Položaj radnika i radnica zaposlenih preko agencija, po prvi put je regulisan domaćim zakonodavstvom, iako godinama postoji praksa takvog zapošljavanja. Kako i koliko će pomoći novi zakon zaposlenima preko agencija – o tome smo razgovarali sa Jugoslavom Ristićem, predsednikom Saveza samostalnih sindikata Kragujevca i Mariom Reljanovićem, stručnjakom za radno pravo.
S jedne strane, dobro je što će rad agencija, na osnovu Zakona o agencijskom zapošljavanju, koji će se primenjivati od prvog marta 2020. godine, konačno biti regulisan i što će znati ko sme da obavlja takvu delatnost i pod kojim uslovima, smatra Mario Reljanović, stručnjak za radno pravo i saradnik Centra za dostojanstven rad.
Reljanović navodi da do sada nije bilo poznato čak ni ko se bavi ustupanjem radnika i koliko ljudi radi preko agencija. Shodno tome, pozitivna novina koje donosi Zakon o agencijskom radu je što „agencijama zabranjuje da angažuju ljude na osnovu ugovora o privremenim i provremenim poslovima i što ćemo konačno znati ko se time bavi i koliko ljudi se ustupa. Postojaće i nadzor agencija koji do sada nije mogao da postoji“, kaže naš sagovornik.
Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca, Zakon o agencijskom zapošljavanju vidi kao nužno zlo i kaže da agencijski rad nikako ne ide u u korist radnika. Zakonska regulacija ove oblasti je minimum koji se očekivao od države, ali od čega radnici dugoročno ne mogu očekivati boljitak.
Ja bih bio najzadovoljniji kada agencijski rad ne bi postojao, jer poslodavaci stiču ekstremne zarade, a da ništa ne rade. A da li će doneti nešto malo bolje ljudima koji su zaposleni preko agencija? Verovatno da, ako se zakon bude primenjivao bez izuzetaka, rekao je Ristić.
Iako agencijski rad postoji i u nizu drugih država, praksa je da se on reguliše na način da bude oblik zapošljavanja koji je izuzetak, a ne pravilo. Ristić strahuje da će u Srbiji, takva praksa postati pravilo, što može imati katastrofalne posledice:
Ako to postane pravilo, onda se na taj način derogira i Zakon o radu i pojam radnog odnosa i zapošljavanja. Na žalost, ljudi su u beznađu pa često imamo pozive mladih koji rade preko agencija i traže da se ta oblast uredi, jer očekuju minimalno poboljšanje položaja. Kada nekoga dovedete u beznađe, nešto što je dokazano kao loše, doživljava kao nešto dobro. To je recept kojim se korak po korak ide dalje u ponižavanju ljudi. Ovo je jedan opasan zakon sa potencijalno dalekosežnim posledicama.
Vlast na strani agencija i poslodavaca
Usvajanju Zakona prethodila je oštra rasprava između države i predstavnika poslodavaca sa jedne i sindikata sa druge strane. Sindikati su najviše zamerki imali na to što u zakonu ne postoji ograničenje koliko radnika u jednoj kompaniji može da bude zaposleno preko agencija. Ograničenja važe samo za firme do pedeset zaposlenih, dok one sa više zaposlenih, potencijalno mogu da angažuju sve svoje radnike preko agencija.
Zahtev sindikata bio je da se taj broj ograniči na deset procenata zaposlenih. Uz to, tražili su i bankarske garancije za agencije, kako se ne bi dešavalo da radnici ostanu bez plata, ukoliko bi neka agencija prestala da radi. Njihovi zahtevi nisu ispunjeni.
Tu se opet pokazuje da vlast ne misli na građane, već samo na poslodavce i da rade u interesu bogatih. Stavili su se na njihovu stranu, a ne na stranu većine građana. To je za mene antinarodni zakon, zaključio je Jugoslav Ristić.
Iako je na prvi pogled delovalo da se zakonom izjednačava status redovno zaposlenih i zaposlenih preko agencija, stručnjaci smatraju da to ipak nije slučaj. Zaposleni preko agencija na neodređeno vreme neće biti u jednakom položaju kao redovno zaposleni na neodređeno, jer agencije imaju mogućnost lakšeg otpuštanja zaposlenih.
To što je radnik zaposlen na neodređeno u agenciji, nije isto što i radni odnos na neodređeno prema Zakonu o radu. Taj režim nije izjednačen, zato što agencija kao poslodavac ima poseban otkazni razlog. Agencija može u bilo kom trenutku da otpusti zaposlenog, kada nije ustupljen nekom poslodavcu, kao višak zaposlenih, ističe Mario Reljanović iz Centra za za dostojanstven rad.
Smatra i da je loše rešenje što ne postoji odredba kojom se garantuje procenat radnog vremena i visina zarade u periodu neaktivnosti – periodu u kojem zaposleni nije ustupljen drugom poslodavcu preko agencije. To omogućava agencijama da zaposlene drže na niskom procentu radnog vremena uz izuzetno niske zarade.
Trebalo je da postoji ograničenje za period neaktivnosti, to jest za period kada radnik nije ustupljen poslodavcu. Ne bi trebalo da bude angažovan u manjem procentu od onog na kojem je radio dok je bio ustupljen. Ako je bio na sto posto radnog vremena dve godine kod nekog poslodavca, ne bi smelo da se dozvoli da ga vrate na deset procenata radnog vremena kod agencije i na minimalac.
Namerno nejasne odredbe?
Primena Zakona o agencijskom zapošljavanju će biti posebno problematična kada su u pitanju štrajkovi i sindikalno organizovanje. Nije se vodilo računa o zakonima koji su već na snazi i određene odredbe novog zakona mogu biti suprotstavljene postojećem Zakonu o štrajku.
Zakon o štrajku uopšte ne prepoznaje kategorije „poslodavca korisnika“ i „ustupljenog zaposlenog“. Zakon o štrajku kaže i da zaposleni može da štrajkuje samo u prostorijama svog poslodavca, a poslodavac je u ovom slučaju agencija. Onda se postavlja pitanje kako štrajkovati, a da to ostane u granicama zakona. Stvorena je čista kolizija dve norme koje ne mogu da se tumače kako treba, objašnjava Reljanović.
On dodaje i da postoje nedostaci po pitanju dometa ustupanja zaposlenih. Uporedno pravo pokazuje da je uglavnom zabranjeno zapošljvanje preko agencija u rizičnim delatnostima i javnom sektoru. To, međutim, nije slučaj kada je u pitanju srpski zakon:
Javna preduzeća će moći tako da iznajmljuju ljude, moći će i državni organi, samo ne na mesto državnih službenika, nego na mesto državnih nameštenika. Nije zabranjeno agencijsko zapošljavanje ni za jednu pojedinačnu oblast koja može biti problematična. Na primer, u Italiji je isključeno građevinarstvo. Kod nas je moguće da agencija uputi radnika na građevinu i to bez ikakve obuke.
Kao poseban problem Reljanović ističe nedovoljnu zaštitu maloletnih lica i njihovu mogućnost zapošljavanja preko agencija.
To je, s obzirom na poseban položaj maloletnih lica, vrlo čudno rešenje. Maloletnici su u većini zemalja izbačeni iz mogućnosti da budu ustupljeni preko agencija, zaključio je Reljanović.
