Bahaćenje “Beogradom na vodi”

foto: Matija Jovanović

foto: Matija Jovanović

Promovisanje projekta “Beograd na vodi”, uz obećanja o angažovanju građevinske industrije, broju novih radnih mesta te obimu investicija, za vlast u Srbiji predstavlja jednu od glavnih uzdanica politike kojom se održavaju na položajima. Tako i specijalni zakon o “Beogradu na vodi” zaobilazeći postojeću regulativu u potpunosti favorizuje privatne interese nasuprot interesu društva u celini.

Tri godine se priča o famoznoj investiciji koja će pokrenuti posrnulu industriju, privući obilje investitora i novca, ulepšati krunski dragulj Beograda – Savamalu i obeležiti epohu vladavine jednog političara. Ono o čemu se nije ni u jednom trenutku razgovaralo, izuzev pokušaja određenih grupa građana da započnu tu temu, jeste na koji način i pod kojim uslovima će se graditi projekat Beograd na vodi. Sve što smo do sada imali prilike da vidimo i čujemo predstavlja iskrivljavanje stručne prakse i zaobilaženje postojećih zakona i pravilnika koji se bave urbanističkim planiranjem i odnosima javnog-privatnog partnerstva. Predloženi zakon o Beogradu na vodi samo nastavlja u tom smeru i predstavlja logičan sled događaja koji moraju biti zaustavljeni.

Zakon o eksproprijaciji jasno određuje da se zemljište u privatnom posedu može otkupiti samo u jasno određenim slučajevima koji su od javnog interesa. To u primeru projekta Beograda na vodi nije slučaj. Kako bi se odredilo područje posebne namene ili projekti od nacionalnog značaja oni moraju biti podvrgnuti kritičkim analizama stručnjaka, državnih i nezavisnih tela koji su merodavni da procenjuju i donose odluke po ovom pitanju.

Ako pogledamo Prostorni plan područja posebne namene za projekat Beograd na vodi videćemo da je, ukoliko ne računamo saobraćajnice, procenat sadržaja javnih namena samo jedan odsto. Kako se onda ceolokupno predložena površina Savskog amfiteatra može podvesti pod zemljište od javnog značaja? To bi bilo održivo jedino da je predloženi projekat Beograda na vodi u celini tretiran kao projekat u kome bi većina objekata bila od javnog interesa, a u službi građana, kao što su objekti koje Zakon o eksproprijaciji jasno označava kao obrazovne, zdravstvene, objekte socijalne zaštite i kulture, vodoprivrede, sporta, objekte za potrebe autonomne i lokalne samouprave, odbranu zemlje, kao i objekte za zbrinjavanje socijalno ugroženih lica, saobraćajnica od nacionalnog značaja i dr. U predloženom projektu Beograda na vodi to nije slučaj. Većina od predložene ogromne kvadrature koja bi se gradila u okviru Beograda na vodi je namenjena za objekte poslovnih, poslovno-stambenih i stambenih namena, koji prema sadašnjem Zakonu o eksproprijaciji ne pripadaju javnom interesu.

Ova činjenica nas navodi na zaključak da je upravo zbog toga Vlada Republike Srbije predložila ovaj lex specialis sa kojim se na taj način opravdava eksproprijacija privatnog vlasništva zbog činjenice da je projekat Beograda na vodi od posebnog interesa za našu zemlju. Podsetimo da je Vlada donela odluku o označavanju projekta Beograda na vodi kao projekta od posebnog značaja na zatvorenoj sednici sa zaključkom Vlade u koji javnost nije imala uvid. Opravdanje za donošenje ovog posebnog zakona se nudi i u vidu Prostornog Plana područja posebne namene za projekat Beograd na vodi. Kontroverze koje su pratile donošenje ovog plana, a na koja su strukovna udruženja više puta upozoravala, se ogleda u činjenici da je u vreme njegovog donošenja on izrađen protivno važećem Zakonu o planiranju i izgradnju.

Jasno definisan projekat, sa urađenim studijama, obrazloženjima i računicama koje prikazuju i dokazuju da je projekat Beograd na vodi uistinu projekat od posebnog interesa, i da postoji finansijska i društvena opravdanost ovakvog projekta i donošenje zakona koji ga prate je ono što nedostaje, a to je neprihvatljivo za jednu uređenu zemlju.

Donošenjem posebnog zakona kao što je slučaj za potrebe Beograda na vodi se otvaraju mogućnosti da se legalizuje otimanje imovine građana pod okriljima navodnih projekata od nacionalnog značaja, čime se de facto Zakon o eksproprijaciji stavlja van snage. Ukoliko je to zaista namera ove Vlade, zar ne bi bilo logičnije da izmeni postojeći Zakon o eksproprijaciji i na taj način legalizuje svaku buduću otimačinu i opravda stavljanje bilo kog budućeg projekta pod okrilje nacionalnog značaja. Naravno, ukoliko bi uspela da ga obrazloži i odbrani pred parlamentom i građanima.

Ono što je dodatno zabrinjavajuće u predlogu ovog specijalnog zakona jeste što on predviđa da se naknada za uređenje građevinskog zemljišta izmiruje nakon završetka izgradnje svih objekata u okviru planiranog projekta. Naknada za građevinsko zemljište je navođena kao jedan od najvećih izvora prihoda za grad, a prema ovom zakonu nema nikakvih garancija da će se ona isplatiti. Zakon navodi da „jedinica lokalne samouprave svojom odlukom može propisati da se radovi na uređivanju građevinskog zemljišta, uključujući izgradnju površina javne namene, kao i izgradnju objekata javne namene u javnoj svojini koje realizuje investitor na osnovu ugovora, priznaju kao izmirenje ukupne obaveze na ime doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta“. Glavna zabrinutost u vezi sa ovim delom zakona (član 15. stav 5.) leži u činjenici da ugovor između Grada Beograda i jedinica lokalne samouprave sa jedne strane i investitora sa druge ne postoji. Šta je ono što obavezuje investitora da izgradi sve površine javne namene, objekte u javnoj svojini preko kojih bi se izmirila naknada za uređenje građevinskog zemljišta ako ugovor ne postoji?

Taj famozni ugovor će navodno biti koncipiran na principima javnog-privatnog partnerstva između Grada ili Republike i investitora, ali deluje da se prema dosadašnjim najavama političara neće oslanjati na Zakon o javno-privatnom partnerstvu koji izričito zahteva analize koje bi potvrdile i opravdale ovu vrstu modela poslovanja. Nadmetanje potencijalnih investicionih partnera, koji takođe propisuje Zakon o javno-privatnom partnerstvu, kroz koje bi se došlo do najpovoljnije ponude nije i neće, prema najavama, ni biti.

Netransparentnost celog projekta Beograda na vodi, nedostatak ugovora, nepoštovanje uspostavljenih urbanističko-arhitektonskih praksi i važećih zakona, sa nekim silnim novcima kao jedinim opravdanjim, su znaci ozbiljnog neprofesionalnog ponašanja sadašnje Vlade. Donošenje novih pravilnika kojima se krše uspostavljene prakse u urbanističkom projektovanju i predloženi lex specijalis su pokušaji legalizovanja jednog bahatog ponašanja.

Velika nelogičnost je i da je ovaj zakon prvobitno predložen za donošenje po hitnom postupku kako ne bi došlo do prekoračenja roka za završetak radova. Podsetio bih da taj rok nigde nije definisan, ne postoji projektna dokumentacija prema kom bi on bio opravdan, niti ugovorna obaveza koja bi primorala ugovorene strane na svoje obaveze. U međuvremenu je pod pritiskom javnosti lex specialis skinut sa hitnog postupka i postavljen u redovan postupak. Da li to znači da će rok biti prekoračen ili dodatno utvrđuje sumnje da se sve radi na jedan netransparentan način, gde se investitoru otvaraju široko ruke zarad navodnih beneficije po našu zemlju.

Imali smo prilike da čujemo retoriku opravdavanja ovog projekta kroz razne izjave u kojima dominiraju nerealistične sume novca, investicije vredne za grad i državu, vesnike nekog novog doba ulaganja u srpsku privredu, ulepšavanje zapostavljenog dela grada, kao i kroz upošljavanje čitave domaće građevinske industrije. Prema dosadašnjim praksama u tranzicionim zemljama i zemljama posebno pogođenim svetskom ekonomskom krizom, jedina vrsta ulaganja u građevinarstvo je bila kroz kreditne ugovore u kojima zemlje davaoci kredita zapošljavaju svoje stručnjake i građevinsku operativu, a gde se domaća operativa zapošljava u jako malim kapacitetima u najčešćoj ulozi podizvođača (takav je između ostalog bio i projekat izgradnje Pupinovog mosta). Ako imamo u vidu da je kompanija koja stoji iza projekta Beograd na vodi u suštini građevinska kompanija svetskih razmera, kako su nam bar govorili, koje garancije mi imamo da će srpska građevinska industrija zapravo raditi i ubirati kajmak na najvećem građevinskom projektu u Srbiji u poslednjih pedeset godina? A opet, navodno pokretanje građevinske industrije se koristi kao dodatni razlog za prihvatanje ovog projekta. Ugovor ne postoji, ili makar nije nama dostupan, a bez njega su sve spekulacije i mogućnosti otvorene.

Ne može se politička ideja podvesti pod nacionalni značaj, jer bi se time podrili točkovi demokratije, i ukinula sloboda razmene mišljenja stručne javnosti, građana i države.

Ispostavlja se da se zbog ovog zakona menja sama svrha zakona koji bi trebao da služi interesu većine građana koji se njime upravljaju. Zakoni se donose zarad većine građana, dok je to obrnuto naglavačke u slučaju Predloga zakona o Beogradu na vodi, jer se on donosi u interesu pojedinaca, a ne celokupnog društva. Mi ne možemo osporiti da je prostoru Savskog amfiteatra potrebna značajna rekonstrukcija, što je činjenica koja je poznata od druge polovine dvadesetog veka, ali ko je taj ko određuje značaj jednog predloga projekta u odnosu na drugi, jedne ideje u odnosu na drugu, jedne politike u odnosu na drugu? Svakako ne političari i investitori, već društvo u celini. To je društvo koje sada treba da reaguje.

Izvor: Kontrapress

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us