Letnje popodne u gradu. Sat na zgradi Načelstva otkucava dva, sunce prži beton. Sa prozora višespratnice pogled pada na park. Klackalice su prazne, tobogan sija poput užarene ringle. Nema nigde nikoga.
„Ne izlazi napolje od 11 do 18 sati, ne trči, ne igraj fudbal, ne idi na beton, ne pij vodu sa gradske česme, ne diši duboko kad vetar donese dim sa deponije ili prašinu sa raskopanih ulica. To nije raspust, to je prilagođavanje”, kaže Marija Jovanović, majka devetogodišnjeg Petra.
Ovo je svakodnevica hiljade dece u Vranju tokom sve češćih toplotnih talasa. Pre samo nekoliko decenija, raspust je značio celodnevni boravak napolju. Nekim drugim generacijama oguljena kolena bila su najveća letnja briga.
Danas su letnja popodneva u Vranju znatno toplija nego polovinom prošlog veka. Primera radi, tokom vrele 2026. godine srednja avgustovska temperatura u 14 sati bila je 33,8 stepena, dok je 1949. iznosila 23,9 – skoro deset stepeni manje.
Temperature iznad 40 stepeni više nisu izuzetak, već nova normalnost. Najveću cenu te normalnosti plaćaju deca.
„Mama mi ne daje da izađem napolje zato što je igralište na suncu, igračke su vrele i kad ih pipneš moraš odmah da skloniš ruku. Nekad me tata pusti da izađem, ali tad nema nikog i ne mogu da se igram sam”, govori mali Petar.
Lekari upozoravaju da dugotrajni boravak u zatvorenom prostoru, posebno tokom raspusta, utiče na ponašanje dece, fizičko i mentalno zdravlje. Manjak kretanja, izolacija i višesatno korišćenje telefona i računara postaju zamena za igru napolju.
„Tokom leta, beleži se porast slučajeva dehidratacije, iscrpljenosti i respiratornih problema kod dece. Nedostatak kretanja i boravka na svežem vazduhu izazivaju skok anksioznosti i hiperaktivnosti. Zbog toplijih zima i dužih leta, biljke poput ambrozije cvetaju znatno duže i agresivnije. Deca provode proleće i leto na inhalatorima i lekovima za alergije”, navodi specijalista pedijatrije Slave Nedeljković.
Klimatske promene direktno udaraju i na tanjire najmlađih, a kvalitetno domaće voće i povrće postaje luksuz.
Nutricionista Miloš Nedeljković pojašnjava da povećani nivo ugljen-dioksida i visoke temperature dovode do toga da biljke brže rastu i daju veći prinos, ali istovremeno gube hranljive materije, proteine, minerale i vitamine.
„Ove promene imaju ozbiljne posledice po zdravlje dece jer više šećera u povrću znači veći rizik od gojaznosti i dijabetesa, dok manjak proteina i vitamina slabi imunitet. Dolazi do fenomena ,skrivena glad’ koji se definiše kao nedostatak hranljivih materija iako ljudi jedu dovoljnu količinu hrane”.
Istovremeno, zbog lakog kvarenja hrane na visokim temperaturama raste rizik od infekcija i trovanja. Roditelji se sve češće okreću industrijski prerađenoj jeftinoj hrani punoj aditiva, što dugoročno takođe vodi ka problemima.
Kako smo došli do toga da se deci zabranjuje izlazak napolje usred raspusta? Zašto su igrališta i školska dvorišta projektovani kao betonske ploče koje leti postaju opasne po zdravlje? Ko je odgovoran za to što gradovima nedostaju hlad, drveće, javni bazeni i česme?
Na papiru, lokalna vlast u Vranju zna šta bi trebalo da radi. Godine 2024. usvojila je Akcioni plan za održivu energiju i klimu (SECAP), koji predviđa 27 mera, od boljeg urbanističkog planiranja i pošumljavanja, preko inovacija u poljoprivredi i zaštite ugroženih grupa, do širenja pešačkih zona, izgradnje biciklističkih staza i edukacije o energetskom siromaštvu.
I urbanistički planovi idu u istom pravcu. Predviđaju obnovu i izgradnju sportskih i rekreativnih sadržaja, povezivanje grada i okoline mrežom pešačkih, biciklističkih i jahačkih staza, ali i više zelenila. Planirani su zeleni koridori, drvoredi duž ulica i reka, zeleni krovovi i vertikalno ozelenjavanje fasada. Posebna pažnja posvećena je i prostorima za decu, kroz više zelenih površina oko škola i igrališta, bezbednije podloge i savremenu opremu.
Međutim, pitanje nije da li rešenja postoje na papiru, već koliko se ona zaista sprovode.
Na pitanja o sprovođenju SECAP-a, iz Službe za poljoprivredu, šumarstvo, vodoprivredu, ruralni razvoj i zaštitu životne sredine, nije stigao odgovor.
U vestima na zvaničnom gradskom sajtu, nadležni tvrde da se mere preduzimaju: potpisani su ugovori za sufinansiranje projekata ozelenjavanja i ugovori za subvencionisanje mera energetske sanacije porodičnih kuća, zasađene su sadnice bora na Aleksandrovačkom jezeru, izgrađene su kotlarnice na biomasu, ali to je samo mali deo mera koje su navedene u planovima. Takođe, mnogi od planiranih poteza još nisu vidljivi u svakodnevnom životu građana.
„Niko ne zna šta se tačno radi, čuje se nekad jedino neka vest… Mi građani vidimo samo da se grade zgrade, prave parkinzi, i da fontane i česme ne rade. Doduše, posadi se poneko stablo, ali se isto mnogo i seče. Napolje možeš jedino da izađeš kasno uveče, nekada nije bilo tako“, kaže građanin Vranja Dragan Stanković.
Klimatske promene nisu samo pitanje temperature. One otkrivaju koliko je jedan grad spreman da rešava probleme i najmlađih članova društva. Dok se građani prilagođavaju kako znaju i umeju, institucije uglavnom reaguju tek kada temperature obore rekorde. Tada stižu apeli da se ne izlazi napolje, da se pije dovoljno tečnosti i rashlađuju prostorije. Ali upozorenja nisu strategija.
Emilija Milenković iz udruženja Naš svet naša pravila (NSNP), koje je sprovelo analizu lokalnih politika i izradilo preporuke u kojima je ukazano na potrebu da se klimatske promene prepoznaju kao važno pitanje lokalnog razvoja, navela je da klimatske promene postaju sve vidljivije i na lokalnom nivou.
„Građani Vranja se poslednjih godina suočavaju sa toplotnim talasima, sušnim periodima, vremenskim ekstremima, požarima. Ovakve promene utiču na zdravlje ljudi, kvalitet života, poljoprivredu, javnu infrastrukturu”, kaže Emilija.
Deca ne odrastaju samo pod jakim suncem, već i pod teretom grada koji se širi.
Ana Šabanović, inženjerka arhitekture, upozorava da se u urbanim sredinama javlja i efekat urbanog toplotnog ostrva: gusto izgrađeni delovi grada postaju znatno topliji od okolnog područja zbog velike zastupljenosti betona i asfalta i nedostatka zelenila, usled čega dolazi do akumulacije toplote.
„Deca predstavljaju jednu od osetljivijih grupa stanovništva, pa kvalitet javnih prostora, posebno igrališta, prostora za boravak na otvorenom, ali i ulica kojima se svakodnevno kreću, postaje od izuzetnog značaja. Zbog toga je važno ne samo očuvati postojeće i planski razvijati nove zelene površine, već i planski upravljati intenzitetom izgradnje, uz obezbeđivanje dovoljnog udela kvalitetno ozelenjenih površina, bez obzira na njihovo vlasništvo”, kaže Ana.
Prema njenim rečima, u gradu je sve više intenzivne gradnje. Porodične kuće sa dvorištima sve češće ustupaju mesto višeporodičnim zgradama, zbog čega nestaju zelene površine koje upijaju kišnicu. Istovremeno, slobodan prostor na parcelama često se popločava za bašte kafića i druge komercijalne sadržaje, pa ostaje još manje poroznog tla. To doprinosi višim temperaturama u gradu i otežava upijanje kišnice. Dodaje i da voda doprinosi prijatnijoj mikroklimi, zbog čega postoji prostor za unapređenje mreže javnih česmi.
„Javne česme predstavljaju jednostavnu meru prilagođavanja klimatskim promenama jer omogućavaju deci i drugim građanima pristup vodi za piće i rashlađivanje tokom perioda ekstremnih vrućina. U kombinaciji sa kvalitetnim zelenilom i zasenčenim prostorima, one mogu značajno doprineti bezbednijem i ugodnijem boravku na otvorenom”, ukazuje Ana Šabanović.
Emilija iz NSNP vidi donošenje SECAP-a kao pozitivan pomak ka sistemskom pristupu, ali, iako je bitno da proces bude transparentan i da javnost bude redovno informisana o realizovanim aktivnostima i postignutim rezultatima, ona navodi da to nije viđeno u praksi.
„Deca i mladi spadaju među grupe koje su posebno osetljive na posledice klimatskih promena. U akcionom planu za održivu energiju i klimu Grada Vranja prepoznata je potreba za prilagođavanjem lokalne zajednice klimatskim promenama i jačanjem njene otpornosti. Mere nisu usmerene isključivo na decu i mlade, ali njihova realizacija može značajno doprineti stvaranju zdravijeg i bezbednijeg okruženja za njihov život i odrastanje. Važno je da se u daljem sprovođenju plana posebno vodi računa o potrebama dece i mladih“, ističe Emilija.
Nastavnik geografije i ekološki aktivista Nikola Mihajlović ističe da su planovi i mere važni, ali sami po sebi nisu dovoljni. Za dugoročne rezultate bitno je šta rade i građani, informisanost i njihova uključenost u javne rasprave, kao i svakodnevne navike koje utiču na potrošnju energije i korišćenje resursa.
„Građani su pritisnuti egzistencijalnim problemima pa nemaju volje da razmišljaju o klimatskim promenama, dok su oni sa rešenom egzistencijom često opterećeni borbom za prestiž, što dodatno utiče na trošenje resursa. U školama se o klimatskim promenama uči, a među mladima ima onih koji su zainteresovani za ovaj problem i moguća rešenja, ali ima i onih koje ova tema ne privlači“, kaže Nikola Mihajlović.
U udruženju „Naš svet, naša pravila” smatraju da mladi treba da imaju veću ulogu u planiranju i praćenju lokalnih politika koje se tiču klimatskih promena, kroz edukaciju, javne rasprave i dijalog sa institucijama.
Klimatske promene više nisu pitanje budućnosti, nego i sadašnjosti. Pitanje više nije da li će naredna leta biti toplija, već koliko će grad uraditi da obezbedi više hlada, drveća, parkova, i da deca imaju gde da se sklone od vrućine. Tek tada će biti manje roditeljskih upozorenja da se ne izlazi i ne igra na suncu, a više prostora za bezbrižno detinjstvo.
Priča je nastala u okviru Škole klimatskog novinarstva „Hell of a Story”.
