Dakle, kao kompenzaciju za podršku reformama, nemačka privreda može očekivati dostupnost adekvatne a jeftine radne snage kako u Srbiji tako i, po potrebi, u Nemačkoj. Sve to govori u prilog tezi da je dualno obrazovanje način da se investitorima obezbedi visokokvalifikovana i jeftina radna snaga o trošku poreskih obveznika.
Vitka proizvodnja
Pored problema sa argumentima u korist uvođenja dualnog modela ne bismo smeli da izostavimo pitanje aktuelnog položaja rada u sferi tržišne proizvodnje.
Naime, jedna od ključnih odlika današnje proizvodnje ‒ zbog čega se naziva vitkom (lean production) ‒ jeste beskompromisna usredsređenost na efikasnost, te na odstranjivanje svih faktora („viškova“, poput pauze za kafu) koji ometaju maksimum efikasnosti. Shodno tome, menadžment koristi sva legalna i neretko nelegalna sredstva da bi postigao taj cilj, i da bi locirao slabe karike u proizvodnji i izvršio pritisak na njih, na primer neljudskim ubrzavanjem proizvodnog procesa, povećanjem broja radnih sati, itd. Onima koji ne mogu da prate tempo slede otkazi. (Setite se pelena u Juri i neprodužavanja ugovora o radu radnici koja je koristila bolovanje za lečenje od raka ‒ slaba karika ugrožava produktivnost, te mora da leti). „Vitka“ proizvodnja ima svog vanekonomskog zaštitnika u neoliberalnoj državi, kakva je i Srbija, koja reformama zakona povećava mogućnosti legalne eksploatacije mehanizmima fleksibilizacije rada. (Na primer, Izmenama i dopunama zakona o radu iz 2014. godine omogućeno je da vas poslodavac prinudi na potpisivanje raskida ugovora o radu.)
Svet treba menjati
Dakle, ako u jednačinu procene smisla dualnog obrazovanja unesemo aktuelne karakteristike proizvodnje (vitka proizvodnja) i vladajuću težnju fleksibilizacije rada, dobijamo rezultate koji sugerišu da taj sistem podređuje školovanje aktuelnim potrebama kapitalizma: institucionalizaciji siromašnih u okvire visokomobilne proizvodnje i krajnje nesigurnih radnih odnosa. Pod tom institucionalizacijom podrazumevam jedan složen proces čiji je ishod da se aktuelno stanje nesigurnosti (prekarnosti) i eksploatacije prihvati kao ono što je ekonomski, sociološki i psihološki normalno. Shodno tome, kad politički establišment kaže da ljudima treba menjati svest, izbiti im iz glave zastarelo samoupravljanje, koje ih sprečava da shvate i prihvate savremeni svet, moramo odgovoriti da su (mladi) ljudi i te kako adaptirani na tu savremenost: i ne pomišljaju na stvari poput samoupravljanja (koje bi bilo alternativni način proizvodnje u odnosu na ovo danas), jer su sprečeni da se bave mogućnostima alternative, i veoma dobro znaju da će ono malo proizvodnje što će se pokretati u Srbiji moći samo da pruži standard kakav dolikuje periferiji ‒ niske plate za duge i naporne radne sate ‒ što, sasvim razumljivo, podstiče potrebu za emigriranjem.
Već smo mogli da čitamo o tome kako reforme kurikuluma umanjuju mogućnosti za razvoj kritičkog odnosa prema stvarnosti. Dualno obrazovanje dodatno sužava horizont školskog znanja na potrebe tržišne proizvodnje, što znači da će buduće generacije imati još manje sredstava (pa bila ona i simbolička) da se uhvate u koštac s nehumanim stanjem stvari ‒ da se ne povinuju, već da menjaju svet.
- Uzgred, zapošljivost tolikog broja ljudi iz Srbije u inostranstvu dovodi u pitanje tvrdnje da je jedan od osnovnih uzroka nezaposlenosti u Srbiji loš kvalitet školovanja.
- Tome možemo dodati i praksu sastavljanja luksuznih proizvoda u perifernim zemljama, koji se zatim prodaju sa oznakom da su proizvod neke od centralnih država EU, što je npr. slučaj s Geoxovim cipelama.
- Ovim se treba posebno pozabaviti iz perspektive legalizacije agencija za lizing radnika.
