Tenk ispred Marakane: nepoznati kustosi i poznati počinioci

Izvor: GOL.hr / Facebook

Da li su „nepoznati počinioci“ postavljanjem tenka ispred Marakane poslali poruku koju su želeli?

Crvena zvezda nije prvi sportski klub koji negde u blizini centra sopstvene ikonografije montira nekakva – manje ili više istorijska i manje ili više direktna – podsećanja na ratovnje: navijačke grupe su malko prilagođene nezrelijim regrutima pa sebe jednostavno vole da misle u kategorijama vojske i igranja rata.

Tako Liverpul jedan deo svoje tribine naziva prema mestu na kojem se odvila jedna od bitaka burskog rata (Spion Kop); ispred Arsenalovog stadiona takođe su locirana dva topa – top se em nalazi na grbu, navijači su poznati pod nazivom „tobdžije“ a gvozdeni mornarički topovi su van svake sumnje simbol surove britanske imperijalne dominacije devetnaestog veka. Sledeći logiku, tenk koji je od juče lociran ispred fudbalskog stadiona „Rajko Mitić“ ne izdvaja se odveć od već uspostavljene tradicije te najviše podseća na bedniji primer kopiranja CSKA iz Moskve koji takođe ima jedan tenk (pritom: i isti model) ispred stadiona.  

Ali kompletnu vezu tenka ispred stadiona Rajko Mitić i kluba Crvene Zvezde – na kraju krajeva i kancerogenost i te igračke i te veze – može da razazna samo neko ko se razume u lokalnu navijačko-političku situaciju. U pitanju je simbol, a da bi putem simbola nekakava – bilo kakva – poruka bila poslata, i primalac i pošiljalac moraju poznavati istu kripcijsko-dekripcijsku matricu.

Stoga je potrebno određeno istorijsko predznanje: tenk koji se od juče nalazi ispred stadiona Crvene Zvezde na ovim je prostorima simbol prvog i jednog od najkrvavijih činova raspada Jugoslavije – bitke za Vukovar – bez obzira da li je ovaj konkretni tenk u toj (para)vojnoj operaciji učestvovao ili ne. Jer upravo ova vojna operacija ostaje privilegovana tačka ikonografije ovog fudbalskog kluba. 

Naime, bitka se razvlačila mesecima jer su akcije tadašnje JNA bile obeležene masovnim neodazivanjem na vojne pozive i masovnim dezerterstvom a izlaz je pronađen u uključivanju možda ponekad nedisciplinovanih ali svakako poprilično krvožednih paravojnih formacija regrutovanih u kriminalnim i navijačkim grupacijama koje su relativno lako bile potkupljene labavim odnosom autoriteta prema nasilnoj privatizaciji razvlašćene bele tehnike.  

Bila je to i diskurzivna i strateška promena dugotrajnih posledica: pešadijsku komponentu narodne armije – nezgodnu upravo zbog opasnosti da otkaže poslušnost ako rat nije i zaista narodni – zamenili su navijačko nacionalistički prašinari (neki arkanovci, orlovi, četnici i bog te pita kakav sve ostali šljam) te na kraju i omogućili pobedu u zimu 1991. godine.

Bila je to nužna posledica temeljnog reprogramiranja onoga što se do tada učilo da treba da bude „patriotizam“ u nešto noviju, možda integrativniju a svakako profitabilniju formu „nacional-šovinizma“ (mada je, ruku na srce, i granica između patriotizma i nacionalšovinizma uvek bila i tanka i nejasna) taman onoliko koliko je za ratno ekonomske potrebe tadašnjih republičkih režima valjalo promeniti i samo značenje pojmova otadžbine i domovine. 

Simboli moji i simboli tvoji 

Stoga ispada da je tenk ispred stadiona Crvene Zvezde postavljen s namerom da monumentalizuje političko-ekonomsku snalažljivost jedne parapolitičke grupacije čije je dostizanje političko-ekonomskog zenita direktno proporcionalno osiromašenju stanovništva države za koju se ova navijačka grupacija tobož bori već dvadeset godina. 

No izgleda da su reprezentativne politike ovog artefakta formatirali neki lošiji kustosi. Jer fora sa artefaktima je uvek bila u onom neizgovorenom ali neizbežnom. Jer ako je simbol još nečega do začetka preduzetništva i normalizacije kriminalnih grupa – „vukovarski tenk“ je takođe simbol bede armije koja je bila pod kontrolom Miloševića: iako je armija imala 36 hiljada boraca i nepoznat broj dobrovoljaca, delija, četnika i ostalih secikesa na raspolaganju – ova je vojska uspela da u borbi sa manje od dve hiljade odrpanaca i amatera (dakle, ako je pitanje herojstva, zaista je u pitanju ono navijačko herojstvo) izgubi čak 110 tenkova. Duplo više negoli ruska vojska u bitci za Grozni par godina kasnije, bitci koja se i dan danas na vojnim akademijama izučava kao primer potpunog debakla i najbolji primer kako ne voditi rat u urbanoj sredini.

U pitanju je i simbol bede nacionalizma devedesetih – bitka za Vukovar obeležena je masovnim dezertiranjem mobilisanih vojnika i neodazivanjem na vojne pozive. Simbol je ona i saveza političkih elita tadašnje Srbije i Hrvatske te dubinski pokazatelj zajedničke koordinacije rata: pojedince (od kojih je najpoznatiji Josip Reihl-Kir) koji su naivnim mirotvorstvom pokušavali da sukob zaustave – završili su kao žrtve i primarne mete jastrebova rata.

Taman koliko je raspad Jugoslavije bio onaj događaj koji je omogućio da se ispod kamenja, iz kaveza i sa lanaca raspuste svakakvi ludaci – toliko su baš bitka za Vukovar i tenk koji je monumentalizuje zapravo samo simboli našeg istorijskog poraza, nepotrebnog rata, primitivne akumulacije i svog ostalog jada i čemera devedesetih.  

Čija administracija? 

I dok specifična forma kulturkampfa u tranzicionoj Srbiji najčešće dobija oblik borbe urbanog protiv ruralnog (i obrnuto) – primer tenka nasađenog ispred stadiona zapravo pokazuje da je ova forma donekle izanđala, te da se kultur-avangarda danas kreće prateći sasvim druge matrice. Jer, koliko god komentatori podsećali da tenk nasađen ispred Zvezdinog stadiona valja tumačiti kao deo primitivnog ikonografskog rata sa navijačima iz susednih država (navijači Dinama iz Zagreba promptno su odgovorili montiranjem raskantanog traktora ispred svog stadiona), ipak je pre u pitanju suptilna politička poruka usmerena ka unutra.

Nejasno ostaje, primerice, ko je pravni subjekt koji je odlučio da se tenk postavi tu gde ga je postavljen: neko je morao da zahteva, neko je morao da potpiše nekakvu priznanicu i račun, neko je morao da ode u policijsku stanicu i zahteva administrativnu potvrdu. Tako je ceo incident dobio uobičajenu patinu nevijačko-kriminalne patologije: pošto anonimne navijačke i siledžijske skupine uobičajeno funkcionišu po principu nepoznatog počinioca, on se za ovu priliku uspešno transformisao u ništa manje zlokobnu figuru nepoznatog podnosioca zahteva i nepoznatog pošiljaoca jedne preteće poruke. 

Pa ipak – ko god bio mastermajnd iza ovog poteza, za monumentalizaciju je uvek potrebno dvoje: govorimo li o tome kako se stvaraju artefakti, spomenici, te kakao na kraju oni dobijaju svoja značenja i zedržavaju svoju simboličku energiju – u pitanju stvar društvene moći, uvek je pitanje toga šta želi i u čijim je rukama državna administracija, te će na kraju pitanje „šta će biti sakralizovano“ uvek već biti uronjeno u one konkretne odnose političke i ekonomske moći.

Dakle, neformalne kustoske strukture možda mogu da izmišljaju artefakte, da im ulivaju značenja te menjaju srž nasleđa, ali na kraju status „kulturnog nasleđa“ je prvenstveno administrativno prepoznavanje takvog statusa i poseban odnos prema artefaktima. Pa ispada da je (u krajnju ruku neka dozvola koju je morala izdati neka institucija) u pitanju zvanični pečat na nezvanično kriminalno nasleđe, a zatim – u onom drugom i svakako daleko važnijem ideološkom ešalonu – još temeljnija legitimacijska matrica trenutnih političko ekonomskih elita koje u se zapatile, a gde bi drugde, u Vukovaru i to tegleći frižidere i veš mašine. 

Print

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us