Centar Tirane je zgusnut prostor, prepun ljudi, automobila, bicikala, električnih skutera i najrazličitijih zgrada.
U vreme najveće gužve, gradski pejzaž je toliko zasićen i užurban da se jedva primećuje širina bulevara. Arhitektonski stilovi iz raznih istorijskih perioda ovde koegzistiraju, ali ono što se zaista ističe jesu brojni neboderi. Svi novije gradnje, impozantni i prilično maštoviti.
U pitanju su projekti takozvanih „arhitektonskih zvezda“ poput Stefana Boerija (u Italiji najpoznatijeg po „Vertikalnoj šumi“ u Milanu), Marka Kazamontija, holandskog studija MVRDV i belgijskog 51N4E. Velika prestižna imena, inovativni i, kako se tvrdi, ekološki projekti.
„Aktuelni premijer, Edi Rama, iskoristio je renomirane arhitekte kako bi opravdao ovu vrstu izgradnje“, kaže nam Erblin Vukaj, novinar nezavisnog medija Citizens dok stojimo na raskrsnici koja je u ovom kontekstu simbolična. Nalazimo se u centralnom naselju Blloku: ovde počinje naša šetnja sa Vukajem i njegovom koleginicom, novinarkom Elirom Kadriu, između ulice Brigada VIII i ulice Vaso Paša.
U istom kraju nalazi se nekoliko malih vila u kojima su verovatno živeli funkcioneri socijalističkog režima (1944-1990), stambene zgrade podignute nakon pada komunizma, pored kojih se uzdižu impozantne građevine kao što su Blloku Cube Stefana Boerija, sedište Credins banke koje je projektovao albanski Atelier 4 i još dva nebodera u izgradnji po projektima Marka Kazamontija.
Sa balkona stare zgrade visi transparent koji kritikuje stambenu politiku aktuelne vlade. Malo dalje, Vukaj nam pokazuje zgradu koja će biti srušena kako bi se napravilo mesta za još jednu kulu. Nigde u okolini nema parkova niti biciklističkih staza.
Iza ovog masivnog građevinskog razvoja krije se praznina. Prema podacima Albanskog zavoda za statistiku (INSTAT), 2023. godine svaki treći stan u Albaniji bio je prazan. Novinarka Ola Ksama pisala je 2024. godine da je u Tirani i okolini bilo preko 85.000 praznih stanova, od kojih 52.000 samo u glavnom gradu. Po trenutnoj stopi rasta stanovništva, „trebalo bi 45 godina“ da se ovi stanovi popune, objašnjava Ksama.
Ova brojka predstavlja nagli porast u odnosu na prethodni popis stanovništva (2011), kada je otprilike jedan od pet stanova (21,6 odsto) bio prazan. Sve ovo se dešava zemlji u kojoj se broj stanovnika konstantno smanjuje: između 2011. i 2023. godine Albanija je izgubila skoro pola miliona stanovnika.
Međutim, gradnja nije prekinuta, naprotiv. Dok su u 2015. godini izdate dozvole za izgradnju novih stambenih zgrada površine 50 kvadratnih kilometara, u 2022. godini ukupna površina iznosila je 2071 kvadratni kilometar, dakle preko 40 puta više. Poslednjih godina brojka je dodatno porasla.
Povećanje ponude, uz smanjenje potražnje, trebalo bi da rezultira nižim cenama. Umesto toga, cene stanova nastavljaju da rastu, za razliku od plata.
U Tirani su, prema podacima Banke Albanije, cene stanova porasle za 5,1 odsto u prvih šest meseci 2025. godine i za 32,6 odsto na godišnjem nivou. Dok je 2011. stan u centralnim gradskim naseljima koštao između 700 i 2500 evra po kvadratnom metru, danas se cene kreću od 2500 do 4500 evra po kvadratu.
U Albaniji prosečna mesečna plata (bruto) iznosi otprilike 82.000 leka (850 evra). Iako je u januaru 2026. minimalna mesečna plata porasla sa 40.000 na 50.000 leka (518 evra), Albanija ostaje jedna od zemalja sa najnižom minimalnom platom u Evropi nakon Moldavije i Ukrajine.
U Tirani je danas teško, ako ne i nemoguće, naći dvosoban stan za iznajmljivanje za manje od 600 evra mesečno.
Ovu građevinsku pomamu pokrenula je politika uvedena tokom gradonačelničkog mandata Edija Rame (2000-2011), zatim ju je nastavio njegov naslednik i stranački kolega Erion Veliaj (trenutno u zatvoru zbog optužbi za korupciju i pranje novca).
Osim toga, 2017. godine odobren je urbanistički plan „Tirana 2030“, simboličan datum koji bi trebalo da označi i ulazak zemlje u EU. Plan, koji je osmislio studio Stefana Boerija, uvodi koncept vertikalnog razvoja grada, u cilju oslobađanja prostora za nove trgove i zelene površine i smanjenja saobraćajne gužve kroz razvoj javnog prevoza i biciklističkih staza.
Nažalost, stvarnost se veoma razlikuje od nacrta.
Italijanski urbanistički planovi za Tiranu
„Plan Tirana 2030 omogućava izgradnju i zgušnjavanje grada“, objašnjava arhitektkinja i istraživačica Dorina Plumbi, koja se opsežno bavila ovim pitanjem. „Ranije zgrade nisu smele da imaju više od sedam spratova, eventualno devet“. Danas najviša dovršena zgrada, Downtown One, ima četrdeset spratova, a već postoje odobreni projekti koji će premašiti sedamdeset spratova.
„Nije posvećena pažnja istorijskim zdanjima“, nastavlja Plumbi, „izuzetno lepe porodične kuće beskrupulozno su rušene. Grad se vrlo brzo menja i to utiče na ljude koji su u mnogim slučajevima izgubili svaki orijentir, svaku vezu sa svojim komšijama i krajem“.
Iako je džentrifikacija prisutna u mnogim evropskim gradovima, u Tirani poprima drugačiji oblik. Navikli smo da gledamo kako se gradovi prazne, jedan segment stanovništva odlazi kako bi napravio mesta za drugi – za drugu društvenu klasu ili čak turiste. Međutim, slučaj Tirane je drugačiji. Za koga se grad gradi?
„Moj utisak je da Rama pre svega želi da promeni lice ovog grada, da ‘ostavi svoj trag’. To je pitanje ega: bez pravog urbanističkog plana, ignorišući estetsku ravnotežu, uništava se naše kolektivno sećanje, a olakšava pranje novca“, ističe Vukaj, pokazujući nam centar grada.
Svi naši sagovornici u Tirani sugerišu mogućnost pranja novca, ali niko ne pruža konkretne dokaze.
U septembru 2025. godine, Fondacija Fridrih Ebert je objavila izveštaj sa prikladnim naslovom: Pranje novca u nekretninama: uticaj na društveno-ekonomski život u Albaniji. Dokument, zasnovan na podacima koji se ne mogu uvek proveriti, procenjuje da su korupcija i utaja poreza u Albaniji generisale „najmanje 8,17 milijardi evra prihoda između 2015. i 2024. godine“, prevashodno u građevinskom sektoru. „Poslednjih godina, albansko tržište nekretnina dovelo je do situacije koja se ne može objasniti normalnim mehanizmima slobodnog i konkurentnog tržišta“, navodi se u izveštaju. „Cene nekretnina porasle su bržim tempom u poslednjih deset godina, posebno između 2021. i 2024. Teorijski i logički posmatrano, takav porast cena, uz povećanje tržišne ponude, događa se kada na tržište utiču faktori koji su dovoljno snažni da poremete tipične odnose između ponude, potražnje i cene“.
Pre nešto više od jednog veka, 1925. godine, započet je projekat uređenja centra Tirane, koji su vodili italijanski arhitekti i urbanisti koje je poslao fašistički režim. Imena Armanda Brazinija i Gerarda Bozija dobro su poznata u gradu. Šetajući ulicama nije teško prepoznati stil zgrada iz tog perioda, poput Kabineta premijera, Trga Majke Tereze (ranije Trg Vitorio Emanuele III) i Politehničkog univerziteta (nekadašnja „Fašistička kuća“). Sva ova zdanja projektovao je Bozio, a nalaze se na samo nekoliko koraka jedno od drugog.
Danas se istorija ponavlja, „sa izvesnom ironijom“, primećuje Vukaj. Doduše, na suptilniji način. „Smatram to nekom vrstom kolonijalizma“, kaže Dorina Plumbi. „Ne u klasičnom smislu, naravno. Ovo je blaži oblik ‘kolonijalizma moći’, koji danas vidim na delu u brojnim zemljama“. Tokom našeg razgovora, Plumbi spominje „internalizovanu inferiornost“ koju je Albanija razvila prema strancima, posebno prema „zapadnjacima“.
Primer ovog fenomena je paviljon na Venecijanskom bijenalu 2025. posvećen albanskoj arhitekturi, koji je osmislila švajcarska arhitektkinja Aneke Abhelak, a u kojem je bilo svega osim doprinosa albanskih arhitekata. Paviljon se zvao „Izgradnja arhitektonske kulture“. „Kao da u Albaniji ranije nije bilo arhitekture, kao da je to tabula rasa“, komentariše Plumbi.
Na kraju naše šetnje, Vukaj nam pokazuje snimke festivala arhitekture Bukë dhe Zemër (Hleb i srce) kako bismo lakše shvatili koliko su ovi građevinski projekti nerealni. Stiče se utisak da su grad i cela država postali igralište za kreativnost (i novčanike) arhitekata i graditelja.
Premijer Edi Rama je izjavio da novi arhitektonski razvoj, sa svojom otvorenošću prema tržištu i dolaskom stranih investitora i dizajnera, predstavlja oblik ponovnog prihvatanja „individualizma“ kod Albanaca. Plumbi ne prihvata ovu retoriku.
„U Albaniji postoji izvesna odbojnost prema priči o zajednici i kolektivizmu jer ‘pokušali smo i bila je katastrofa’. A sada nema drugog načina osim individualizma. Ono što pokušavam da uradim kroz svoj posao – a ima i drugih koji čine isto, aktivista i intelektualaca ili grupa poput ATA-e – jeste da se suprotstavim dominantnom narativu. Generacija naših roditelja iskusila je način na koji je država koristila ideologiju kolektivizma kako bi nametnula svoju moć nad stanovništvom, zemljom i svakim aspektom svakodnevnog života. S druge strane, drugačiji zajednički i iskreniji oblici samoorganizacije bili su potisnuti, odnosno apsorbovani i zarobljeni pod ovim velikim ideološkim kišobranom državnog kolektivizma. Zato moramo praktikovati autentičnije načine ponovnog osvajanja grada, ne putem sveobuhvatne moći odozgo, već kroz kolektivne činove svakodnevnog života.“
„Mačo“ pristup urbanom razvoju koji nameće Socijalistička partije menja lice grada, ali ne rešava duboko ukorenjene probleme.
Na primer, rezervoari za sakupljanje vode vidljivi su svuda na fasadama kuća, znak da voda nije stalno dostupna. Za Dorinu Plumbi to je „permanentni oblik protesta“. „To je toliko očigledno“, kaže nam, „kada bi urbanisti zaista želeli da razmišljaju o problemima ovog grada, pa, oni su očigledni. Ako se ne bavite saobraćajem, ako se ne bavite problemima poput usluga i svega ostalog što je ljudima potrebno za život u normalnom gradu, onda niste ništa učinili“.
Nedostaju alati za otpor ovom procesu. „Protesti su ovde veoma retki jer nas uče da ne učestvujemo. I zato radimo na suočavanju sa prošlošću“, objašnjava Arnen Sula, aktivista udruženja Tek Bunkeri, koje u svojim prostorijama u centru Tirane organizuje projekcije, debate, koncerte i pozorišne radionice, u cilju suočavanja sa zajedničkom prošlošću zemlje i razmišljanja o istoriji diktature.
Sećamo se protesta koji su 2018-2019. godine izbili na albanskim univerzitetima, kao i priče o rušenju Narodnog pozorišta u Tirani, koja je dovela do masovnih protesta za očuvanje zdanja (pozorište je srušeno 2020. godine).
Udruženje trenutno ima ugovor o zakupu kuće koja je okružena višim zgradama. Aktivisti nisu sigurni koliko će dugo moći da ostanu. „Zakup ističe za dve godine“, objašnjava Sula, „i ne znamo da li će biti obnovljen, jer vlasnik želi da izgradi višu zgradu. Mnogo smo uložili u ovo mesto; kada smo stigli nije bilo ničega osim blata“. Njihova jedina nada, ironično nam kaže, jeste „da premijer ode u zatvor na barem pet godina, kako bi se gradnja zaustavila i kako bismo mogli da preživimo ovde“.
Evropa 2030. godine
U ovom kontekstu, za mnoge je pristupanje Albanije Evropskoj uniji „jedini put napred“, kaže Nebi Bardoši, antropolog kojeg smo upoznali u Kamzi, gradu udaljenom sedam kilometara od Tirane. Naš sagovornik je svestan da članstvo u EU neće rešiti sve probleme. „Svesni smo slabosti Evropske unije, nismo naivni“, ističe. „Marginalizovani nikada nisu naivni: imaju perspektivu koja im omogućava da društvo posmatraju na drugačiji način. Često se smatraju inferiornim, ali njihova perspektiva je mnogo realnija“.
„Želimo da uđemo u Evropsku uniju“, potvrđuje Arnen Sula. „Obećano nam je da ćemo pristupiti 2030. godine. Međutim, mislim da to nije moguće, nismo spremni kao društvo niti na institicionalnom nivou“. Prepreke o kojima govori Sula su pre svega nerešeno pitanje tranzicione pravde, odnosno procesuiranje zločina počinjenih tokom socijalističkog režima, i korupcija, koju opisuje kao „zaista masovnu“.
Dorina Plumbi se slaže. „EU može izgledati kao još jedno nametanje, ali mogla bi biti i prilika za drugačiji nivo političkog angažovanja. U praksi, nažalost, vidimo da se EU često ponaša kao da je izgubila iz vida sopstvene principe, stoga nismo sigurni da li možemo polagati mnogo nade u Evropsku uniju. Ako Albanija na kraju postane kolonija velikih sila, što je često slučaj (na primer, izgradnjom centra za pritvor migranata u Gjaderu), osuđeni smo na propast. Ali ako se mi, bez obzira na političare, čvrsto posvetimo demokratiji i ako se naš glas i stav shvate ozbiljno, onda bih rekla da je to prilika za Albaniju“.
Prevod s engleskog: Ivana Draganić | Voxeurop
Ovaj članak je nastao u sklopu projekta PULSE, evropske inicijative u koordinaciji OBCT, koja podržava transnacionalnu novinarsku saradnju. Tekst je deo serijala o „perifernim“ delovima evropskih gradova, nastao u saradnji sa Il Sole 24 Ore, Voxeurop i El Confidencial. Posebno se zahvaljujemo Eliri Kadriu iz nezavisnog medija Citizens na podršci u izradi ove reportaže.
