Logika građanskog rata

IMAG1869_1

Državna revizionistička politika je u Srbiji zvanično na snazi od tzv. demokratskih promena, iako se njeni počeci mogu detektovati još od početka devedesetih godina. Bez obzira na to da li su na vlasti bile demokrate, socijalisti ili naprednjaci, konsenzus političkih i ekonomskih elita u vezi sa procesima restitucije i rehabilitacije saradnika okupatora u Drugom svetskom ratu uvek je bio prisutan.

O političkim i ideološkim značenjima procesa rehabilitacije Draže Mihajlovića u razgovoru sa Nebojšom Milikićem govori Svebor Midžić.

U Tanjugovom tekstu, objavljenom i na sajtu b92.net, čiji naslov glasi „Draža Mihailović bio patriota” izveštava se o dokumentu „predstavljenom u Višem sudu u Beogradu”. Obzirom da se tekst i njegovi akteri ustvari pozivaju na odavno poznate dokumente, kako tumačite ovakav naslov, koji je u potpunom skladu sa državnom revizionističkom politikom?

U datom tekstu advokati odbrane (ako je to pravi naziv za njih) u svom izlaganju navode da je Draža Mihailović bio patriota. Tu izjavu treba uzeti kao potpuno tačnu. Dragoljub Mihailović je bio patriota. Patriotizam denotira pripadnost određenoj državnoj zajednici. Jedno osećanje vernosti koje je ponekad i prenaglašeno kako bi smo ga uopšte prepoznali kao takvo.

Pravo pitanje u slučaju Dragoljuba Mihailovića je sledeće: čemu je on, i pokret koji je predvodio, bio veran? Odgovor je tu veoma jednostavan: Dragoljub Mihailović je bio veran, prvo i prvenstveno, jednoj propaloj državi koja je neposredno pred svoj slom praktikovala anti-semitske zakone, politiku kolonijalnog nasilja prema Albancima na Kosovu i svoju budućnost videla u teritorijalnom razgraničenju, na uštrb ostalih naroda i narodnosti, Srba, Hrvata i Slovenaca. Dakle, Mihailovićeva Jugoslavija je bila država bez Jevreja, Albanaca, Roma, Bosanaca, Crnogoraca (osim kao folklornog viška srpstva) i Makedonaca. To je takođe bila država koja je praktikovala rodno nasilje, opšte mesto tog doba u Evropi, isključujući celokupnu svoju žensku populaciju iz političkog života.

Tokom rata, Mihailovićeva lojalnost toj i takvoj državi se ogledala kroz gotovo spontanu kolaboraciju sa fašistima i kvislinzima, čije su autoritarne i nacionalne ideje bile samo odraz u ogledalu njegovih sopstvenih, ali i kroz brutalno etničko nasilje koje je trebalo da stvori uslove za nastavak života one prethodne države ali očišćene od etničkih i političkih remetilačkih elemenata.

Dakle, danas je sasvim logično da se dokumenta koja su već pregledana i odbačena ponovo pojavljuju kao relevantni dokazi. Ono što je pobedonosnoj revoluciji tada smetalo sada je nešto što nova država Srbija nalazi sasvim prihvatljivim. Nema novih podataka ali podaci nikada ne govore za sebe, uvek ih neko tumači. Način na koji je država Srbija rešila da ih ponovo čita ne govori ništa novo o njihovoj verodostojnosti već samo o tome šta je danas za nju patriotizam.

Kako se odnositi prema pokušajima „striktno” pravničke rehabilitacije D. Mihailovića, zbog nepoštovanja izvesnih sudskih procedura?

Sledeći problem koji nam se nameće kada mislimo o rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića su pitanja: ko ga je osudio i ko ga, sada, rehabilituje?

Odgovor na prvo pitanje je jasan. Dragoljuba Mihailovića je osudio 15. jula 1946. godine narodni sud Demokratske Federativne Jugoslavije. Dakle on je osuđen od strane suda jedne države koja je iz Drugog svetskog rata izašla ne samo kao pobednica već i kao potpuno nova država zasnovana na principima federalizma i etničke ravnopravnosti odnosno na odricanju one iste države koju je zastupao Mihailović. Ta država je uz sve svoje mene trajala do početka devedesetih kada je od nje ostalo samo ime. To ime se razvlačilo i bilo ulog u komplikovanoj igri razvlačenja nasledstva i masovne pljačke ali već tada je bilo jasno da se ne može govoriti o nekom kontinuitetu. Država koja danas želi da rehabilituje Mihailovića sa državom koja ga je osudila ne deli čak ni ime. Sa njom ima samo jedan neraščišćeni nasledni bilans o kojem se prepire sa drugim državama koje su nastale na ruševinama Jugoslavije. Čini se da u okviru tog deobnog bilansa jedino nema spora da svako treba da uzme svoje zlikovce i koljače i da sa njima radi već šta mu je volja.

Dakle, odgovor na drugo pitanje je da Mihailovića rehabilituje država koja sa Jugoslavijom nema više ništa zajedničko. Drugim rečima, rehabilitovaće ga država koja ga nije nikada ni osudila i koja ne vidi ni razloge za njegovu osudu pošto u njemu i njegovom delovanju prepoznaje i sopstveni raison d’etre danas. Samim tim ta je rehabilitacija potpuno nepotrebna. Odavno pominjanje Dragoljuba Mihailovića u Srbiji ne nosi sa sobom neku socijalnu stigmatizaciju a stranke koje kao okvir svoga delovanja postavljaju nasledstvo JVuO (uključujući onu kojoj na čelu stoji četnički vojvoda) su u više navrata bile u vlasti. Knjige, almanasi, zastave, posteri, parafernalija i druga četnička memorabilija čine deo svakodnevnog pejzaža gradova u Srbiji.

To je jedan već gotov posao. Striktno pravnička definicija tog problema je tu samo da prikrije nešto što je već svima očigledno. Međutim, taj finalni, legalni, čin ove predstave ipak nečemu služi. On je tu da sve nas koji smo još uvek makar i tanušnim vezama upleteni u neke odnose sa ovom državom podseti za šta ona danas stoji i koji je njen horizont te da je danas naše osnovno pitanje ne pitanje borbe u okvirima koje ona postavlja već njena potpuna i radikalna promena.

Četnici se proglašavanju antifašističkim pokretom… koja i kakva doza amnezije je potrebna da bi se takva glupost zapatila na svim nivoima državne politike?

Ne smemo misliti da je u pitanju, kada govorimo o rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića, neka jednostavna glupost ili zaborav. Ovde postoji par različitih politika koje zajedno konvergiraju u telo savremenog revizionizma u Srbiji. Prva koja nastaje kao zaostatak kućnih laži i privatnih trauma i koja gaji kontrakulturno četništvo kao oblik otpora percipiranoj kulturi glavnog toka u SFRJ. Za to je dobar primer Vuk Drašković koji je čovek koji je pobrkao Dražu (Mihailovića) i Džona (Lenona). Evo ga, na primer, izvod iz zbirke anegdota o Vuku Draškoviću koju je sastavio Aleksandar Čotrić:

„Četnici kao bitlsi:
Vuk je bio dopisnik državne novinske agencije Tanjug iz centralno afričke države Zambije. U to vreme Jugoslavija je vodila nesvrstanu spoljnu politiku i diplomatija je nastojala da održava dobre odnose sa zemljama „crnog kontinenta”.U glavnom gradu Lusaki prikazivan je jugoslovenski film Užička republika, sa tematikom iz Drugog svetskog rata.
– Kako publika reaguje na naš film? – pitali su Vuka telefonom iz sedištaTanjuga –da li gledaoci izražavaju simpatije za partizane i osuđuju li četnike kao izdajnike?
– Gledaocima su četnici mnogo simpatičniji.
– Kako to? – čudili su se iz Beograda, znajući da je napravljen propagandistički film sa ciljem difamacije Ravnogorskog pokreta.
– Ovdašnjim ljudima više se sviđaju četnici jer imaju duge kose i brade, aBitlsi su u modi – rekao je krajnje iskreno Vuk.“

Dakle, ovo je zabuna koja je poput one o čoveku koji je zamenio svoju ženu za šešir. Samo po sebi benigno kućno ludilo dok ne izađe na ulicu. Druga politika, koja često koincidira sa ovom prvom i koja svoju legitimaciju nalazi u ‘demokratiji’ i ‘antikomunizmu,’ je nešto kompleksnija. Dok na ovaj antikomunizam crnog đavola ne treba trošiti reči pošto je on sa obe noge u društvu najgorih krvnika Drugog svetskog rata ovde se ipak moramo osvrnuti na tezu o četnicima kao čuvarima predratne demokratije. Tu nije zgorega da ponovimo ono što je već rečeno: predratna demokratije je bila ‘demokratija’ koncentracionih logora za političke neistomišljenike i isključenja celih slojeva društva (žene, Jevreji, kosovski Albanci, Romi…). Jednom rečju to je demokratija u kojoj nije aktivno učestvovalo više od pola stanovništva. No ako i ostavimo to po strani ostaje nam parola iza koje je stajala prva stranka koja je ‘zapljunula’ selo Ba i njegove tekovine, Demokratska stranka Srbije, a koja je glasila: i nacija i demokratija. Ova parola nam tačno poručuje šta je demokratija za ove čuvare četničkog nasleđa: jednostavno razbrojavanje po nacionalnoj pripadnosti bez mogućnosti stvaranja neke pozicije (ili vrlo retko u liku ‘poštenog’ pripadnika manjine) izvan homogenog etničkog tela. U svojoj krajnjoj instanci to je demokratija plemenske skupštine.

Dakle kada se kaže demokratija u istoj rečenici u kojoj se pominje i Draža Mihailović moramo biti svesni šta tačno to znači. Treća je politika gotovo celokupne političke klase u Srbiji oličene u DS koja stoji na pozicijama ‘normalizacije’ nacionalizma. To je politika koja je i nastavak i ide korak dalje od Miloševićevske politike nacionalnog pomirenja. Miloševićevska politika je tvrdila da je tokom Drugog svetskog rata postojala prava politika (četnička) i prava strana (partizanska) na taj način polažući pravo i na projekat etničkog ujedinjenja i ‘čišćenja’ Bosne, s jedne strane, i na participaciju u modernosti kroz antifašizam partizanskog projekta. S druge strane, ova nova ‘homenovska’ politika tvrdi da sukoba zaista nije ni bilo. Svaka politika i strana u sukobu je ispravna ukoliko funkcioniše unutar srpskog nacionalnog korpusa. Drugim rečima ‘sve je to normalno’. Dakle ona nije više ni u stanju da posmatra dijadu četnici-partizani izvan usko srbijanskog konteksta i da razume da četnici, jednom izvedeni iz tog konteksta, ne samo da nisu antifašisti već su prava, nepatvorena, fašistička ordija bez ikakve pa čak i najmanje sumnje.
Dakle jedna je politika deluzije, druga je politika koja ne veruje da postoji ikakva drugačija subjektivizacija do ona nacionalna i treća je politika, ona koja je vladajuća, koja ne veruje da išta postoji izvan nacionalne politike.

Koja bi bila uloga i funkcija principa i normi tzv. evropskih integracija u rehabilitaciji četnika i četništva… pa i nedićevaca i Nedića?

Sasvim je logično da pristupanje EU ide ruku pod ruku sa rehabilitacijom nacionalističkog i kolaboracionističkog pokreta iz Drugog svetskog rata. Naime i sama EU je ništa drugo do projekat ‘normalizacije’ evropskih nacionalizama pod maskom Kantovog svetskog mira.

Danas kada u Evropi nema više carinskih prelaza, sistemski poroznih mesta u tkivu proizvoljnih političkih granica, evropski nacionalizmi ponovo dobijaju na zamahu. To i nije tako čudno kada se zna da su političke granice, za koje se bez preterano mnogo muke vidi da su artificijelne i proizvoljne, zamenjene, navodno prirodnim i neupitnim, međama jezika i kulture. Političke granice nisu bitne ali zato razgraničenja kulture postaju sve. Drugim rečima, Evropa je danas Evropa sublimacije nacionalizma kroz evropejstvo. A to je samo drugo ime za ‘normalizaciju’ nacionalizma koji svoj nasilni passage a la acte nalazi u islamofobiji, obnovljenom antisemitizmu, anti-romskim zakonima i drugim pokušajima čišćenja nacionalnog tkiva od uljeza kako bi se ono ‘stabilizovalo’ i ‘normalizovalo’ . Kako ta nemoguća normalizacija izgleda možemo videti na primeru zakonskih i ustavnih reformi mađarskog Fidesa, Mari le Pen, Brejvika i rasističkih ubistava pod patronatom tajnih službi u Nemačkoj. Svaka od ovih epizoda pokazuje samo krizu politike danas koja se više ne može misliti kao kategorija novosti i emancipacije već samo kao regulisanje zoo-vrta nacija i drugih identiteta. Samim tim rehabilitacija Draže Mihailovića je nešto što se bez većih poteškoća uklapa u taj trend. Ako nas išta danas kvalifikuje za ‘Evropljane’ onda je baš to taj proces. Naličje ovog procesa je svojinska transformacija, restitucija, koja treba da ‘normalizuje’ klasne odnose unutar nacije kao što evrointegracije ‘normalizuju’ odnose među nacijama. Dakle jednostavna logika ‘normalizacije’ koja potpuno prožima društvenost i koja je šifra za depolitizaciju, kulturalizaciju političkih sukoba i povratak na ‘normalno’ stanje stvari pre Drugog svetskog rata samo bez rata na tlu Evrope ukoliko je moguće.

Šta nam je danas činiti? U slučaju rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića naš zadatak je danas da ponovo otkrijemo logiku građanskog rata i da potvrdimo svima onima koji tu rehabilitaciju žele da zaista Drugi svetski rat nije samo borba protiv stranog okupatora i njegovih domaćih pomagača veći protiv onih elemenata predratnog jugoslovenskog društva koji su participirali u fašizmu čak i kada su nominalno bili protiv strane okupacije.

Intervju je prvobitno objavljen 25.03.2012. godine na blogu Istorija u pokretu.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us