Diskretni seksizam građanske desnice

foto: Matija Jovanović

foto: Matija Jovanović

Kada građanski desničari govore o pravima žena, njihov suštinski cilj jeste da dokažu da je položaj žena u društvu zadovoljavajuć, ili čak privilegovan, te da je rasprava na tu temu izlišna i vredna ismevanja. Verbalne strategije kojima se desničari i njihovi simpatizeri u tome služe uglavnom se svode na omalovažavajuće tvrdnje da žene ne razumeju da sporne izjave zapravo i nisu seksističke, kao i da žene preteruju u borbi za svoja prava.

Navikli smo da borbu za ženska prava automatski pozicioniramo na levom polu ideološkog spektra, jer je desnica, posebno u prvoj polovini 20.veka, i u Jugoslaviji i u svetu, uglavnom s podsmehom i ironijskim nipodaštavanjem gledala na politička prava i socijalne slobode žena, koje je levica zahtevala, ostvarivala i branila. Danas je situacija, barem naizgled, drugačija: suočavamo se s fenomenom ženskog liderstva na desnici, a upotreba rodno senzitivnog jezika, određen nivo zagovaranja ženskih prava, promovisanje učešća žena u politici i biznisu prisutni su i u javnom govoru i predizbornim kampanjama desničarskih stranaka. Međutim, to nikako ne znači da na polju ženskih prava između levih i desnih politika postoji konsenzus.

Tekst „Seksisti u našim redovima“, objavljen u prošlom broju magazina Nedeljnik (11.02 – 17.02), praktično se može čitati kao vodič kroz medijske strategije za neutralisanje i apologiju seksizma pod maskom „objektivnog“, pluralističkog pogleda na položaj žena u društvu.

Kad god se borba protiv seksizma predstavlja kao civilizacijski standard u demokratskim društvima, a ne kao politički relevantno, klasno i rodno utemeljeno pitanje, realni učinci te borbe u praksi izostaju. Takođe, često se dešava da kada desničarski listovi otvaraju debatu na temu rodnih odnosa, oni tu debatu koriste kao povod da se, pod maskom emancipatorskog diskursa, borbi za jednakost žena narugaju. Ista nevidljiva pravila važe za svaku pseudofeminističku raspravu u desničarskim glasilima, pa tako i za ovu u Nedeljniku. Diskusija „Seksisti u našim redovima“, koju potpisuju novinarke Jovana Radovanović i Miljana Nešković, podstaknuta je nedavnom Gašićevom izjavom. Otvorena kritika Vučićevih bliskih saradnika i funkcionera trebalo bi da nas ubedi da nam se stranica Nedeljnika obraća opozicija. No, kako je tu reč o desnoj opoziciji, prošlonedeljna polemika o seksizmu mnogo ubedljivije razotkriva suštinsku povezanost između opozicije desnog centra i vladajuće stranke u Srbiji nego ko su zaista „srpski seksisti“.

Iz više razloga stiče se utisak autorke ovaj članak u stvari posvetile odbrani seksističkih ekcesa svog kolege Draže Petrovića, koji se kolumnističkom mudrošću razmetao na račun različitih žena, primera radi, tvrdeći da ne voli kolumniste koji poput Natalije Dević izbacuju noge u prvi plan. Uprkos pompezno intoniranom naslovu, u ovom tekstu Draža Petrović nije nijednom jedinom rečju iskritikovan, već je, naprotiv, on taj koji presuđuje šta jeste a šta nije seksizam, te na koji bi se način isti trebalo kažnjavati.

Njegova zaključna izjava, ne bez pokušaja kolumnističke dovitljivosti i kvazikritičkog rasuđivanja – “ne mislim da je seksizam greh zbog kojeg treba vešati po banderama” – predstavlja jednu vrstu proizvoljnog, a time i nimalo bezopasnog pristupa analizi stvarnosti i politike. S obzirom da ni u Srbiji, niti igde u svetu, niko nikada zbog ženomrzačkih šala i uvreda nije obešen, a prečesto ni pozvan na odgovornost zbog istih, nespretno duhovita izjava Draže Petrovića imaginarne kazne za seksizam u javnom govoru stavlja u istu ravan s realnim iskustvom mizoginije, koje se očituje u manjim platama za isti rad, u vređanju žena na javnim funkcijama na osnovu izgleda, u incidenci partnerskog, seksualnog i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja. I zato je Petrovićev doprinos raspravi o seksizmu u Srbiji nedvojbeno štetan.

Dalje Draža Petrović brižno paternalistički konstatuje da je Isidora Stakić napisala sasvim pristojan tekst, ali da ona nije razumela smisao njegove opaske o nogama i kolumnistima. Ono što Petrović i drugi seksisti odbijaju da uvide jeste da žene savršeno jasno prepoznaju mizoginiju i da, baš zato što razumeju, i osećaju potrebu da reaguju.

Kako očekujete da prosečan konzument srpskih medija misli da je žena nešto u biti drugačije od seksualnog objekta? Za razliku od devedesetih, kada su sponzoruše bile neke devojke s margine, danas su one u medijima označene kao pozitivnije osobe od najvećih pozitivaca – pokušava Draža Petrović da nam posledice podmetne kao objašnjenje uzroka.

Ovakvo rezonovanje, koje se javlja i svaki put kada se pokrene rasprava zašto zlostavljana žena ne ostavi nasilnika, znači svrstavanje na stranu jačeg, onog koji ima društvenu moć i osnažuje ideološku mašineriju koja, ističući individualnu odgovornost obespravljenih u sistemu, od odgovornosti oslobađa elite koje (re)produkuju takav sistemski okvir. Ono što građanska desnica u svojoj omiljenoj parapolitičkoj aktivnosti – propovedima protiv moralne degradacije društva od strane seksualno nemoralnih žena – prenebregava da vidi jeste da su starlete žene koje su pravila igre rodnih uloga u kapitalizmu, društvu koje ženama, usled ukidanja radnih i socijalnih prava, nudi utehu u patrijarhalnim obrascima ponašanja, samo ogolile do ekstrema.

Jedan od načina da desničari ženama objasne kako je njihova borba za jednakost izlišna jeste da, kao i Draža Petrović, potcrtaju – same ste krive!

Drugi način na koji se ženama sugeriše da u borbi za bolji položaj u društvu preteruju (pa da u skladu s time borbu i obustave) jeste insinuacija da suprotstavljanje patrijarhalnim normama ugrožava muškarce. Nedeljnikov saradnik, a Petrovićev omiljeni kolumnista i saborac na frontu protiv pobesnelih feministkinja, Aleksandar Apostolovski, pravi takve insinuacije kada u zemlji u kojoj su od strane partnera i muških rođaka 2015. godine ubijene 32 žene, mašta o ženskom šerijatu. Vidimo da se Apostolovski, paradigma režimskog novinarstva, i Draža Petrović, glasnogovornik opozicije desnog centra savršeno razumeju po pitanju ravnopravnosti žena. To je sasvim logično, budući da vladajuća stranka i desna opozicija imaju istovetan odnos prema kapitalu, eksploataciji rada i nizu krucijalnih ekonomskih i političkih pitanja.

Jedino što razlikuje vlast SNS-a i građansku pseudoopoziciju jeste izvestan intelektualni prezir koji ovi potonji gaje prema glasačkoj bazi SNS-a, koju vide kao primitivnu rulju, prosečnog konzumenta medija koji uživa u Kursadžijama (na šta se i Petrović u Nedeljniku osvrće) i sličnim televizijskim programima. Odatle potiče Petrovićevo uverenje da je seksizam u biti stvar manira i/ili prostakluka, a ne strukturalni problem klasne i socijalne potlačenosti, te odatle i njegova potreba da na optužbe za seksizam odgovara nonšalantno, s visine i s hinjenom ironijom.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us