Četiri mita o “klasi frilensera”

foto : Milovan Milenkovic  / Kamerades

foto : Milovan Milenkovic / Kamerades

Da​ ​li su frilenseri radnici, ili je pak njihova klasna pozicija bliža srednjoj klasi? Ova dilema se godinama provlači u diskusijama među kulturnim, naučnim i medijskim delatnicima. Međutim, dok se licitira o tome ko je u lošijoj poziciji izostaje prepoznavanje sistemskih promena koje su prekarne radne odnose učinile pravilom u gotovo svim oblastima.

Sara Grej (Sarah Grey); Prevod: Vida Knežević i Marko Miletić

Tekst je prvobitno objavljen na engleskom jeziku na portalu Jacobin.

 

Krajem prošle godine sam dobila jedan čudan poziv od Dvejn Moris (Duane Morris), internacionalne advokatske kancelarije iz Filadelfije. Žena na telefonu mi je rekla da je kancelarija Dvejn Moris radila sa bivšim senatorom Blanš Linkolnom (Blanche Lincoln) i nekima od svetskih korporativnih lidera, poput Majkrosofta i Gugla, na izgradnji “grassroots pokreta” koji bi pomogli frilenserima.

Na moje pitanje kako će pokret to da učini, odgovorila je da zakon o zapošljavanju čini poslodavce podložnim tužbama i novčanim kaznama za zloupotrebe oko statusa radnika – angažujući radnike na određeno vreme umesto kao stalno zaposlene (koji imaju pravo na beneficije). Ova “ranjivost” (poslodavaca) je prema organizatorima “pokreta” najveći problem jer destimuliše angažovanje frilensera – veći problem i od dobijanja zdravstvene zaštite, plaćanja računa, bremena studentskog kredita ili dostupnosti kapitala – sa kojim se danas suočavaju frilenseri.

S obzirom na činjenicu da sam i sama honorarni pisac i urednica, pitala me je, zar ne želim i ja da se pridružim borbi za svoju slobodu u organizovanju sopstvenog biznisa?

Žena na telefonu me je usmerila na novi vebsajt pokreta – bio je prepun informativno-zabavnih sadržaja o odbrani prava frilensera da vode sopstveni biznis – da ne pominjem ukrštenice, reklamne fotografije vlasnika malih preduzeća, i zaista impresivnu video igricu u kojoj čitalac može da baca grudve na krezubog zombi sneška belića sa kravatom koji bi trebalo da predstavlja političare.

Vebsajt upozorava da bi zakoni poput Zakona o sprečavanju platnih prevara (Payroll Fraud Prevention Act) i Zakona o sprečavanju pogrešne klasifikacije zaposlenih (Employee Misclassification Prevention act) “mogli da primoraju na hiljade ljudi da zatvore svoje biznise i otpuste zaposlene. Ukoliko se to desi, doći će do katastrofalnih posledica po ekonomiju.”

Bilo je jasno da je ovaj pokušaj stvaranja “grassroot pokreta” koji širi paniku kako bi olakšao korporacijama da klasifikuju radnike kao privremene, ustvari za cilj imao da stvori uslove da se velikom broju radnika ukinu beneficije. Majkrosoftova umešanost bila je direktan dokaz – softverski gigant je poznat po takvim praksama, radnici su ga u nekoliko slučajeva tužili.

U ekonomskom kontekstu u kojem je do sada najveći broj radnika različitih profesija, od Uber vozača do doktora u urgentnom centru i frizera, primorani da rade honorarno umesto da su zaposleni sa određenim stepenom stabilnosti, problem nije u tome što je malim biznisima potrebna sloboda kako bi poslovali – problem je u tome što ono što se nekada smatralo stalnim poslom sada se smatra honorarnim.

Zamagljivanje razlike između radničke i srednje klase očigledno odgovara krupnom kapitalu – a ne ljudima poput mene. Odbila sam da se pridružim “pokretu”.

Frilenseri koji ne prihvataju argument da su najmanji deo krupnog biznisa, često ističu da su deo onoga što se naziva “prekarijatom”. Termin je nastao tokom G8 protesta u Đenovi 2001. godine – skupina sačinjena od proletarijata i prekarijata je time imala nameru da opiše globalni trend udaljavanja od formalnog zapošljavanja ka povremenom, sindikalno neorganizovanom radu (posebno u razvijenim zemljama) i narastajućem neformalnom sektoru (posebno u ekonomijama u razvoju).

Od tada se vodi ozbiljna debata o terminu. Ekonomista Gaj Stending (Guy Standing) je napisao knjigu o ovoj novoj klasi, sačinjenoj od “povremenih radnika i radnika sa skraćenim radnim vremenom, podizvođačima, zaposlenima u call-centrima, (kao i) mnogim radnicima i radnicama koji su na praksi,” tvrdeći da oni nisu deo proletarijata kojeg šokantno usko definiše kao “radnike sa dugoročnim i stabilnim poslovima, fiksnom satnicom, sa utvrđenim načinom napredovanja, sindikalno organizovanim i sa kolektivnim ugovorima, sa opisom radnog mesta koji bi njihovi roditelji razumeli, susrećući se sa poslodavcima koji su im poznati.”

Drugi teoretičari preispituju posledice do kojih dovodi ovakva klasifikacija termina. Čarli Post (Charlie Post) tvrdi da je pre Prvog svetskog rata “većina radnih ljudi živela u neverovatno prekarnim uslovima,” sa minimalnim pristupom onoj vrsti poslova koje Stending klasifikuje kao “radničku klasu”; Jan Breman (Jan Breman) u recenziji Stendingove knjige beleži da u Komunističkom manifestu Marks i Engels tvrde kako je jedan od definišućih uslova za “proleterizaciju” prekarizacija: “Lišeni sredstava za proizvodnju, radnici su jedino mogli da prežive prodajući sopstvenu radnu snagu”.

Sumirajući konfuziju o tome kako razumeti i identifikovati klase u modernom kapitalizmu dolazi se do činjenice da su frilenseri, čiji je broj decenijama unazad rastao, ideološki konstruisani kao deo srednje klase, uprkos niskom rangiranju, i uprkos tome što prodaju svoj rad za nadnicu i često samo preživljavajući, bez pristupa zdravstvenoj nezi ili drugim pogodnostima – kao nekakva “prekarna-srednja klasa.”

Različiti argumenti u vezi sa pitanjem egzistencije ove “pseudo-klase” popularizovali su veliki broj mitova o njihovim pripadnicima. Hajde da pogledamo neke od najčešće upotrebljavanih kako bismo proverili da li ovaj koncept o prekarnoj-srednjoj klasi uopšte pije vodu.

Mit 1: Izrazito srednjoklasni

Karakterizacija frilensera kao nove preduzetničke grupe direktorčića izrazito srednje klase koji vode male biznise spremne da postanu prava korporacija – jedan je od centralnih mitova povezanih sa pitanjem prekarnog rada danas.

Postala sam honorarni pisac i urednica sa punim radnim vremenom tokom 2011 i, kao i većina novih frilensera, direktno se suočila sa sveprisutnom ideologijom preduzetništva. Postoji čitava industrija knjiga koja propagira ovaj mit, uključujući The Wealthy Freelancer, The Well-Fed Writer, i – moj lični favorit The Hell Yeah Diaries: Uncensored Outbursts on the Path to 7 Figures. Postani frilenser sa primanjima u iznosima u stotinama hiljada! Preuzmite kontrolu nad svojom sudbinom! Ti nisi frilenser, ti si sam svoj direktor!

Ideologija je jasna: prisvoji način razmišljanja jednog menadžera i začas ćeš početi i sam da zapošljavaš radnike, pa ćeš se preseliti u fensi novu kancelariju, kupiti Ferarija. Desetine poslovnih umrežavanja uz doručak promovišu ovakav narativ. Ukoliko se odlučite da prisustvujete jednom takvom događaju, moraćete da vežbate motivacioni govor i da razmenjujete biznis kartice sa drugim radnim ljudima koji nose odela. Naravno, umrežavanje vas neće učiniti bogatijim – najverovatnije je da ćete se samo nervirati oko produktivnog vremena kojeg ste izgubili, a zatim provesti nedelje izbegavajući prodavce životnog osiguranja.

Sindikat frilensera sa sedištem u Njujorku (napomena: nije pravi sindikat) definiše honorarce kao “individualce angažovane u dopunskom, privremenom, ili projektno ili ugovorno baziranom radu u proteklih 12 meseci”. U ovu definiciju se uklapa 53 miliona amerikanaca – 34 odsto od ukupne nacionalne radne snage. Prema Sari Horovic (Sara Horowitz), osnivačici Sindikata frilensera, tokom “velike recesije nakon 2008. broj amerikanaca koji je pokrenuo sopstveni biznis dostigao je svoj maksimum u poslednjih petnaest godina – a većina njih su bili jedini zaposleni u firmi (ujedno i vlasnik i zaposleni).”

Sindikat frilensera je nedavno anketirao 5 000 nezavisnih ugovarača (independent contractor) koji se sami tako izjašnjavaju, i otkrio da se 40 posto samostalne radne snage – 21.1 miliona ljudi – izdržavaju kao samozaposleni. Još 14.3 miliona stalno zaposlenih dodatno i frilensuju. Ostalih 9.3 miliona imaju i posao sa skraćenim radnim vremenom kako bi dopunili honorarni posao, a 5.5 miliona se smatraju povremeno zaposlenim. Samo 5 procenata, 2.8 miliona se mogu klasifikovati kao frilens samostalni preduzetnici, koji zapošljavaju jednog do pet radnika.

Što se tiče onih frilensera koji zarađuju preko sto hiljada dolara, oni naime ne zarađuju ceo taj novac prodavajući svoju radnu snagu po učinku ili na sat. Većina zarađuje prodajom proizvoda – poput elektronskih knjiga ili prethodno snimljenih predavanja o tome kako da postaneš frilenser koji zarađuje preko sto hiljada dolara (za samo 49.95 dolara). Oni zarađuju i zapošljavanjem radnika ili (češće) angažovanjem prodavaca čiji rad eksploatišu – drugim rečima, tranzicijom u redove više srednje klase. A, bar u većini slučajeva, da bi se napravila takva tranzicija potreban je pristup kapitalu.

U stvarnosti, klasne razlike među frilenserima odražavaju klasne razlike unutar ostatka društva – frilenseri, u većini slučajeva, ostaju pripadnici klase kojoj su pripadali pre nego što su počeli da frilensuju. Takoreći, 99 posto honoraraca ostaje unutar radničke klase, prodajući svoj rad po učinku, zarobljeni u stalnoj borbi sa kapitalističkom klasom – sada klijentima a ne šefovima – oko cene eksploatacije svog rada.

Označavanje frilensera kao preduzetnika a ne kao radnika, kapitalistima omogućava veliku uštedu na platama, različitim povlasticama, kao i porezu i doprinosima na zarade. Ne iznenađuje da je pogrešno klasifikovanje radnika kao preduzetnika izuzetno česta forma zloupotrebe u poslovanju – upravo oblik zloupotrebe koju kompanije žele da legalizuju angažovanjem kancelarije Dvejn Moris.

Pored toga, dok je već i ovako prilično teško onim radnicima koji rade u istom prostoru, imaju prosečne plate i dnevni kontakt jedni sa drugima – okolnosti sa kojima se većina frilensera ne susreće – samozaposleni takođe moraju da se bore protiv Šermanovog antimonopolskog zakona, koji napore da se uspostave prosečne plate označava kao “nameštanje cena” a na taj način i nezakonitim.

Dok je svakako slučaj da se klasne strukture mogu promeniti i menjaju se tokom vremena (kao što Bertel Olman (Bertell Ollman) ističe, Marks je ovo vrlo brzo uvideo, posebno u slučaju USA) važno ih je definisati ali ne po osnovi liste zajedničkih karakteristika već u smislu odnosa proizvodnje – konflikta koji leži u srcu celokupne klasne borbe.

Ideološko usklađivanje frilensera sa ciljevima srednje klase (što i neki marksisti rade, kao što na primer, Erik Olin Rajt (Eric Olin Wright) dokumentuje u Klasama), iako mnogi od njih imaju mnogo više zajedničkog sa radničkom klasom, postavlja još jednu prepreku koja ih sprečava u organizovanju i zahtevanju svojih prava kao radnika. Kao što Ričard Simor (Richard Seymour) kaže: “Pokušaj da se prikrije, ili ‘nestane’ koncept klase je svesna politička misija.”

Mit broj 2: Kreativna klasa

Šta ćemo sa „kreativnom klasom“ frilensera koji vide rad kao rad iz ljubavi, koji ulažu mnoge sate iz čiste ljubavi prema igri? Kako kaže izreka, „Radi ono što voliš i nećeš imati ni jednog radnog dana u životu.“

U tom pogledu, kreativni rad je „antiteza otuđenju“ – kako je to definisala Nikol Koen (Nicole Cohen) – s obzirom na to da radnici u kulturi koji se bave idejama ili se kreativno izražavaju imaju „relativnu autonomiju u procesu proizvodnje“, sa određenim stepenom samokontrole i usmeravanja u sopstvenom radu. Rad od kuće, naročito, oslobađa radnika od čvrste kontrole poslodavca – od pravila oblačenja, filtriranja interneta, ograničenja pauza; kapitalisti su shvatili, kako to Koen opisuje, „da se kontrola nad produkcijom može delegirati ukoliko nije smetnja eksploataciji.“ Nije toliko bitno da je radnik na plati, već da je posao obavljen.

Obično se smatra da frilenseri rade u kreativnom, “kancelarijskom” sektoru – medijima, izdavaštvu, IT industriji. Međutim, ova kategorija je ustvari prilično rastegljiva pa uključuje raznovrsne profesije, kao što su stolari, dadilje, seksualni radnici, agenati za prodaju osiguranja, sekretarice, umetnici, prevodioci i tumači (kao i moje zanimanje, urednica-lektorka).

Neka od ovih zanimanja, poput umetnika ili pisca, jesu kreativna; druga variraju od kreativnosti do (češće) najobičnije korporativne produkcije (prevodioci, urednici, kopirajteri); ostali obavljaju „nekreativne“ poslove kao što su briga o deci, seksualni rad, surogat majčinstvo, ili su kućne pomoćnice.

Razlog zašto se kreativni, medijski i tehnološki sektori tako često identifikuju sa frilens upošljavanjem, je to što su ove industrije mnogo ranije i mnogo temeljnije nego drugi sektori usvojile uobičajen honorarni model. Kako Koen ističe, zaokret ka prekarnim formama zaposlenja se prvo desio u kulturnim industrijama, koje su „poslužile kao model fleksibilnog, projektno zasnovanog rada za druge industrije.“

Taj model se sada reprodukuje svuda, od univerziteta preko zdravstvene zaštite do frizerskih salona. Međutim, honorarni rad ne znači „bekstvo od eksploatacije ili antagonizma u odnosu rad-kapital,“ kako ona primećuje – „korporacije koje se oslanjaju na rad frilensera su razvile alternativne metode izvlačenja viška vrednosti od radnika … uključujući i rast neplaćenog radnog vremena i agresivno insistiranje na autorskim pravima.“ To neplaćeno radno vreme obuhvata razne stvari, od istraživanja i pičovanja ideja do računovodstva, menadžerisanja, marketinga, prodaje i administrativnog rada, sve što je nekad bila odgovornost poslodavca.

Ipak, postoji i zrnce istine u ovom: kreativni rad zaista može više da vas ispunjava. Lično, mnogo više volim da radim od kuće, recimo kao urednica za klijente kao što su Haymarket Books i Historical Materialism, nego da priređujem korporativne trening materijale u nekoj podrumskoj kancelariji bez prozora. I zaista, ja se forsiram da radim prekovremeno kako bih mogla da preuzmem projekte na kojima volim da radim.

Međutim, građenje karijere na osnovu portfolia, kada kreativni radnici žongliraju više klijenata i paralelnih projekata kako bi sastavili kraj sa krajem dok istovremeno koriste te projekte kako bi promovisali svoje sposobnosti i našli sledeće angažmane, je hod po ivici.

Na svaku zadivljujuću biografiju Franca Fanona (Frantz Fanon), dolazi mnogo sati lektorisanja korporativnih izveštaja i popunjavanja sadržajem vebsajtova agencija za nekretnine kako bih platila kiriju, ratu studentskog kredita i zdravstvenog osiguranja.

Pisci frilenseri koje je Koen anketirala, ozbiljno, novinarstvo duge forme  su smatrali luksuzom, nešto što oni uglave između monotonih tezgi kojima plaćaju račune a što im oduzima najviše vremena. Iako frilenseri ponekad uživaju više „individualnosti … slobode, nezavisnosti i samokotrole“ (kako je to Marks rekao) nego stalno zaposleni, to je veoma ograničeno neophodnošću prodavanja sopstvene radne snage u atmosferi pojačane kompeticije i pritiska za smanjivanjem nadnica.

Mit broj 3: Ali dobrovoljno je!

Da li frilensere guraju, ili sami skaču? Zar je uopšte bitno?

Ljudi frilensuju iz raznoraznih razloga. Neki su zaista u tome zbog bogatstva i slave, barem prema stereotipima iz doba bezbrižnosti. Anketa Sindikata frilensera je pokazala da je veliki broj ispitanika odabrao frilenserski rad, kao i da su bili srećni sa tim izborom.

Bez sumnje, odsustvo šefa nudi mnogo toga: nema strogih pravila ponašanja u kancelariji, najlon čarapa, seksualnog uznemiravanja od strane nadređenog perverznjaka, raznošenja kafe, kao ni svakodnevnog putovanja do posla i nazad. Takođe, frilenseri imaju pravo da odbiju projekte, međutim sloboda izbora je neizvesna u odnosu na obim posla.

Koliko god ove karakteristike bile privlačne, one ipak nisu nužno primarni činioci u odluci da se bude frilenser.

Veliki broj frilensera rade kao samozaposleni zato što je u njihovim sektorima rada došlo do restrukturiranja, ukidanja stalnog zaposlenja i radne sigurnosti. Recimo u izdavaštvu i štampanim medijima, pisci, urednici, dizajneri i drugi medijski profesionalci su postali frilenseri jer su sada preduzeća strukturisana oko veoma eksploatisane grupe zaposlenih u kancelariji i rezervne armije radnika frilensera koja se unajmljuje po potrebi.

Drugi su frilenseri iz razloga što je u njihovim sektorima došlo do restrukturiranja pre nego što su tu i došli, ili su pak te kompanije i započele sa radom po modelu rezervne armije radnika. Ovo se naročito odnosi na mlađe radnike i radnice u tehnološkom sektoru i digitalnim medijima gde stalni poslovi kakve bi Gaj Stending (Guy Standing) smatrao poslovima „pravog proletarijata“ nikad nisu ni postojali.

Konačno, tu je i često zapostavljena kategorija radnika koji su prisiljeni da budu frilenseri jer su prosto izgurani promenama u radnom pravu, putem kojih im se ukidaju osnovna radnička prava, poput bolovanja ili porodiljskog odsustva.

Zakon o porodičnom bolovanju, koji nekim radnicama dozvoljava neplaćeno porodiljsko odsustvo, odnosi se na manje od 10% ukupno zaposlenih; SAD i Papua Nova Gvineja su jedine zemlje na svetu koje zakonom ne garantuju (bilo kakav oblik) porodiljskog odsustva.

Prema Zavodu za statistiku rada, oko 75% stalno zaposlenih radnika u SAD i 27% radnika sa skraćenim radnim vremenom, imaju po neki plaćeni dan bolovanja. Prosečni stalno zaposleni radnik, sa ugovorom kraćim od pet godina – što je prosečno trajanje ugovora o radu – ima osam do devet dana plaćenog bolovanja godišnje. Ovaj period može i ne mora podrazumevati i dane godišnjeg odmora pošto mnogi poslodavci imaju politiku da se „plaćeno odsustvo“ koristi ili za bolovanje ili za odmor.

Roditelji (posebno oni samohrani) i ljudi suočeni sa invalidetom ili hroničnim bolestima suočeni su sa izborom: da rade bolesni i zaborave na potrebnu medicinsku negu sebe i svoje dece, ili da se suoče sa potencijalnim otkazom zbog politike prisutnosti koju poslodavac nameće. Ako ne možete dobiti dokaz o invaliditetu ili ne možete priuštiti da budete roditelj koji ostaje kod kuće sa decom, jedini izbor koji vam preostaje je da postanete frilenser. Preko 40% ispitanika u anketi Sindikata frilensera je fleksibilnost u dnevnom rasporedu navelo kao glavnu motivaciju za frilensing.

Imajući u vidu da se teret brige o deci i starima neproporcijalno stavlja na teret ženama, rodna ravnopravnost unutar frilens radne snage je prilično iskrivljena. Nedavno sam pohađala konferenciju za urednike frilensere na kojoj su preko 75% prisutnih bile žene.

Iznenađujuće, nedavni podaci Zavoda za statistiku rada pokazuju da je razlika u platama za žene, koja se kreće od 77 centi za belu ženu pa čak i 51 cent za crnu ili latino ženu, umanjena ili eliminisana u frilens svetu, u zavisnosti od drugih faktora kao što je rasa. Ovo ukazuje da se neki radnici brane od diskriminacije poslodavaca snalazeći se izvan formalne zaposlenosti.

Stoga, možemo li reći da su ovi radnici sami skočili, ili su gurnuti?

Mit broj 4: Nemoguća klasa

Iznova i iznova, u tužnim ali nepomirljivim tonovima, možemo čuti da je frilensere jednostavno nemoguće organizovati. Ipak, ostaje da to tek vidimo, iako je istina da su se dosadašnji pokušaji organizovanja u ovom sektoru pokazali neuspešnim.

Postoji svega nekoliko prihvatljivih sindikata u koje se frilenseri mogu uključiti: na primer, Sindikat frilensera, koji frilenserima nudi savete, umrežavanje, popuste na poslovne usluge, a u nekim delovima zemlje i mogućnost plaćanja grupnog zdravstvenog osiguranja. Iako se ovaj NGO bori za interese frilensera, on ne organizuje, niti se upušta u borbu za veće nadnice ili klasnu borbu. Atosa Abrahamian (Atossa Abrahamian) tvrdi da, pacifikujući nemirne frilensere, Sindikat frilensera pruža dragocenu uslugu kapitalu.

Ostali frilenseri (uključujući i mene) pripadaju Nacionalnom sindikatu pisaca (deo UAW sindikata), koji je formalizovan kao nezavisna organizacija pisaca frilensera 1983. godine, a 1991. je postao deo UAW-a.

Nacionalni sindikat pisaca interveniše u sporovima oko nadnica, u slučajevima u kojima je eksploatacija dovoljno očigledna i dovoljno kolektivna kako bi organizovanje bilo praktično – na primer, vrši pritisak na časopise koji autorima ne isplaćuju redovno honorare. Sindikat takođe nudi edukativne radionice i pravne savete članovima i članicama.

Međutim, ni jedna od ovih organizacija se ne može smatrati radničkim sindikatom u tradicionalnom značenju tog pojma, niti ove organizacije imaju moć pregovaranja o ceni rada. Takvi metodi organizovanja i dalje zahtevaju određenu koncentraciju rada kako bi bili efikasni.

Radnici frilenseri moraju da zahtevaju nove modele organizovanja. Jedna od mogućnosti je pridruživanje sindikalnim aktivnostima stalno zaposlenih radnika – trenutni organizacioni napori u kompaniji Gawker Media mogu poslužiti kao dobar primer.

Ukoliko je klasna svest deo onoga što definiše klasu, dok se radnici bore za veći minimalac a studenti počinju da odbijaju teret kreditnih dugova, postaje sve jasnije da se ne može više reći da su frilenseri u ideološkom savezništvu sa srednjom klasom. Frilenseri sve više dolaze iz radničke klase, rade za male nadnice, i dele iste interese – i nesigurnost – kao i sama radnička klasa.

Mi nismo prekarna-srednja klasa – mi smo budućnost klasne borbe.

Print

Preporučujemo