Naši privatizovani životi nas čine sve izloženijima korporativnim i državnim silama. Na sreću ne gubimo sposobnost delatnog povezivanja, što svojim radom dokazuju ljudi iz Krova nad glavom i Solidarne kuhinje.
Pandemija s kojom se suočavamo povećala je strah među ljudima. Uzrok tog straha nije samo mogućnost zaraze, već je to i gubitak posla, smanjenje plate, nemogućnost zaposlenja nakon pandemije… Režim se svim silama trudi da ovaj strah oživi i ojača. Vojska na ulicama, hapšenje radnika i novinara, pretnje pretrpanim grobljima, samo su neke od strategija ove vlasti da nas drži u stanju permanentnog straha. Uprkos ovim praksama, hrabri ljudi okupljeni oko Združene akcije „Krov nad glavom” i Solidarne kuhinje otvaraju svojom borbom za solidarnost prostor za neko drugačije društvo, društvo poverenja.
Osećanje straha, kako navodi Marta Nusbaum, duboko je nedemokratsko i može biti pogubno po samo društvo. „Strah je ne samo primitivan već i asocijalan. Kada saosećamo, okrenuti smo spoljašnjosti: mislimo o onome što se događa drugima i o uzroku tog događanja. Ali da biste osetili strah, društvo vam nije potrebno.“ Strah nam ne dozvoljava ni da prepoznamo pogubnost višedecenijskih politika ruiniranja javnog zdravsta, istiskujući tako svaku iskru političke reakcije.
Ronald Aronson je sledećim rečima opisao društvene promene u deregulisanom kapitalizmu:
Nada se privatizuje. Širom sveta, a posebno u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji, zbiva se seizmički pomak koji prenosi težnje i odgovornosti sa šireg društva u naše sopstvene pojedinačne svetove. Razdvajanje ličnih očekivanja od šireg sveta preobražava i očekivanja i svet.
Isto možemo reći i za naše strahove. Privatizacija straha može nas dovesti do pogubnih zaključaka da su krivci za naš očaj migranti, vlasnici pasa, uživaoci socijalne pomoći ili naši sugrađani koji su se tek vratili iz inostranstva. Oni predstavljaju pretnju po nas ne samo kao prenosioci virusa, već i kao oni koji će potencijalno da preopterete zdravstveni sistem. Umesto osećaja spremnosti de se zalažemo za veća ulaganja u zdravstvo i osećanja besa prema onima koji su donosili odluke suprotne interesima društva, strah koji se konstantno proizvodi pretvara nas u pasivne posmatrače okrenute samo sopstvenom preživljavanju.
Solidarnost kao revolucionarni čin
U takvim okolnostima, svaka iskra empatije i solidarnosti predstavlja revolucionarni čin. Pobediti strah za sopstvenu egzistenciju i okrenuti se drugima prvi je korak ka ponovnom smišljanju društva. Solidarnost je suprotna strahu i zahteva poverenje u druge. Rečima Aleksanda Baucala, profesora psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu:
Solidarnost je moguća samo ako verujemo da će se i drugi ponašati u skladu s principom solidarnosti. Ako verujemo da se veliki broj ljudi oko nas neće ponašati solidarno, onda ćemo se ponašati sebično. Razmišljaćemo da je besmisleno da se mi ponašamo solidarno ako će se drugi ponašati sebično.
Mada možemo biti solidarni ne obazirući se na odluke drugih, da bi ovaj čin bio uspešan na društvenom i sistemskom nivou, neophodno je postojanje međusobnog poverenja. Primer solidarnih štrajkova radnika s drugim radnicima može biti paradigmatičan. Ukoliko nemamo poverenje u naše kolege da će zajedno s nama u znak solidarnosti s radnicima druge firme obustaviti rad i izdržati razne vrste pritisaka, naprosto se nećemo odlučiti na ovu vrstu akcije koliko god je smatrali ispravnom i nužnom. Sa druge strane, poverenje se rađa upravo iz kolektivnih solidarnih akcija.
European Social Survey navodi da je uzajamno poverenje građana Srbije izuzetno malo, svega 3,5 izraženo na skali od 0 do 10. Među dvadeset država Evrope obuhvaćenih ovim istraživanjem Srbija ima najmanji indeks.1 U ovakvim okolnostima izraženog nepoverenja, ljudi okupljeni oko Solidarne kuhinje i Združene akcije „Krov nad glavom” zaista revolucionišu uništeno društvo. U doba straha od zarazne bolesti, ovi ljudi, opremljeni svim neophodnim zaštitnim sredstvima poput maski i rukavica, spremaju i dostavljaju hranu onima kojima je to najpotrebnije. Odluka da se pomogne najugroženijima koje sistem zapravo uopšte ne prepoznaje2 predstavlja revolucionarni čin, zato što bezuslovnom solidarnošću gradi bazu poverenja u društvu okovanom strahom.
Čin čiste „ljudskosti“, kako to opisuje jedna od aktivistkinja, zapravo je više od solidarnosti. Kao što možemo da čujemo iz video priloga, mnogi od ovih ljudi samostalno su delili sopstvenu hranu i pre nego što su čuli za pomenute grupne akcije. Ako je široko rasprostranjena i prepoznata kao jedna od osnovnih vrednosti, solidarnost je moćno oružje u stvaranju pravednijeg društva. Svojom bezuslovnom brigom za najugroženije, ovi ljudi nas pozivaju da se bez straha okrenemo jedni drugima i izađemo iz svojih samodovoljnih čaura.
Društvo koje najviše brine o svojim najugroženijim članovima, i stvara niz institucija koje se neće voditi logikom uvećavanja profita, društvo je koje svima nama omogućava bolji život. Solidarnost sa drugima može biti u našem interesu čak i kada zapravo za druge ne marimo previše. Znali su to i pripadnici viših klasa kada su pristali na državu blagostanja čiji je stvarni cilj bio održavanje klasnog mira. Zna to i Varufakis kada poziva bogate evropske zemlje da pristanu na određene ekonomske olakšice koje će podići kupovnu moć građana juga i severnim zemljama omogućiti veći profit prilikom plasiranja svojih proizvoda.
Ipak, ono što ekipa Solidarne kuhinje i Združene akcije „Krov nad glavom” radi jeste nešto suštinski drugačije. Za razliku od države blagostanja, socijalna država svoje egalitarne politike sprovodi u ime načela pravednosti i ispravnosti. Svoj aktivistički rad, Teodora, studentkinja Filozofskog fakulteta opisuje na sledeći način:
Može se povezati s predmetom Uvod u etiku, koji nas podstiče da tražimo odgovore na mnoga teška, a neka naizgled i nerešiva pitanja – šta je ispravno, šta nije ispravno. Vekovima filozofi među sobom ne mogu da usaglase odgovore na njih. Zato je mnogo dobro učestvovati u nečemu što je apsolutno ispravno i apsolutno dobro. I ja mislim da to jeste Solidarna kuhinja.
Pomenute akcije prekidaju začarani krug straha i nepoverenja. Da li ćemo ih kao društvo kapitalizovati zavisi od mnogo faktora. Krajnja instanca svakako je institucionalizacija same solidarnosti. Ona se može izvesti kroz različite vrste poreskih politika kojima se vrši preraspodela bogatstva, afirmativnim politikama usmerenim na višestruko marginalizovane grupe poput Roma i na razne druge načine.
Dok se to ne dogodi, bazu poverenja i solidarnosti neophodno je konstantno širiti i učvršćivati. Nakon što je napravljen prvi korak, jedan od modela o kojima treba razmišljati mogao bi biti onaj koji se primenjuje u Barseloni prilikom sprečavanja deložacija. PAH, španski pandan ZA „Krov nad glavom”, praktikuje da na iseljenja poziva ljude koji su i sami pod pretnjom da će biti iseljeni, uspostavljajući tako dvosmerni odnos kojim se stvara određena vrsta trajne strukture.
