Ovaj predlog tri pacifičke zemlje predstavlja ogroman korak napred na putu uvršćivanja ekocida kao zločina protiv mira svih živih bića jer je to prvi neophodan formalni korak da bi se tema stavila na javnu diskusiju za njegovo usvajanje.
Zakonom o ekocidu bi se uništenje ekosistema velikih razmera kažnjavalo kao krivično delo koje bi bilo u ravni sa genocidom, genocidom, zločinom protiv čovečnosti, ratnim zločinom i zločinom agresije. Pomenute vrste zločina su prema Rimskom statutu prepoznate kao zločini protiv mira – no, dok se dosad prepoznati zločini protiv mira odnose na zločine protiv ljudi, ekocid bi obuhvatio zločine protiv ostalih živih bića i ekosistema. Želja naše kampanje je da se vitalni ekosistemi Planete Zemlje pravno zaštite od masovnog uništenja.
I predsednici država bi mogli da se nađu pred Međunarodnim krivičnim sudom
Svako ko je svojim (ne)činjenjem doveo ili dopustio da dođe do masovnog uništenja Prirode mogao bi da bude krivično gonjen pred Međunarodnim krivičnim sudom – pa makar to bili i predsednici država, ukoliko je delo koje je dovelo do ekocida potpadalo pod njihovu nadleznost.
Ako se setimo da živimo u doba „globalnog ključanja” u kom svega 4% težine svih sisara na planeti otpada na divlje životinje (dok su ostalo ljudi i domaće životinje), ako se ovakav zakon usvoji Međunarodni krivični sud će imati pune ruke posla.
Kriminalizacija dela ekocida stvara izvršnu odgovornost za ključne donosioce odluka, tako da će tamo gde postoji opasnost od ozbiljne i široko rasprostranjene ili dugoročne štete, opasnosti morati da budu bolje istražene i shvaćene veoma ozbiljno. Biće primenjivani odgovarajući bezbednosni protokoli ili će se razviti alternativni pristupi kako bi se zaštitila Priroda, klima i ljudi, a kako bi se izbegla krivična odgovornost.
Šta ekocid razlikuje od uništenja manjih razmera?
Ekocid je delo masovnog uništenja Prirode i ekosistema. Da bi se neko delo proglasilo ekocidom moraju da se zadovolje određeni kriterijumi: da štetni uticaj dela po Prirodu bude veliki, dugotrajan i/ili vrlo rasprostranjen. Originalnu definiciju ekocida je predložila Poli Higins (Polly Higgins), sa kojom sam na ovome sarađivala niz godina od početka međunarodne kampanje za uspostavljanje zakona o ekocidu, 2009. godine. Earth Thrive je zvanični predstavnik kampanje za Srbiju.
Međunarodna kampanja za priznanje ekocida kao zločina je pre tri godine predložila novu definiciju ovog zlodela. Potencijalno problematična stavka ove nove definicije zakona o ekocidu je to što sada mora da se pokaže i dokaže da je počinilac ekocida ili imao prethodno znanje da ce posledice njegovog delanja biti ubitačne po Prirodu ili da je počinilac bio toliko drzak i bezobziran da nije mario za posledice činjenja ekocidnog dela.
Ali, s obzirom na to da je ekološki i društveni aktivizam ojačao, tako da se negativne posledice raznih projekata jasno i glasno predočavaju donosiocima odluka, oni neće moci da se kriju iza toga da „nisu znali”.
U originalnom predlogu Poli Higins nije postojala ova klauzula već su počinioci bili lično i odgovorno krivi bez obzira na bilo kakvo prethodno (sa)znanje o tome da li će ono što oni podržavaju ili potpisuju izazvati ekocid. No, kako kažu neki pravni stručnjaci koji su pre tri godine pisali ovu novu predloženu definiciju, i ovako sročeni uslovi bi trebalo da dovedu do pozitivnog efekta zakona o ekocidu.
Zakon u cilju generalne prevencije
Glavni cilj donošenja ovog zakona pored kaznjavanja počinioca i izazivača ekocida je da deluje kao preventiva tome da se ekocid uopšte dogodi (jer posle je kasno bez obzira na kaznu). On bi trebalo da natera osobe na rukovodećim mestima da dobro razmisle o tome da li će odobriti neki projekat ako znaju da će on dovesti do masovnog uništenja Prirode – a da to može da ih košta lične krivične odgovornosti i zatvora, kao i velikog gubitka reputacije, a samim tim i zarade.
Već danas mnoge kompanije ne žele da budu dovedene u vezu sa pojmom ekocida, što sam 2023. testirala na godišnjoj skupštini akcionara Rio Tinta u Londonu kada sam rekla da bi otvaranje rudnika litijuma Jadar moglo da dovede do ekocida. To se prisutnim direktorima RT-a nikako nije svidelo pa mi je zbog toga oduzet mikrofon i više mi do kraja skupstine nije data prilika da govorim ili postavljam dodatna pitanja.
Kampanja za usvajanje zakona će biti teška i duga
Pitanje zakona o ekocidu je na Skupštini država članica Međunarodnog krivičnog suda (MKS) jedna od pomenutih država, Vanuatu, već pokretala 2019. godine. Aktuelni predlog se odlikuje time što je u pitanju formalni predlog koji zahteva od svih potpisnika Rimskog statuta da se angažuju po ovom pitanju.
Proces uspostavljanja ovog zakona je relativno jednostavan: nakon što neka od zemalja potpisnica Rimskog statuta podnese ovakav predlog, sledi pregovaračka kampanja.
Kampanja će najverovatnije biti teška i moguće duga. Ali ako uspemo, ovaj novi zakon bi mogo da omogući krivično gonjenje pojedinaca koji su doveli do uništavanja Prirode i životne sredine, kao što su šefovi velikih kompanija zagađivača ili šefovi država – što je jedan od važnijih ali ne i jedini glavni cilj ovog zakona. Treći korak predstavlja usvajanje predloga zakona a cetvrti njegova ratifikacija i primena.
Sličan zakon već postoji na nivou EU
Podsetimo na to da na nivou EU već postoji sličan zakon. Kako ste mogli da čitate u Mašini, Evropska komisija je proletos usvojila zakon nalik zakon o ekocidu koji će kriminalizovati masovno uništenje Prirode i dala rok zemljama clanicama 2 godine krenu da primenjuju taj zakon i na nacionalnom nivou.
Neki od primera uništenja Prirode koji bi mogli da se krivično gone kao delo ekocida su velike hemijske katastrofe (pesticidima ili hemikalijama), masovna seča suma, uništavanje staništa zastićenih vrsta, teško zagađenje vode i zemlje i slična (ne)dela.
