Informacija da je najmanje 14 učesnika studentskog pokreta, političara, novinara i aktivista bilo meta naprednog špijunskog softvera, uključujući i forenzički potvrđen Pegasus na telefonu jedne studentkinje, za Anju Pitulić, studentkinju i aktivistkinju koja se nalazi u egzilu u Hrvatskoj, nije došla kao iznenađenje.
„Koliko god ova informacija bila zastrašujuća, nažalost uopšte nije iznenađujuća“, kaže Pitulić u razgovoru za Mašinu.
Ona ovaj slučaj vidi kao nastavak obrazaca nadzora koji su već bili poznati studentima i aktivistima. Prema njenim rečima, strah nije samo posledica samog tehničkog kapaciteta špijunskog softvera, već i njegovog političkog efekta.
„Ovaj nivo načina nadzora je pre svega potpuna invazija privatnosti koja sa sobom nosi strah, koji je oduvek bio alat vlasti u pokušaju da obeshrabri građane od daljeg političkog delovanja.“
Posebnu težinu ovom slučaju daje činjenica da nadzor, kako je predstavljeno na studentskoj konferenciji, nije bio ograničen samo na klasično prisluškivanje komunikacija. Reč je o softveru koji može da omogući pristup različitim sadržajima i funkcijama uređaja.
Za Pitulić, međutim, pitanje više nije gde se nalazi granica između legitimnog bezbednosnog nadzora i zadiranja u privatnost. Ta granica je, kako kaže, već odavno pređena.
„To je granica koja je davno pređena. Čak i izgovor bezbednosnih protokola ne može ozbiljno da se shvati u takvom društvu“, ističe ona.
Ona smatra da za studente, aktiviste i opozicione političare u Srbiji već duže vreme nije dovoljno govoriti samo o formalnim pravima i privatnosti, budući da, kako ocenjuje, „ne postoji ništa što može da ih garantuje“.
Pred izbore, studenti kao „najveća opasnost“
Vreme u kojem su informacije o nadzoru objavljene dodatno dobija na značaju. Pred Srbijom su najavljeni parlamentarni izbori, dok se studentski pokret, nakon gotovo dve godine mobilizacije, sve otvorenije politički pozicionira.
Pitulić ne veruje da je tajming slučajan.
„Tajming svakako nije slučajan. Bilo to pokušaj zastrašivanja ili očajnički pokušaj vlasti da se održi, studenti su trenutno najveća opasnost za vlast“, kaže ona.
U njenom tumačenju, nadzor zato ne treba posmatrati kao izolovani bezbednosni incident, već kao deo šireg odnosa vlasti prema studentskom pokretu i aktivistima.
„Mislim da su svi navedeni primeri u motivima vlasti. Vlast koja je sebe smatrala apsolutnom se sada nalazi u opasnosti.“
Prema njenim rečima, moguće je da jedan od ciljeva nadzora bude prikupljanje informacija o planovima studentskog pokreta, ali i kontrola i stvaranje atmosfere straha.
„Informacije o tome šta studenti pripremaju uoči izbora su im nužne, a primere kontrole kroz prisluškivanje, bušenje i ostale mehanizme vidimo od samog početka studentskog pokreta, a na primeru aktivista još i ranije“, ističe.
Za Pitulić je upravo atmosfera ugroženosti jedan od ključnih političkih efekata ovakvih postupaka.
„Strah i atmosfera opasnosti i ugroženosti je jedan od osnovnih, ako ne i omiljenih mehanizama ove vlasti.“
Advokat: „To je čista politička represija“
Pravna perspektiva dodatno komplikuje sliku. Advokat aktivista koji se nalaze u egzilu, Željko Kočić, povezuje informacije koje su studenti izneli sa ranijim slučajevima nadzora aktivista i ukazuje na, kako tvrdi, zloupotrebu državnih organa.
„To što su studenti juče objavili nesumnjivo nam ukazuje da se vrši izvesna zloupotreba državnih organa, da državni organi koriste nedozvoljena sredstva, da samim tim krše i Ustav i zakone ove zemlje po svaku cenu, po nečijem nalogu.“
Kočić slučaj šestoro aktivista koji se trenutno nalaze u političkom egzilu posmatra kroz drugačiji, ali povezan pravni okvir. U njihovom slučaju, kako objašnjava, problem vidi u postupanju državnih organa sa stanovišta Zakona o krivičnom postupku.
Prema njegovom opisu, u predmetu koji zastupa Bezbednosno-informativna agencija (BIA) prisluškivala je studente i aktiviste na osnovu Zakona o BIA. Takvo praćenje, objašnjava, zahteva proceduru u kojoj direktor BIA podnosi predlog predsedniku Višeg suda u Beogradu, pod uslovima predviđenim zakonom.
Problem, međutim, nastaje kada operativna saznanja prikupljena na taj način izađu iz bezbednosnog sistema i počnu da se koriste u javnosti i krivičnom postupku.
Kočić navodi da su informacije prvo dospele do prorežimskih medija, a tek potom do tužilaštva.
„Imamo zloupotrebu da su takvi operativni podaci najpre završili u prorežimskim medijima, da su dakle prvo dostavljeni ti podaci Informeru i drugim televizijama, pa tek dva dana nakon toga su dostavljeni tužilaštvu“, ističe Kočić u razgovoru za Mašinu.
Za advokata je ključno pitanje zakonitosti takvog materijala.
„Tužilaštvo i sud su morali taj materijal, koji je snimljen, da li je autentičan ili nije, ja to ne znam, da izuzmu iz spisa predmeta kao nezakonit dokaz“, kaže on.
Suđenje aktivistima, koje je prema Kočićevim rečima trebalo da bude održano početkom septembra, odloženo je za 30. oktobar. On očekuje da bi tada moglo da se odlučuje i o statusu spornog materijala.
„Nadamo se da će sudija tada izdvojiti taj nezakonit dokaz iz spisa predmeta, pa da će ti aktivisti moći da se vrate u Republiku Srbiju“, dodaje.
Od prisluškivanja do špijunskog softvera
Za Kočića, između ranijih slučajeva nadzora i najnovijih informacija o korišćenju špijunskog softvera postoji jasna sličnost: u oba slučaja vidi obrazac korišćenja državnih institucija za političke ciljeve.
On tvrdi da su studenti koji se nalaze na vidljivim pozicijama unutar studentskog pokreta posebno interesantni bezbednosnim strukturama upravo zbog broja kontakata koje imaju.
„Jasno je da trenutni režim zloupotrebljava policijske strukture pa i Bezbednosno-informativnu agenciju, koja se bukvalno pretvorila u ispostavu Srpske napredne stranke“, dodaje Kočić.
Kočić smatra da se intenzitet nadzora povećava upravo zato što studenti imaju veliki broj kontakata i predstavljaju važne tačke komunikacije unutar pokreta.
„Studenti koji su u vrhu studentskog pokreta naročito su atraktivni. Za njih se izdvaja dosta više novca pa se koriste i ovi nelegalni softveri koji se samo na nelegalan način mogu pribaviti i koristiti.“
„Promenili smo telefone, ali to ne znači da smo bezbedni“
Za one koji su direktno iskusili nadzor, pitanje bezbednosti nije apstraktno.
Studentkinja iz Niša Milica Najdanović koja gotovo dve godine učestvuje u studentskom pokretu, kaže u razgovoru za Mašinu da je za prisluškivanje svog telefona saznala 13. maja. U početku, međutim, nije razumela koliko ozbiljne posledice to može imati.
„Iskreno, nisam shvatila to toliko ozbiljno. Sada, pogotovo nakon jučerašnje konferencije, kada vidim kako ljudi reaguju, shvatam da ja to uopšte nisam i dalje toliko ozbiljno shvatila.“
Za nju je osnovni problem jednostavan: studentkinje i studenti nisu javne ličnosti čiji bi privatni život trebalo da bude dostupan državnom nadzoru.
„Nije normalno da nas neko snima i nije normalno da neko ima pristup apsolutno celom našem životu. Mi nismo javne ličnosti. Mi smo samo studenti koji žele bolji život i ništa sem toga“, kaže ona.
Nakon saznanja o nadzoru, studenti su promenili telefone. Ali promena uređaja ne znači da su informacije koje su već prikupljene nestale.
„Mi smo svi, naravno, odmah promenili telefone, ali to što ćemo mi promeniti telefone ne znači da smo bezbedni, jer sve informacije koje su prikupili dok su bili na telefonu su i dalje kod njih.“
Te informacije, ističe Najdanović, ne odnose se samo na same mete nadzora.
„To su informacije, na primer, i o našim roditeljima i prijateljima, kao i o nama samima“, priča ona.
Zbog toga ona smatra da se pitanje bezbednosti više ne odnosi samo na studente čiji su telefoni već bili kompromitovani.
„Niko nama ne garantuje da oni neće ući i na ovaj telefon“, ističe Najdanović.
Meta nisu samo pojedinci, već mreža kontakata
Najdanović smatra da izbor ljudi koji su bili mete nadzora možda nije slučajan. Ona i Ognjen, još jedan student iz Niša, među malobrojnim su ljudima iz tog grada čiji su telefoni, prema njenim rečima, bili kompromitovani.
Ona njihov položaj objašnjava velikim brojem kontakata koje imaju u okviru studentskog pokreta i aktivnosti van neposrednog studentskog centra u Nišu.
„Ciljali su ljude koji imaju puno kontakta i koji su u tom smislu viđeniji“, dodaje Najdanović.
Takav način selekcije, ukoliko se potvrdi, menja i razumevanje samog cilja nadzora. Meta tada nije nužno samo pojedinačni aktivista ili student, već i njegova mreža komunikacije: ljudi sa kojima razgovara, informacije koje razmenjuje i aktivnosti koje koordinira.
Najdanović upozorava da postoji još mnogo studenata koji su vidljivi i imaju veliki broj kontakata, a čiji telefoni do sada nisu bili kompromitovani.
„Imamo još puno kolega koji su i viđeni i imaju puno kontakta, samo ovaj put nisu njima ubacili. Verovatno će biti sledeći“, ističe.
Između kontrole i straha
Tri svedočenja pokazuju kako isti oblik nadzora izgleda iz različitih perspektiva.
Za Pitulić, nadzor je pre svega sredstvo političkog zastrašivanja. Advokat Kočić upozorava na moguću zloupotrebu državnih institucija, ali i na pitanje šta se dešava sa dokazima prikupljenim nezakonitim putem. Najdanović, čiji je telefon bio meta nadzora, govori o posledicama koje su možda i najneposrednije – o osećaju da informacije o njenom životu više nisu samo njene i da privatnost lako može da postane stvar prošlosti.
Dok se nadzor može pravdati bezbednošću i potrebom da država prikuplja informacije, za one koji su mu izloženi on znači nešto sasvim drugo: osećaj da više nema sigurnog privatnog prostora i da čak i komunikacija sa ljudima iz neposrednog okruženja može predstavljati rizik, naglašava Najdanović.
Zato se pitanje granice između bezbednosnog nadzora i političkog pritiska nameće kao jedno od ključnih. Ipak, Najdanović kaže da strah ne bi trebalo da bude odgovor.
„Mislim da ne trebamo da se plašimo jer dovoljno smo jaki nakon skoro dve godine da smo tu, samo da se borimo i da znamo da nam ništa ne mogu. Jer mi ćemo da pobedimo“, zaključuje Najdanović u razgovoru za Mašinu.
A.Đ.
