Od oštrih parola koje su se čule ulicama Srbije zime 2024. godine, „ruke su vam krvave“, „ostavke pa robija“, „svi u štrajk“ i slično, otkako je studentski pokret odlučio da svoju borbu nastavi na izborima, atmosfera na ulicama se promenila.
Osećaj moći sa početka protesta je jenjavao, dok nije gotovo sasvim zgasnuo, a ljudi ostali već izmoreni i skeptični. Nakon zahteva studenata za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora, novi i konkretniji cilj se pojavio i promenio izgled javnih skupova. Odjednom, protestima i skupovima čuli su se taktovi užičkog kola. Trubači i kolo našli su se i ispred Republičke izborne komisije (RIK) kada su predati potpisi podrške Studentskoj listi.
Kolo, vrsta kolektivne narodne igre, uvršteno je u Uneskovu listu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa 2017. godine, a širom Srbije igra se stotinama godina. Koliko je kolo zapravo staro – ne zna se, ali je i dan danas sastavni deo slavlja i veselja, bilo u gradu ili selu.
Zašto baš kolo i kakva je njegova simbolika upitali smo našeg sagovornika.
Stefan Aleksić ističe da je ova predizborna kampanja je po mnogo čemu specifična i posebna i da u njoj ne važe opšta pravila predizbornih kampanja – pa je ne bi ni trebalo vagati u skladu sa njima.
„To rekavši, primećujem ipak da upotreba folklora jeste uobičajena pojava u predizbornim kampanjama, pa ni Srbija nije bog zna koliko specifičan primer. U tom smislu, predizborne kampanje i jesu prostori u kojima se participanti bore za prisvajanje relativno moćnih simbola (,kolo‘, ,slava‘, ,srpstvo‘…) pa ovakve pojave ne bi trebalo da previše iznenade“, navodi Aleksić.
Antropolog dodaje da je plodno polje za razmatranje analiza uzroka ove frekventnosti i, maltene, jednog te istog seta folklornih elemenata koji se u krug koriste – kao i neke neočekivane posledice.
Aleksić za Mašinu razlaže dvojaku prirodu kola i sličnih elemenata vidljivih u kampanji.
Identitet kao politička manipulacija
Sagovornik Mašine objašnjava najpre kako je politika pretvorena u igralište za identitete.
„U pitanju je, naime, fenomen dugog trajanja: politika se poslednjih decenija polako ali sigurno odvojila od ,materijalnosti‘: egzistencija, socijalna pokretljivost, emancipacija – sve su to stvari koje se navodno, ,izborimo na tržištu‘ poslova i ideja (to je neoliberalizam – politici je amputirana mogućnost bavljenja materijalnim fenomenima, a kao loša zamena su postavljeni ,identiteti‘ – formacije kojima je sasvim lako upravljati u poželjnim pravcima), dok je politika navodno od toga ,odvojena‘. U suštini, politika je pretvorena u igralište za identitete, te drugorazredne političke formacije da se ne bi bavila nekim materijalnim stvarima“, navodi antropolog.
Aleksić kaže i da je kod nas identitet, kao manipulacija političkom sferom, posledica nametanja „nacije“ i „pripadnosti naciji“ kao jedne od ključnih – ali i dalje nametnutih – ideoloških formacija i dugotrajnim joj je radom dodata izuzetna gravitacija.
„Jednom rečju, sve političke snage u Srbiji se prvo moraju samolegitimisati kroz potvrđivanje pripadnosti naciji kroz performativno potvrđivanje i reprodukciju njenog (uglavnom samo imaginarnog) sadržaja. U tom smislu – svaki put kada se folklorni elementi koriste u kampanji, mali je znak toga da niste uspeli u ključnoj stvari: da u politiku vratite materijalnost“, navodi Aleksić.
Identitet kao borba protiv moćnika
Ipak, antropolog kaže da valja primetiti da neki od fenomena o kojima govorimo imaju svoj „dvostruki život“ – neki od fenomena se formiraju kao mehanizmi manipulacije, ali se u nekom trenutku mogu angažovati u službu borbe protiv struktura moći.
„Slično se desilo i sa samim ,nacionalizmom‘ koji je do dvadesetih godina prošlog veka bio mehanizam unutrašnje disciplinacije populacija, ali je uspeo u jednom trenutku dobiti neočekivani progresivan sadržaj (pa je većina antikolonijalnih borbi dvadesetog veka dobijala oblik i nacionalne i socijalne revolucije). Imam utisak da se nešto slično dešava i danas – svi elementi političkog folklora koje je do sada režim izuzetno lako rabio – sada su mu oteti ili mu je pristup njima, barem, otežan. Patriotizam, tako, dobija sasvim novo ruho i sasvim novi oblik; pa ovu pojavu valja tumačiti upravo kao strategiju onemogućavanja pristupa prostoru (ovog puta simboličkom)“, smatra Aleksić.
I to je veliki uspeh studentskog pokreta, navodi naš sagovornik: „Uspeo je režimu da otme ovaj manevarski prostor kojim je do skoro potpuno suvereno vladao“.
Simboli ne dobijaju izbore
Aleksić podseća da je problem u tome što izbore ne dobijaju samo kampanje i mogućnost eksploatacije simbola.
„Dobijaju ih veoma materijalni logistički kapaciteti, realne materijalne mogućnosti egzistencijalnog ucenjivanja velikog dela populacije i u konačnici, razgranatost klijentelističke mreže, međunarodna podrška… U tom smislu, zaista neće biti dovoljno da se jednostavno ,pravi dobra kampanja‘ – biće itekako potrebno ozbiljno transcendirati ograničenja samog koncepta političke ,kampanje‘, jer je sasvim jasno da će režim ,transcendirati‘ sva pisana i nepisana pravila“, zaključuje antropolog.
A.G.A.
