Politike mentalnog zdravlja u Srbiji

Mentalne bolesti i poremećaji su jedan od najrasprostranjenijih problema javnog zdravlja u Srbiji. Usled decenijskog stresa i životne nesigurnosti i ugroženosti, materijalno osiromašeno stanovništvo, kao i ono koje je društveno stigmatizirano, češće oboljeva. Ujedno, aktuelno sprovođenje mera štednje, sa sve restriktivnijim uslugama u zdravstvenom sistemu, lečenje pacijenata čini sve manje dostupnim najvećem delu populacije.

U svakoj šali ‒ pola zbilje, pa i u čuvenoj: Ko danas u Srbiji nije poludeo, taj nije normalan.

Stigmatizacija psihijatrijskih pacijenata, stereotipi i predrasude prema seksualnim, rodnim, rasnim različitostima cvetaju. Elitizam i dvostruki moralni standardi vladaju, a dominacija farmakoterapije nad psihoterapijom svakodnevno stvara sve veći broj ovisnika o lekovima. Dostupnost usluga psihoterapije opterećena je cenama usluga, finansijskom održivošću programa zaštite mentalnog zdravlja, kao i procenom njene neophodnosti. Aktuelne mere štednje doneće još veću restriktivnost usluga, dok će se ujedno nastaviti odlivanje kvalitetnog profesionalnog kadra u privatni sektor i u inostranstvo.

Simptom 1: „Škrtost“

Mentalni poremećaji u Srbiji predstavljaju jedan od najvećih problema javnog zdravlja, a uzrokovani su u znatnoj meri decenijama stresa kojem je naše stanovništvo izloženo još od devedesetih, dok u Ministarstvu zdravlja tvrde da je mentalne poteškoće osetilo blizu 400.000 ljudi. ¹ Prema istraživanju iz 2013. godine prisustvo depresivnih simptoma u populaciji odraslih povezano je s materijalnim stanjem, starošću i polom.

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

Svaka finansijska i društvena kriza za sobom povlači porast broja potencijalnih klijenata (ljudi u krizi, ali i slabije platežne moći). Privatno lečenje u proseku košta od 80 do 200 evra mesečno, što retko ko može sebi da priušti, a kvalitet usluge nije (uvek) zagarantovan. U javnim institucijama slabo plaćeni psihijatri i psiholozi nisu motivisani za rad, a zbog smanjivanja broja zaposlenih dalje opada kvalitet usluge kao i sigurnost zaposlenih u radu s težim psihijatrijskim bolesnicima.

Manjak zaposlenih negativno utiče i na prosečno vreme zadržavanja kod psihijatra, koje iznosi desetak minuta, što je nedovoljno za određivanje dijagnoze, koju kasnije teško možete revidirati. Za tako kratko vreme, često se preskoče važne životne činjenice, poput iskustva izbeglištva i rata, seksualnog zlostavljanja, izloženosti nasilju, mobingu ili nekim velikim životnim stresovima.

Sve manje ulaganje u javno zdravstvo negativno se odražava i na primenjivanje terapije lekovima, na šta ukazuje davanje isprva veće doze lekova koja se zatim smanjuje po potrebi. Posledica takvog postupka jeste loša reakcija pacijenata na lek (mučnina, otupelost, nesvestica), pa i stvaranje zavisnosti. Umesto toga, pacijenta bi trebalo zadržati na odeljenju dok se dijagnoza ne ušteluje, što se izbegava zarad uštede na bolničkim troškovima.

Tome treba još dodati da u bolnicama manjka svega – od osnovnih higijenskih sredstava, kvalitetne hrane, do materijala za kreativne radionice ili radnu terapiju.

U pokušaju da bolje razumeju svoje stanje i predvide tok bolesti, usled škrtosti informacija koje dobijaju od svojih lekara, klijenti se okreću različitim izvorima na internetu poput vikipedije i foruma. Posledica dostupnosti informacija o dijagnostici, lekovima kao i alternativnim formama lečenja na internetu može biti stvaranje lažne ili uprošćene slike o bolesti, simptomima, lekovima i terapiji, kao i opasan podsticaj nekima da se leče sami.

Simptom 2: seksizam, klasizam, heteronormativnost

U sistemu zdravstvene zaštite žene prolaze teže, ostaju duže i izložene su seksizmu i seksualnom uznemiravanju.² Veći broj žena svoju dijagnozu duguje prevelikim pritiscima društva i porodice da živi u skladu s rodnim ulogama, ili dugotrajnom zlostavljanju. ³ Na privatnu psihoterapiju dolazi sve veći broj klijentkinja koje doživljavaju odbacivanje i trpe diskriminaciju kao neudate, same ili bez dece, što je u direktnoj vezi s dominantnim patrijarhalnim sistemom vrednosti.

Viša stopa hospitalizacije kod socijalno ugroženih grupa (siromašnih, nezaposlenih, manjinskih grupa) može se objasniti većim brojem uzroka poremećaja među siromašnima i pomeranjem mentalno obolelih u siromaštvo. Siromaštvo praćeno nezaposlenošću, lošijom edukacijom, često i beskućništvom, vodi do rasta stope prevalencije mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja, uključujući i zloupotrebu alkohola i nekvalitetnih narkotika, koja dovodi do loših reakcija na mentalnom planu. Nije zanemarljiv broj onih koji se na klinike vraćaju da bi imali nešto da pojedu i gde da prespavaju.

Što se tiče položaja LGBT osoba u našem sistemu mentalnog zdravlja, sutuacija je veoma loša. Članove/ice ove zajednice stručnjaci i dalje tretiraju u okviru stereotipa: njihovo seksualno opredeljenje smatra se glavnim uzrokom problema, koriste se kriterijumi predviđeni za heteroseksualnu populaciju, ili ih i dalje pokušavaju izlečiti od homoseksualnosti. Kao i u slučaju nasilja nad ženama, istorija njihove traumatizacije ne uzima se dovoljno u obzir u dijagnostici, te je posledica toga i veći stepen suicida, nego kod pripadnika drugih grupa.

Među najugroženijima su osobe s posebnim potrebama, jer osim nekoliko entuzijasta koji organizuju psihosocijalnu podršku i tretman za njih, ne postoje programi koji bi se bavili specifičnim problemima ove populacije.

Pored skiciranih, prisutan je i problem elitizma, koji se ogleda u prevladavajućem jeziku dijagnostike (testiranje, intervjuisanje), kao i u psihoterapijskim tretmanima, koji nije prilagođen slabije obrazovanim osobama niti pripadnicima manjinskih grupa. Problem je i u njegovoj nedovoljnoj rodnoj osetljivosti, kao i stereotipnom utemeljenju – pristup viđenju roda kao nedihotomne kategorije našim stručnjacima je nepoznat.

Proces „ozdravljenja“ vezan je za konformiranje i prihvatanje dominantnih vrednosti patrijarhalne kulture. Jedan ilustrativan primer za to je tendencija bračnih savetnika da svoje klijente vrate u socijalno prihvatljiviji oblik funkcionisanja ‒ bračnu zajednicu, koja je (čak i kada je nefunkcionalna ili i nasilna) manja pretnja konzervativnom ustrojstvu od razvoda braka i samostalnog života.

Simptom 3: Stigmatizacija, odbacivanje neposlušnih, dvostruki aršini

Po mišljenju stručnjaka, ljudi u Srbiji su „mentalno zapušteni“ i za pomoć se obraćaju tek kada dođu u najtežu fazu. Strah od odbacivanja i stigma kao i odsustvo podrške porodice mnoge sprečava da se jave za pomoć („šta ćeš kod psihoterapeuta, nisi lud!“), ili da terapiju nastave.

Stigmatizacija ima dugu istoriju. U srednjem veku sve kategorije „nerazumnih“: ludaci, beskućnici, gubavaci i politički disidenti, smeštani su na brodove kojima su plovili bez cilja, da tzv. normalni ne bi morali svakodnevno da ih gledaju. Danas, kad su hospitalizovani, takođe su smeštani daleko od očiju (i klinike su često udaljene od centra). Stigma je danas suptilnija, ali prepoznaje se u stavovima javnosti i pojedinaca prema mentalnim problemima. Strah i odbacivanje najjasnije reprodukuju mediji jer su puni podrugljivih članaka o labilnim VIP ličnostima, ispadima u rijaliti programima, koji se doživljavaju kao zabava za narod. Mnogi TV programi praktično žive od bizarnih sadržaja koji guraju dublje u bolest one koji bi trebalo ozbiljno da se pozabave svojim mentalnim stanjem. ⁴

Za mnoge hospitalizovane osobe problem nastaje s izlaskom iz institucije i ulaskom u fazu oporavka, jer se suočavaju s neprijateljstvom i zazorom. Nekada hospitalizovani pacijenti teško se vraćaju na posao, te je velika mogućnost da će se pridružiti armiji nezaposlenih i nastaviti da se osećaju odbačeno i disfunkcionalno, dok se studentima za obnavljanje godine, ukoliko su bili na lečenju, traži potvrda da su ozdravili.

Od prošle godine najšire korišćena klasifikacija mentalnih bolesti, DSM, u svom petom izdanju uvodi Bolest oponiranja autoritetima, čije su odlike ispoljavanje obrazca negativnog, odbrambenog, neposlušnog i agresivnog ponašanja u odnosu na autoritete kod tinejdžera.⁵ U Srbiji je broj adelescenata koji se javljaju psihijatrima (zbog poremećaja pažnje, depresije, napada anksioznosti) poslednjih nekoliko godina u porastu. Ukidanje mesta psihologa u školama (najnovija mera štednje Vlade Srbije) predstavlja dodatnu otežavajuću okolnost za adolescente.⁶ Možemo očekivati da za neposlušnost autoritetima mnogi budu kažnjeni udaljavanjem iz škole, otkazom, a zatim i stresom i somatizacijom (koja može završiti dijagnozom).

Preporuke za tretman

Politiku mentalnog zdravlja jedne države čine mere kojima bi trebalo obuhvatiti sve aspekte mentalnog zdravlja: od prevencije, pružanja pomoći do obuke kadra. U Srbiji je 2013. godine donet zakon o zaštiti lica s mentalnim smetnjama, koji prvi put sistemski uređuje pitanja vezana za ovu grupu. Pored nekih pozitivnih pomaka, kao sporna se pojavljuje tačka u kojoj se predviđa mera izolacije osoba s teškim i hroničnim mentalnim poremećajima. Ljudska prava i dostojanstvo pacijenata i formalno i neformalno se krše u azilima i ustanovama.⁷

Veliki uticaj znanja iz oblasti socijalnog rada, feminističke teorije i prakse u oblasti mentalnog zdravlja, kao i razvoj transdisciplinarnih pristupa otvaraju nove prostore za ostvarenje inkluzije, prihvatanje koncepta doživotnog psihičkog razvoja i uključivanje antidiskriminacionih praksi ‒ uz adekvatno upoznavanje s problemima roda, rase, klase i psihoseksualnog identiteta. Time bi se omogućio bolji i kvalitetniji rad sa svim grupama. Cilj terapije i savetovanja trebalo bi da ima jasno izdiferencirane vrednosne prinicipe na kojima zasniva svoje premise. Prihvatanje različitosti, uključivanje vrednosnih sistema svih grupa s kojima se radi i korišćenje jezika razumljivog svima bio bi početak ostvarenja ravnoteže u odnosu klijentkinja/klijent – psihoterapeutkinja/psihoterapeut.⁸ Merama štednje potrebno je pružiti sistemski otpor, jer uskraćivanje novčanih sredstava javnom zdravstvu ne doprinosi uvođenju drugačijih praksi i modela i smanjuje dostupnost usluga terapije i lečenja, ne doprinosi destigmatizaciji klijenata, koja traži rad na vrednosnim sistemima, predrasudama, pogrešnim uverenjima.⁹

Jačanje privatnog sektora i sužavanje dometa javnog zdravlja nije dugoročno, a ni pravedno rešenje za njegove korisnike. Ovakav trend vodi daljoj degradaciji mentalnog stanja velikog broja stanovnika stvaranjem novih klasa psihoterapeuta za bogate i siromašne, koji će stvarati svoje (odvojene) pristupe, a nepristupačnost kvalitetne terapije za većinu će značiti i dalji porast korišćenja farmaceutskih proizvoda, što će obezbediti zaradu farmaceutskim kompanijama, ali ne i prihvatljivo rešenje za pitanja mentalnog zdravlja. Zato je neophodno jačanje zdravstvenih kooperativa, udruživanje pomagača svih profila, koji bi ne samo radili na kvalitetnijem programu zaštite i koristili inkluzivnije tehnike i metode rada, već doprinosili učvršćivanju politika kojima se politika otpora postojećem sistemu može učvrstiti.

1. Rezultati međunarodne studije iz 2011, u kojoj je učestvovalo više od 5.000 ispitanika iz cele Evrope, od toga 640 iz Srbije, pokazuju da u našoj zemlji 24 odsto stanovništva pati od psihičkih poremećaja vezanih za strah, paničan strah ima svaki deseti stanovnik, a posle NATO bombardovanja čak 18 odsto osoba ima simptome posttraumatskog stresnog poremećaja.
2. Ilustrativan primer seksizma je da se u praksi kao znak pozitivnog pomaka za pacijentkinje (koje su za vikend puštene kući) smatra uključivanje u kućne poslove, ili spremnost da vode ljubav s svojim muževima, zbog kojih su neretko i hospitalizovane. Dok o seksualnom uznemiravanju govori veliki broj zabeleženih trudnoća, kao i seksualno prenosivnih bolesti na odeljenjima, a o tome se – naravno ‒ ne priča.
3. Istraživanje Autonomnog ženskog centra o uticaju nasilja na zdravlje žena, sprovedeno 2005. godine u Srbiji, pokazuje da je veoma mali stepen poverenja u sve institucije sistema, pa i zdravstvene. Najveći deo žena (78,2%) nikada nije tražio pomoć od institucija, bilo da se radilo o fizičkom ili seksualnom zlostavljanju. U 12,1% slučajeva žene su se za pomoć obraćale policiji, u 9,6% pomoć su zatražile od zdravstvenih radnika, a u 8,9% slučajeva od Centara za socijalni rad.
4. Članak Blica od 23.05.2013: „Da li zbog zatvorenog prostora i izolacije ili nečeg drugog, tek farmeri ‒ patološki lažu, patološki vole, patološki se svađaju i patološki su ljubomorni. Filip Panajotović, dečko starlete Stanije, upravo poslednjih dana pokazuje ovo poslednje“.
5. Patologizacija neposlušnosti autoritetima zvanično je ustoličena u 18. veku „otkrićem“ drapetomanije, bolesti bežanja afroameričkih robova od svojih od gospodara. „Politički neprijatelji“ vlasti često su zatvarani u mentalne institucije pod optužbom/dijagnozom da destruktivno utiču na sistem i/ili imaju derealizacije. Mnoge supruge su u prošlosti bivale zatvorene na klinike jer nisu prihvatale autoritet muža ili oca, ili su se ponašale suviše slobodoumno.
6. Statistike govore da je pre četiri godine stopa samoubistva u Srbiji bila osamnaest na 100.000 ljudi, po čemu smo iznad svetskog (16) i evropskog (13) proseka. Vojvodina prednjači po broju samoubistava u poslednjih dvadeset godina, sa dvadeset osam samoubica na 100.000 stanovnika.
7. Samo u psihijatrijskoj bolnici u Vršcu, u vreme jedne posete obavljene 2012. godine, zaštitnik građana je utvrdio da je smešteno 820 pacijenata, od kojih se njih 460 leči duže od godine, a njih 111 duže od deset godina. Sve te osobe, među kojima ima i onih koje su zatvorene, potpuno su i dugo izopštene iz socijalnog okruženja i s vremenom su sve manje sposobne za socijalno uključivanje.
8. Na mikroplanu pacijentov kritički otklon prema metodi koja se koristi (ili konkretno, postavljanje pitanja, traženje objašnjenja, izlazak iz uloge nemoći), na makroplanu odmak terapeuta prema globalnim neprihvatljivim politikama mentalnog zdravlja ‒ umesto neutralnosti, jasan izbor dobrobiti pacijenta. Obznaniti prikrivenu politizaciju terapije, razmišljati o načinima na koje se tretiraju klijenti, o orijentaciji samih terapeuta, i formama kojima se diskurs otpora može inkorporirati u terapijsku kulturu.
9. Istorijski gledano, prepoznavanje pojedinačne i sistematske diskriminacije osoba s mentalnim bolestima skorašnji je fenomen i kao takav uvršćen u polje delovanja Svetske zdravstvene organizacije tek pre desetak godina. Možemo očekivati u budućnosti da će na temeljima prepoznavanja diskriminacije nastati pokret za ljudska prava čiji je cilj da se osobe s mentalnom bolešću ne marginalizuju i da se oslobode stigme.