Prema evidenciji kojoj zajedno sa svojim kolegama:inicama iz Građanskih inicijativa svedočim, od pada nadstrešnice, na ovaj ili onaj, često nelegalan način, više od 800 prosvetnih radnika/ca ostalo je bez povremenog ili stalnog angažmana. To su učiteljice, domari, nastavnice, profesori. Njihov posao je javan i odgovoran. Ljudi poput njih ugrozili su svoju egzistenciju kako bi ostali verni/e suštini svoje profesije: vaspitavanju da budemo ljudi koji funkcionišu i grade društvene zajednice.
Imam teoriju da su aktivni ljudi uvek i svuda aktivni i da na sebi nose svekolike šešire koje mogu, ali ih sve češće ni ne moraju menjati. Verujem da su oni koji učestvuju u različitim oblicima udruživanja, formalnim i neformalnim organizacijama, zborovima i drugim agorama u kojima se razmenjuju iskustva, ali i oblikuju mišljenja, često aktivni i u svojim stambenim zajednicama i drugim inicijativama koje imaju jedan isti cilj: odbranu javnog interesa.
U stambenoj zajednici u okviru koje živim i krećem se, i o kojoj ovde pišem: niko nije ostao bez posla. U njoj živi nekoliko profesora/ica u penziji. Takođe aktivnih. U mnogim drugim stambenim zajednicama prosvetni radnici/e nisu imale tu sreću. Primera radi, domar u jednoj beogradskoj osnovnoj školi koji živi i kreće se u ulazu do našeg, novom sistematizacijom raspoređen je da održava higijenu u školskim toaletima. Bio je među onima koji su javno podržali studentsku borbu. Vest se brzo proširila. Komšiluk je primio sa nelagodnom tišinom, onom vrstom tišine koja se često pojavljuje kada neko pređe granicu prihvatljivog javnog ponašanja. Nije bilo otvorene podrške. Nije bilo ni otvorenog protivljenja. Ignorisanje iz kojeg je proistekla utučenost kod našeg domara i osećaj pogrešnosti i krivice.
Ta scena me je podsetila na jednu epizodu iz istorije univerziteta.
Godine 1933. sa nemačkih univerziteta uklonjeno je više od 1500 nastavnika (ne postoje dostupni izvori koji potvrđuju da je među njima bilo žena) koji su na bilo koji način pružili otpor ili su smatrani politički nepodobnim. Profesori koji su ostali za katedrama počeli su da zagovaraju „nacionalnu kulturu“ nasuprot univerzalističkoj moderni. Još pre te čistke potpisan je i poziv nemačkih univerzitetskih nastavnika da se na izborima glasa za Adolfa Hitlera. Neki od tih profesora kasnije su radili u Gebelsovom ministarstvu propagande. Takvi istorijski primeri često deluju udaljeno, gotovo apstraktno. Ali njihova struktura je iznenađujuće prepoznatljiva. Institucije, čak i one koje bi trebalo da štite znanje i kritičko mišljenje, često se vrlo brzo prilagođavaju političkom pritisku.
Isto se može reći i za zajednice. Solidarnost nije automatska. Ona se kroz različite uloge uči i to ne nužno preuzimanjem odgovornosti već sticanjem autonomije. Često razmišljam o tome gde zapravo počinje politička pismenost.
Marijana Gregoran, po kojoj ulica u kojoj se nalazi stambena zgrada u kojoj živim i krećem se, bila je revolucionarka. To je velika reč, ali njen sadržaj je prilično svakodnevan: sastanci, razgovori, organizovanje ljudi koji dele isti prostor i iste probleme. Revolucija je počinjala mnogo bliže svakodnevici nego što danas zamišljamo. Od tada imam običaj da kažem da revolucija počinje u stambenim zajednicama.
Danas živimo u drugačijem političkom sistemu i drugačijem ekonomskom poretku, ali jedno pitanje je ostalo isto: kako ljudi koji dele prostor uče da razmišljaju o zajedničkom interesu. Većina zgrada u kojima danas živimo (još uvek!) u Srbiji izgrađena je u socijalizmu. Liftovi, hodnici, podrumi, fasade i instalacije nastali su u sistemu u kojem privatna svojina nad stanom nije automatski značila i potpunu odgovornost za zgradu. Stan je mogao biti „tvoj“, ali zgrada je bila deo šire društvene infrastrukture. Postojala je pretpostavka da negde postoji institucija koja vodi računa o tome. Komunalna preduzeća, stambene zajednice, radne organizacije ili opštine. Sistem je bio složen, ali je jedna stvar bila jasna: zgrada je pripadala društvenom poretku koji je preuzimao deo odgovornosti za njeno funkcionisanje. To ne znači da je taj sistem bio savršen. Ali je stvarao jednu važnu naviku: ideju da postoji spoljašnja briga o zajedničkom prostoru.
Danas živimo u drugačijem sistemu. Savremeni Zakon o stanovanju, bar ovaj naš iz 2017. godine, polazi od potpuno drugačije pretpostavke. Zgrada više nije infrastruktura kojom upravlja društvo, već zajednica vlasnika/ca posebnih delova. Drugim rečima, odgovornost je prebačena na same stanare/ke. Na papiru, to je sasvim logična posledica privatne svojine. Ako su stanovi privatni, onda je i upravljanje zgradom odgovornost onih koji u njoj žive.
U praksi, međutim, stvari nisu tako jednostavne. Jer zakoni mogu da promene formalni okvir, ali ne mogu preko noći da promene političku kulturu. Veliki deo stanovništva u Srbiji i dalje živi u zgradama koje su nastale u socijalističkom urbanizmu. To su zgrade projektovane kao kolektivni prostori: sa zajedničkim instalacijama, zajedničkim hodnicima, zajedničkim krovovima i zajedničkim dvorištima. Ali društveni sistem koji je trebalo da održava tu infrastrukturu više ne postoji. Tako dolazimo do sledeće scene: tu su neki ljudi, u nekom prostoru, sa nekakvim dalekim, gotovo amorfnim zakonom koji gotovo niko ne konsultuje. Pravila su se promenila. Zbog toga se često događa nešto što na prvi pogled deluje paradoksalno: ljudi poseduju stanove, ali ne osećaju da poseduju zgradu. Svojina nije isto što i odgovornost. Stan je privatni prostor. Zgrada je nešto između privatnog i javnog, nešto što se često doživljava kao ničije. U toj sivoj zoni nastaje većina problema.
U mnogim zgradama postoji tiho očekivanje da će se, kada problem postane dovoljno ozbiljan, pojaviti neka institucija koja će ga rešiti. Neki Grad. Neka Opština. Neko „nadležan“. Iznenadna sila koja se pojavljuje i rešava stvar. Ili deus ex machina. To očekivanje ima dugu istoriju. Ono dolazi iz vremena u kojem je postojala jasna institucionalna hijerarhija odgovornosti. Ali u savremenom sistemu takva intervencija je retka. Ne zato što država ne postoji, već zato što njena uloga nije ista. Grad i opština nisu vlasnici zgrada. Oni su regulatorni okvir. Zgrada je, u pravnom smislu, autonomna zajednica. Zgrada nije samo građevina. Ona je politički prostor.
U političkoj filozofiji postoji duga tradicija razmišljanja o tome šta zapravo znači javni interes. Jednu od zanimljivijih formulacija dao je John Dewey, koji je tvrdio da se javnost pojavljuje onda kada posledice privatnih odluka počnu da utiču na širu zajednicu. Drugim rečima: javni interes nastaje tamo gde se naši životi prepliću. Zgrada je savršen primer takvog prostora. Ono što jedan stanar/ka radi u svom stanu često ima posledice za druge: voda, instalacije, buka, zajednički troškovi, konstrukcija zgrade. Granica između privatnog i zajedničkog nikada nije potpuno jasna. Zato se javni interes u zgradama stalno pregovara. Javni interes nije sila koja dolazi spolja da nas zaštiti. On nastaje onda kada prihvatimo da živimo sa posledicama zajedničkih odluka.
Ekonomistkinja Elinor Ostrom, koja je dobila Nobelovu nagradu za istraživanja o upravljanju zajedničkim resursima, pokazala je da zajednice mogu uspešno upravljati zajedničkom imovinom, ali samo ako postoje jasna pravila i poverenje među članovima/icama. Bez tih uslova, zajednički resursi se brzo pretvaraju u prostor konflikta. Zgrada je upravo takav resurs. Lift, krov, instalacije, fasada, sve su to sistemi koji funkcionišu samo ako ljudi prihvate da su deo zajednice. To nije tehničko pitanje. To je političko pitanje. Zbog toga je tranzicija iz jednog sistema u drugi posebno složena u društvima koja su prošla kroz socijalizam. Prostori su ostali isti, ali se promenila logika upravljanja. Zgrade su projektovane za kolektivni sistem, a danas funkcionišu u okviru privatne svojine. To stvara napetost koju je teško rešiti samo pravnim propisima.
Možda je zato korisno razmišljati o zgradi ne samo kao o tehničkoj strukturi, nego kao o maloj političkoj zajednici. To je mesto gde ljudi prvi put susreću praktična pitanja demokratije. Kako donositi odluke zajedno. Kako uskladiti različite interese. Kako definisati zajedničko dobro. U velikim političkim sistemima ova pitanja često deluju apstraktno. U zgradi su konkretna. I zbog toga ponekad neprijatna. Zgrada može biti jedna od najvažnijih škola političke pismenosti. Ne zato što ljudi to žele. Nego zato što su na to, jednostavno, primorani. Lift mora da radi. Krov mora da se popravi. Instalacije moraju da funkcionišu. A to znači da zajednica mora da pronađe način da deluje. Možda je zato najtačnije reći da zgrade u kojima živimo danas nisu samo arhitektonsko nasleđe socijalizma. One su i politički laboratorijumi post-socijalističkog društva. U njima se vidi kako se društvo menja. Kako se stare navike sudaraju sa novim pravilima. I kako ljudi, često nevoljno, uče šta znači biti deo zajednice. Na kraju, zgrada ostaje ono što je oduvek bila: prostor u kojem se naši životi prepliću. I upravo zato ona nikada nije potpuno privatna.
Možda je to razlog zbog kog se politika ne uči samo u parlamentu. Ponekad se najbolje uči na skupštini stanara/ki.
Dragoslava Barzut je književnica i aktivistkinja Građanskih inicijativa.
