Čitava ekonomska politika vlade temelji se na dve pretpostavke, obe pogrešne. Prva – da se tržište radne snage ne može rešiti domaćim investicijama, i druga – da je za dolazak stranih investicija potrebno oboriti cenu rada i napasti radna prava. Dok prva ne uzima u obzir strukturu nezaposlenosti, koja prema istraživanjima sadrži preko potreban kadar svih nivoa obrazovanja i veština za trenutnu ponudu poslova
, druga zaboravlja da se strani kapital vraća u zemlje i firme porekla te ne nudi nikakav „spas“ posrnuloj srpskoj privredi. Ukratko, investicije ne jure jeftin rad nego visoku profitabilnost: niske cene rada ne znače ništa bez državnih subvencija, kao što one ne znače ništa bez povratnog profita. Masovni štrajkovi koji su se nedavno desili uzdrmavaju upravo takvu ekonomsku politiku, a ono što ih spaja je da nastaju u firmama u stranom vlasništvu.
Topografija štrajkova
Fijat Krajsler automobili
Kragujevac – 24. februar. Štrajk kragujevačkih radnika zapravo ne počinje u junu u halama Fijata, nego u februaru u Manjeti Mareli, fabrici za proizvodnju branika, auspuha i plastike za enterijer, koja posluje u okviru Fijatovog sistema proizvodnje.1 Šezdeset od stotinu zaposlenih u delu fabrike koji proizvodi branike pobunilo se zbog malih plata i uprkos smeni radničkog rukovodstva, koje je izmešteno u proizvodnju, nastavilo štrajk sve dok taj deo fabrike nije dobio povećanje plate. Time su prethodili julskim štrajkovima i po formi i po zahtevima.
Dvadeset sedmog juna, 2.000 radnica i radnika organizuje se u dve smene i ulazi u štrajk takođe zbog malih plata. Zahtevi su „ofanzivni“: zahtevaju se povećanje bruto iznosa osnovice zarade sa 38.000 na 50.000, bonusi za efikasnost, bolji uslovi rada i obezbeđivanje noćnog prevoza za radnike i radnice koji rade prekovremeno. Iako je po članu 82. kolektivnog ugovora poslodavac obavezan da od prvog dana štrajka uđe u dijalog s radnicima, to se nije desilo sve do 19. jula. Izvršni direktor FCA Alfredo Altavila 12. jula poručuje Vladi Srbije da se, prema politici kompanije, pregovori ne vode dok štrajk traje, i najavljuje spremnost za početak pregovora pod uslovom da se štrajk zamrzne. Nelegalno odugovlačenje i medijski pritisak uticali su i na samu organizaciju štrajka, koji se deli na „prvu“ i „drugu“ smenu. Dok „prva“ smena odlučuje da prekine štrajk, „druga“ smena je preglasava i odlučuje da se štrajk nastavi, nakon čega obustava rada traje još sedam dana, do 19. jula. Pored te, postoji podela i u aktivnosti sindikata: dok je Savez samostalnih sindikata bio za prekidanje štrajka, UGS „Nezavisnost“ bio je protiv prekida odnosno za nastavak štrajka.
Dok vest nije došla do Italije, odakle su sindikati CGIL i FIOM, inače u dugogodišnjem klinču s menadžerima Fijata, slali pisma podrške kragujevačkim radnicima, srpski ministri su isprva konstantno medijski napadali štrajkače. Premijerka Ana Brnabić neprestano je ponavljala da Srbija svaki dan gubi na BDP-u zbog štrajka koliko i na izvozu (inače netačno, s obzirom na to da profit ne ide Republici Srbiji nego Fijatu), prizivala skrivene političke sile iza štrajkača i, uz ministra privrede Gorana Kneževića, upozoravala da će se proizvodnja preseliti u Poljsku. Ministar rada Zoran Đorđević ostaće upamćen po iskrenoj i emotivnoj molbi zaposlenima u Fijatu da „pokažu malo ljubavi prema Srbiji u svojim zahtevima“.
Ponovljene pretnje direktora FCA bile su dovoljne da Vlada Srbije promeni taktiku i, nakon deset dana od štrajka, odluči da uđe u „socijalni dijalog“, premda je kao manjinski vlasnik (s 33% učešća) bila u obavezi da to takođe uradi odmah. Nakon toga, uprkos volji dve trećine učesnika štrajka, umesto zakazanog protesta ispred Skupštine grada Kragujevca, 19. jula oba sindikata odlučuju da prihvate obustavu štrajka i početak pregovora s vladom. Predsednik Samostalnog sindikata FCA, ujedno i predsednik štrajkačkog odbora, Zoran Marković priznaje da je u pitanju neobično rešenje: „Ovo jeste presedan u sindikalnoj borbi, da se štrajk završi bez dogovora, ali dobili smo mogućnost da pregovaramo za sve za šta smo se borili svih ovih šesnaest dana“.
U utorak 25. jula Marković ispred Samostalnog sindikata potpisuje sporazum s generalnom direktorkom FCA u Srbiji Silvijom Verneti, uz potvrdu ministra Kneževića. Tada su, međutim, izdata dva saopštenja: prema Markoviću, dogovoreno je povećanje plata od 9,54% koje, na negodovanje radnika, neće biti trenutno, nego će se odvijati prema stopi inflacije (što bi inače trebalo da bude slučaj). Prema Vladi, to iznosi 6,7%. Nijedna strana nije odgovorila zašto. Pored toga predviđeno je dupliranje naknade za noćni prevoz i osnivanje Komisije za tehnička merenja radi optimizacije rada uz mogućnost pregovora o uvođenju bonusa za efikasnost od 2018. Cena je, međutim, neustavni pristanak predstavnika sindikata na uzdržavanje od štrajka naredne tri godine.
Dva dana nakon potpisivanja sporazuma, uprava je umanjila akontacije za jul mesec, kako tvrde radnici FCA.
Fabrika rashladnih uređaja Gorenje Valjevo
Valjevo – 12. jula oko 600 radnika druge smene iz obe fabričke hale (proizvodnja frižidera i zamrzivača, u kojoj radi 1500 radnika) formiraju pregovarački tim od petnaest ljudi i ulaze u štrajk od nekoliko sati zbog niskih plata i loših uslova rada. Radnici u proizvodnji i skladištu, održavanju i kontroli kvaliteta rade na ekstremnim toplotama od preko 40 stepeni celzijusa bez klima uređaja, a zarade se u proizvodnji kreću od 200 do 300 evra. Subote su radne, a slobodni dani se koriste u decembru; prekovremeni rad se ne plaća redovno, ili se uračunava u osnovnu zaradu da bi se isplatio zakonski minimalac. Stoga radnici u proizvodnji traže povećanje od 5.000 dinara za 850 zaposlenih i poboljšanje uslova rada. Sindikat preduzeća, koji se u početku ogradio od prekida rada, potpisuje 12. jula s poslodavcem sporazum o toplom obroku, nakon čega radnici, ovoga puta njih 700, uskraćuje poverenje sindikatu i 14. jula ponovo ulaze u štrajk. Do dogovora o povećanju od 4.000 dinara za sve zaposlene osim poslovođa i šefova pogona uz topli obrok od 1.000 dinara za sve bez obzira na radno mesto dolazi 18. jula. Radnike u proizvodnji očekuje i jednokratna isplata od 3.000 dinara zbog teških uslova rada i ugrađivanje klima uređaja.
Fabrika šinskih vozila Goša
Smederevska Palanka – Nakon samoubistva Dragana Mladenovića, koje je obeležilo predizbornu kampanju, radnici Goše su 22. marta ušli u višemesečni štrajk zbog neisplaćenih zarada, koje su u proseku zaostajale do pet godina, dok se sa overavanjem zdravstvenih knjižica kasnilo do dve godine. Ukupan dug preduzeća iznosio je do 600.000 dinara po radniku. Stoga je prvi zahtev radnika bio hitna isplata od 100.000 dinara pomoći po radniku, te sukcesivna isplata zaostalih zarada u šesnaest rata i regularnost budućih isplata, garancije za povezivanje radnog staža te uplata doprinosa za penzijsko i socijalno osiguranje. Petnaestog maja, nakon višemesečnog štrajka, sklopljen je sporazum s poslodavcem u koji su ušli pomenuti zahtevi s rokom isplate prvobitne pomoći do 25. maja.
Međutim, već u tom periodu poslodavac zaostaje sa uplatom celokupnog iznosa (uplativši 70.000 od dogovorenih 100.000), i radnici nastavljaju štrajk. Kako reakcije od vlasti i vlasnika nije bilo, 5. jula oni odlučuju da radikalizuju štrajk tročasovnom blokadom pružnog prelaza na međunarodnom železničkom koridoru Beograd ‒Solun i magistralnog puta prema Topoli, što takođe periodično ponavljaju sledećih dana. Time se de facto blokira slanje porudžbina u Slovačku, gde je sedište kompanije, i dalje porudžbine se uslovljavaju isplatom zarada. Prema saopštenjima, zbog štrajka u fabrici, firma nije u stanju da ispuni svoje obaveze prema kupcima, te su neki od njih već podneli tužbu, dok sudski izvršitelji počinju sa zaplenom imovine. Pored kupaca, firmu je tužilo i nekoliko radnika. Sedamnaestog jula, usled pogoršanja situacije, predsednik štrajkačkog odbora Milan Vujičić s trojicom drugih radnika ulazi u štrajk glađu. Tek 21. jula, nakon pregovora s Vladom, radnici su najavili da neće biti dalje blokade pruge, ali da će se štrajk radnika nastaviti do razrešenja. Štrajk glađu je „zamrznut“, a dalji pregovori su bili zakazani za sredu 26. jula.
Prema poslednjim informacijama pregovori nisu uspeli i radnici su najavili radikalizaciju štrajka.
MB Ratko Mitrović – niskogradnja
Beograd – Iako nije pod stranim vlasništvom (i jedini je izuzetak u tome), firma Ratko Mitrović obavlja značajne javne radove i njeni radnici su se priključili štrajkovima. Trinaestog jula se na četiri gradilišta obustavlja rad: u Ruzveltovoj ulici, Ulici Mije Kovačevića, na trgu Slavija i pruzi u Vreocima stotinu radnika prekida s poslom zbog neisplaćenih zarada za februar i maj ove godine. Zdravstvene knjižice im nisu overene od marta, zbog čega ne mogu da koriste zdravstvene usluge, a naknade za odlazak i dolazak na posao za mart, april, maj i jun ove godine takođe nisu isplaćene. Predsednik sindikalne organizacije preduzeća Mile Čolić rekao je za agenciju Beta da je poslodavac Branko Miljković istog dana obećao da će sutra isplatiti majsku platu, i da će se o isplati preostalih dugova dogovoriti sa zaposlenima. Daljih saopštenja u medijima nije bilo.
Krnji sindikalizam i tigrovi od papira
Pored ovih štrajkova, treba pomenuti još: pobunu kragujevačkih radnica u Fori tekstilu 29. marta zbog prekovremenog rada od dvanaest sati za minimalnu nadnicu, štrajk 600 niških radnika korejske firme Jura prošlog aprila zbog sramotnih uslova rada i štrajk radnica i radnika obuće iz Geoxa u Vranju te radnika Falc Easta 15. maja u Knjaževcu, zbog neplaćenog prekovremenog rada. Ono što je svim ovim štrajkovima zajedničko jeste to da su svi oni posledica trenutne ekonomske politike, koja se na duži rok pokazala neodrživom. Pošto vlasti ne samo da odustaju nego i direktno sabotiraju razvoj i održavanje domaće proizvodnje, ne čudi što haotične strane investicije izazivaju krizu reprodukcije domaće radne snage. Pod tim se misli na nemogućnost preživljavanja domaćih radnika u većini sektora privrede Srbije usled malih nadnica, nemogućnosti dugoročnog zapošljavanja te ništavnih radnih prava. Uprkos raznolikoj ponudi radne snage, strane investicije se ulažu mahom u proizvode niskog stepena finalizacije, koji zahtevaju pretežno fizički rad na sklapanju auto-kablova i obuće, šivenje čarapa itd.
To dovodi ne samo do podzaposlenosti nego i do kratkog radnog veka pomenute radne snage, koja se rotira nakon kolabiranja od iznemoglosti, lošeg zdravlja ili nemogućnosti finansijskog samoodržavanja usled niskih plata.
Međutim, pitanje daljih koraka protiv takvog stanja ostaje otvoreno: iako su štrajkovi izneli na videlo pomenute socijalne protivrečnosti, često se previđa ogromna problematika koja ih prati u pogledu razvoja, međusobnog odnosa i organizacije.
1) Najpre, štrajkovi su se prioritizovali, te se umesto koordinacije stvarala konkurencija. Iako su izražavali međusobnu solidarnost, takođe su se protivili vlastitoj kooperaciji. Tako su Gošini radnici saopštavali da se nalaze u senci Fijata, kooperanti ove kompanije lamentovali nad svojim zavisnim položajem u odnosu na štrajkače u centrali, dok su sami radnici Fijata ostali u senci vlastitih sindikata. Sama Vlada je doprinela tome fokusiranjem isključivo na Fijat, ali ne treba zaboraviti ni da se štrajk Fijatovih radnika uklapa u opšti talas štrajkova u auto-industriji širom Evrope (Audi u Mađarskoj za više plate, Češka Škoda isto, Folksvagen u Slovačkoj, čija pobeda je predstavljala presedan u kontekstu Istočne Evrope).
2) Nije postojala samo prioritizacija štrajkova između različitih preduzeća, nego i unutar jednog te istog preduzeća, u ovom slučaju najviše u pomenutom Fijatu. Formalna solidarnost to ne može maskirati. Suprotno levim projekcijama, ponašanje sindikata bilo je pre regresivno nego progresivno: u Fijatu su usled sindikalnih frakcija sami radnici, prema svojim vlastitim izjavama, ostali u drugom planu, u Goši su sindikati dali samo logističku podršku, ali formalno ne učestvuju u štrajkačkom odboru, u Gorenju su se svesno ogradili od prekida rada.
3) Kod svih sindikata i dalje je prisutan ideologem socijalnog dijaloga. To je odigralo ključnu ulogu čak i u nadasve „ofanzivnom“ štrajku Fijatovih sindikata, što je rezultiralo paradoksalnim rešenjem da se štrajk trijumfalno prekida bez ikakvih garancija ispunjenja uslova. Ishod je da Vlada nije uspela da natera Fijat da pregovara sa samim radnicima, ali je radnike uspela da vrati na radno mesto.
4) Posledica stranih investicija po radničko organizovanje često su različiti uslovi s vrlo ograničenim mogućnostima sindikalnog udruživanja (svejedno da li ono cilja na „ofanzivne zahteve“, poput dizanja plata i radnih uslova, ili na „egzistencijalne zahteve“, poput isplata zakasnelih plata i socijalne pomoći). Zato, umesto favorizacije sindikalnog organizovanja tokom štrajkova treba govoriti o potrebi njegovog transformisanja u duhu dubokih promena tržišta radne snage u Srbiji. Pored standardizacije prekarnog rada ZoR-om, sindikalno delovanje je dodatno ograničeno u firmama pod stranim vlasništvom. Jer, dok domaći sindikati ne prepoznaju prekarne radnike, sami još teže delaju unutar stranih firmi s različitim radnim politikama (najdalje je otišla kineska firma Hestil, koja je nedavno tražila od Vlade izmenu Zakona o radu). U tom smislu, problem udruživanja i organizacije u okviru internacionalizacije proizvodnje ostaje otvoreno.
Kako navodi Bojana Tamindžija iz „Clean Clothes Campaign“, koja se bavi radnim uslovima u kompaniji Geox u Vranju:
Sindikati su, s jedne strane, primorani da ulaze u strane kompanije jer su u prethodnim decenijama agresivne deindustrijalizacije ostali bez većeg dela članstva, s sa druge pristaju na kompromise s menadžmentom, ili u protivnom njihovi članovi trpe pritiske. Za sindikate u Srbiji danas je otvoreno jedno široko područje borbe, ali je pitanje resursa i kapaciteta hoće li moći da odgovore na potrebe radništva.
Kada je reč o borbi u nacionalnom i globalnom okviru, Tamindžija zaključuje:
Čest adut stranih kompanija jeste pretnja relokacijom proizvodnje. Osim što su takve pretnje najčešće samo tigrovi od papira, one upućuju na neminovnost internacionalnog sindikalnog povezivanja u okviru određenih sektora proizvodnje, ali i generalno.
Pretnje relokacijom su prazne, i to s razlogom: domaća radna snaga je najjeftinija u Evropi, a među najjeftinijima u svetu. Tako radnici u autoindustriji u Kragujevcu zarađuju 2,25 dolara na sat, u Kini 5, Mađarskoj 6, Češkoj 9,85, a Slovačkoj 12,5 dolara, dok je jedino Indija jeftinija od Srbije u pogledu nadnica, sa 1,09 dolara po satu. Time bi svaka priča o tome trebalo da bude završena: uz državne subvencije koje više puta premašuju troškove plate dok se ne isplaćuju minimalne zarade, ne sme više biti sumnje kuda ide trenutna investiciona politika. Evropsko svetlo na kraju tunela tranzicije pokazalo se na proizvodnim trakama Fijata, a štrajkovi pokazuju da to počinje da shvata i najjeftinija radna snaga današnje Evrope.
