Grupa od 21 štafetnog ultramaratonca i ultramaratonke su 25. aprila u 7 časova ujutru krenuli na 1933 kilometara dugu trku i šetnju do sedišta institucija Evropske unije u Briselu.
Studentkinje i studente su na put ispratili građani koji blokiraju zgradu RTS-a u Takovskoj već jedanaesti dan. Trkačice i trkači su u 9 časova stigli do Novog Sada, odakle su se uputili dalje uz podršku skupa građana ispred Železničke stanice.
Plan ultramaratonaca je da do Brisela stignu za osamnaest dana. Na zasedanje Evropskog parlamenta ultramaratonci nose pisma kojima žele da ih obaveste o situaciji u Srbiji.
Trčaće se kroz Hrvatsku, Austriju, Nemačku, Francusku, Luksemburg i Belgiju, oko 100km dnevno. U Strazburu će trkači napraviti celodnevnu pauzu tokom koje će obilaziti institucije EU i Saveta Evrope. Kako objašnjavaju mediji, štafetni maraton je organizovan tako da će grupe maratonaca trčati na smenu, dok će druge skupljati snagu u kombiju.
Štafetni ultramaraton počinje svega nekoliko dana nakon što se iz Strazbura vratila delegacija od 85 biciklistkinja i biciklista, od čega oko 65 studentkinja i studenata, koji su na dva točka prevalili put od oko 1300km od Novog Sada do sedišta Saveta Evrope.
„Kao da ja vozim Tur de Frans“
Biciklisti su u većini većih gradova na svom putu dočekivani toplom dobrodošlicom jugoslovenske dijaspore, ali i domaćeg stanovništva. Iako je njihov put sve vreme pokrivalo nekoliko medija, vlasti su ovaj podvig pokušale da negiraju i obezvrede.
Informer je tako objavio snimak povređenog bicikliste koji je malu deonicu puta transportovan kombijem, da bi mu bila ukazana lekarska pomoć. To je u režimskim medijima predstavljeno kao „dokaz“ da biciklisti ne voze, već ih vozikaju (kao pristalice SNS-a sa Kosova). Bivša premijerka Ana Brnabić je izjavila i da je nemoguće da su obični građani savladali toliki put, jer bi to bilo „kao da ja vozim Tur de Frans“.
Predstavnici aktuelne vlasti već trideset godina pred svojim glasačima fingiraju isto nerazumevanje i nipodaštavanje civilizacijskih tekovina nege ljudskog zdravlja i tehnike (pa i tehnike u oblasti biciklizma), bezinteresnog organizovanja i visokih ideala. I nakon što „obični ljudi“ šest meseci uporno ispoljavaju visoku disciplinu i samopožrtvovanost u borbi za uređenu državu, vlastima ostaje neshvatljivo da se neko sistematično organizuje u korist ostvarenja nekog zajedničkog cilja, a bez lične materijalne koristi.
Predstavnicima vlasti je (možda izistinski) nerazumljivo i da „obični ljudi“ raspolažu znanjima i tehnikama za kolektivno rešavanje teških zadataka (kao što je put biciklima od Novog Sada do Strazbura) uz čuvanje ljudskih života i zdravlja. Zato ih (barem pred uključenim kamerama) zbunjuju kola puna medicinskih radnika koja su pratila bicikliste, punktovi za zamenu delova i kolski prevoz povređenih, koji su, da ponovimo, sasvim uobičajene tekovine civilizacije u 21. veku.
Infuzija, a ne „korijenje“
Ne sumnjamo da će ih „zbuniti“ i institucija štafetnog ultramaratona. Ne sumnjamo da će u nerazumevanju ove iscrpljujuće tehnike trkači biti predstavljeni kao da „ošljare“. Građane neće. Građani su odlučili da ovog puta ne padaju na savete da „jedu korijenje“ i vrate se u „slavni“ Srednji vek. Zato će trkači trčati – ali ne da bi pokazali da je ljudska snaga za bacanje, nego za čuvanje. Pametno i strateški.
U međuvremenu, kod RTS-a u Aberdarevoj postavljen je još jedan štand beogradskih zborova, sa kog se poručuje „Niko nije umoran, RTS je blokiran“. Mladost i budućnost se čuvaju i hrane u smenama. Dan jedanaesti blokade medijskog javnog servisa.
I.K.
