Kabinet čudesa dr Cvetkovića, I deo

Zagreb, 9. maj 1945: defile boraca 1. proleterske divizije JA u oslobođenom gradu. (Foto: znaci.net)

Zagreb, 9. maj 1945: defile boraca 1. proleterske divizije JA u oslobođenom gradu. (Foto: znaci.net)

Revizionistička istoriografija i njeni proponenti, koristeći svoje pozicije (moći) na institucijama visokog istorijsko-naučnog ranga, sve više i sve češće, prekrajaju istoriju u cilju normalizovanja strukturnog anti-antifašističkog i antikomunističkog diskursa. Ipak, neka naučna saznanja i nepobitne istorijske činjenice ostaju kao neoborivi argument u borbi protiv demonizacije narodno-oslobodilačke borbe.

Upravo iz tih razloga, donosimo ovaj iscrpni polemički tekst koji ćemo objaviti u dva dela.

Novopokrenuti nedeljnik Ekspres i istoimeni veb portal objavili su prošlog meseca intervju sa istoričarem dr Srđanom Cvetkovićem, višim naučnim saradnikom beogradskog Instituta za savremenu istoriju – povodom godišnjice događaja koji su poznati pod nazivom „Blajburg i Križni put“. Reč je o događajima koji se vezuju za obračun pobedničke strane s pripadnicima okupacionih i kolaboracionističkih formacija u Sloveniji maja 1945, koji su podrazumevali likvidaciju velikog broja zarobljenih protivničkih vojnika.

Ovaj tekst treba shvatiti kao reakciju na ozbiljne naučno-metodološke propuste, tendenciozne neistine i manipulaciju istorijskim činjenicama koje je Cvetković izneo u razgovoru s novinarkom Ekspresa Mirjanom Mitrović. Zanimljivo je da Ekspres u svakom broju donosi poneki tekst na temu „komunističkih zločina“. Budući da ovi tekstovi nemaju gotovo nikakvu saznajnu vrednost, jer ih odlikuju nenaučne teze i ideologizovane difamacije, njihova namena je očigledno propagandistička. Iako je istoričar Cvetković, karakterističan po naučno neprihvatljivim izjavama, tezama i stavovima, u intervjuu Ekspresu otišao je korak dalje s neistinama, poluinformacijama i dezinformacijama, iznoseći pojedine tvrdnje koje predstavljaju nimalo benigno obmanjivanje javnosti.

Hororizacija oslobodilačke borbe

Fenomen obračuna pobedničke strane s jugoslovenskim kolaboracionistima maja i juna 1945. predstavlja ključni aspekt istorijske diskreditacije pokreta predvođenog KPJ-om u interpretacijama nenaklonjenih (antikomunističkih) istoričara, istorijskih publicista i raznih ljubitelja istorije. Likvidacije zarobljenih kolaboracionista u Sloveniji u proleće 1945. predstavljaju glavni argument relativizatora odgovornosti snaga kolaboracije. Njihova retorika podrazumeva da su sve strane u građanskom ratu činile zločine, čime se izjednačava istorijska uloga kolaboracionista i dosledno antiokupatorske Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ). Takvim pristupom relativizuje se praksa domaćih antikomunističkih i kolaboracionističkih formacija koja je podrazumevala usvajanje fašističke kulture nasilja (pri čemu je praksa pojedinih formacija uključivala i genocidne radnje) i izjednačava se s praksom NOVJ, koja je nesumnjivo činila ratne zločine, ali ti zločini, po pravilu, nisu bili etnički motivisani i nisu podrazumevali istrebljenja čitavih porodica i desetkovanja brojnih naselja.

Ako se stradanje nedužnih kvislinga uspešno prikaže kao zločin levice, onda se uspostavlja važna simetrija između fašističkih i komunističkih nedela. Fašizam se trivijalizuje preko poređenja. Mlade generacije ostaju zbunjene pred tvrdnjom da su svi podjednako činili zločine. Antifašiste treba lišiti oreola žrtve tako što će se izmeniti moralna jednačina koja počiva na nepobitnoj realnosti da je antifašizam bio reaktivni odgovor na izvorno fašističko nasilje.1

Pored relativizacije činjenice da su domaće antikomunističke snage podržale ideološki, politički, vojni i ekonomski poredak nametnut okupacijom (čime dele odgovornost za zločinačku praksu okupatora), navedene interpretacije istorijske realnosti oslobodilačkog rata u Jugoslaviji 1941‒1945. imaju nesumnjivu ulogu u delegitimizaciji leve alternative nametnutom političkom i ekonomskom poretku u zemljama nasledicama SFRJ. S obzirom na činjenicu da je društveno-politička realnost u državama nastalim nakon uništenja SFRJ evidentno nepovoljnija za najveći deo populacije u odnosu na prethodno (socijalističko) razdoblje, ekonomska i politička elita novih država učestalo pokazuje interes za difamaciju revolucionarnog pokreta koji je oslobodio okupiranu Jugoslaviju i izgradio socijalističku državu.

Srđan Cvetković se na sledeći način osvrnuo na fenomen likvidacije pripadnika domaćih fašističkih formacija u Sloveniji u proleće 1945:

Bilo je među pogubljenima i odgovornih za Jasenovac, ali isto tako i nevinih civila, žena i dece. Iz rova Barbara u Sloveniji su izvađeni čitavi vagoni ženske kose, a forenzičari su 2009. otkrili i 334 dečja skeleta. Mnogi pokušavaju da opravdaju ove događaje kao osvetu za Jasenovac, i na neki način to i jesu. Lično, nisam za osvetu, mislim da je bolje da ostane nekoliko nekažnjenih krivaca, nego da strada mnogo nevinih. A u ovom slučaju vodili su se obrnutom logikom: samo da se ne provuče jedan krivac, a neka strada 100 nevinih.

Stratišta logora Jasenovac ne predstavljaju jedine lokacije na kojima je stradalo srpsko stanovništvo koje je bilo žrtva ustaškog režima. Ipak, Jasenovac je najmasovnije stratište srpskog naroda na tlu Nezavisne države Hrvatske (NDH), i uopšte na tlu okupirane Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Takođe, uvek treba napominjati da je većina pripadnika jevrejske i romske nacionalnosti s područja NDH najvećim delom stradala upravo u Jasenovcu. Ujedno, Jasenovac je i najmasovnije stratište Hrvata i Bošnjaka koje su ustaše ubile u direktnom teroru. Velika većina Srba (možda čak blizu četiri petine od ukupnog broja) koje su pobile formacije NDH u okviru mera terora ubijeni su van Jasenovca – najčešće u mestu rođenja i prebivanja, ili na najbližem masovnom stratištu. Ubijanje stotinâ hiljada pripadnika srpskog, jevrejskog i romskog naroda, koji su, dakle, ubijani prvenstveno zbog etničke pripadnosti, ali i ubijanje brojnih hrvatskih i bošnjačkih protivnika ustaškog režima podrazumevali su angažovanje izuzetno velikog broja pripadnika represivnog aparata NDH. Reč je o desetinama hiljada onih koji su participirali u zločinu, što ne podrazumeva samo neposredno ubijanje, već i hapšenja, internaciju, pljačku i uništavanje čitavih naselja, itd.

Aktivna participacija u Oružanim snagama NDH (OS NDH) na dobrovoljnoj bazi, naročito kad je reč o participaciji u okviru Ustaške vojnice, podrazumevala je radnje koje nisu bile ograničene isključivo na sprovođenje masovnih zločina (zločin genocida i drugi masovni zločini), već i vojne aktivnosti usmerene protiv interesa celokupnog stanovništva koje je naseljavalo područje Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srema (bez obzira na etničku pripadnost) – u interesu ustaškog režima i nemačkog i italijanskog okupatora. Ukratko: dobrovoljna vojna kolaboracija takođe je zločin – čak i da nije podrazumevala teror nad civilima i ratnim zarobljenicima. Zapravo, vojne operacije okupatora i kvislinških oružanih snaga uvek su podrazumevale masovne zločine nad stanovništvom koje je podržavalo partizane. Oružane snage okupatora, naročito nemačkog, tokom najvećeg dela okupacije najaktivnije su vršile teror nad domaćim stanovništvom na teritoriji NDH i širom okupirane Jugoslavije. Svi oni koji su pomagali okupatoru u sprovođenju terora i nametanju stanja koje je bilo u suprotnosti sa interesima domaćeg stanovništva – saučestvovali su u zločinu nad domaćim stanovništvom. Kada je reč o teritoriji NDH, to se naročito odnosi na delatnost OS NDH, zatim političkih organa nemačke nacionalne manjine na području NDH i vojnih jedinica u kojima je participiralo nemačko stanovništvo, ali i na kolaboracionističke formacije u kojima je učestvovalo srpsko i bošnjačko stanovništvo (JVuO i Muslimanska milicija). Naravno, uvek treba isticati da, pored vojne, i politička kolaboracija predstavlja zločin, jer je politička kolaboracija preduslov vojne kolaboracije. To pravilo važi za celokupnu teritoriju Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata.

Nespretna formulacija: „bilo je među pogubljenima i odgovornih za Jasenovac, ali isto tako i nevinih civila, žena i dece“ – ne podrazumeva samo relativizaciju primarne odgovornosti OS NDH za zločine kolektivnog istrebljenja na etničkoj osnovi, koje jasenovački topos simbolizuje, već unosi i zabunu o velikom broju civila među onima koje je pobednička strana likvidirala u Sloveniji u proleće 1945. Neko bi mogao zaključiti – čak podjednakom broju civila u odnosu na vojnike. Međutim, reč je o neodmerenim formulacijama i, u krajnjoj liniji, manipulativnim tumačenjima.

Neodmerenost i manipulativnost naročito se ogleda u iznošenju tvrdnje da su 2009. u rovu Sveta Barbara, u rudniku Huda jama, u blizini Laškog u Sloveniji, navodno ekshumirana 334 dečja kostura. Tvrdnja da se pobednička strana, na primeru masovnog streljanja ratnih zarobljenika u Sloveniji maja i juna 1945, vodila logikom: „da se ne provuče jedan krivac, neka strada 100 nevinih“ – toliko je tendenciozna i neprihvatljiva da relativizuje čak i prethodnu relativizaciju o navodno podjednakoj participaciji „odgovornih“ i „nevinih“ za zločine ustaškog režima među stradalim pripadnicima OS NDH i njihovim saradnicima i simpatizerima.

„Pompeji totalitarne groze“

Cvetkovićeva tvrdnja da su 2009. u Hudoj jami ekshumirana 334 dečja skeleta zavređuje opširniji osvrt, odnosno argumentovano opovrgavanje. Ta tvrdnja izrečena je kao ključni argument neprihvatljivosti partizanske retorzije nad zarobljenim protivnicima iz redova hrvatskog kvislinškog korpusa u Sloveniji 1945, odnosno kao očigledan dokaz da su partizani u Sloveniji 1945. ubili mnogo nevinih među onima koji su odstupali prema Austriji.

Huda jama je rudnik pokraj istoimenog naselja u blizini Laškog u kome je 2009. ekshumirano 778 leševa. Rov Sveta Barbara (Barbara rov) naziv je za rudarsko okno u rudniku u kome su 2009. pronađeni zemni ostaci nekoliko stotina osoba. Budući da se u rovu „Sveta Barbara“ nalazi prva od dve ekshumirane masovne grobnice u Hudoj jami, taj rov je postao medijski sinonim za ekshumacije u ovom rudniku. Huda jama je u međuvremenu postala svojevrstan sinonim za „komunističke zločine“ počinjene 1945. u Sloveniji, ali i vrlo korisno medijsko i propagandno sredstvo obračuna slovenačke desnice s političkim oponentima, naročito sa onima koji partizansku borbu prihvataju kao pozitivnu baštinu slovenačkog naroda. Naime, u rudniku su pronađena mumificirana tela ubijenih osoba budući da je potpuno raspadanje tela onemogućio nedostatak vazduha, jer je rov u koji su bačena tela ubijenih zazidan većim brojem pregrada. Deo rova naknadno je zatrpan velikom količinom jalovine u cilju prikrivanja masovne grobnice. Otkopavanje zatrpanog dela rova i uklanjanje pregrada trajalo je osam meseci. Taj proces, uključujući i ekshumaciju, podrazumevao je troškove od nekoliko stotina hiljada evra. Novac je obezbedila odlazeća vlada Janeza Janše. Očigledno je da su saradnici Komisije Vlade Republike Slovenije za rešavanje pitanja prikrivenih grobnica imali pouzdane informacije o postojanju masovne grobnice u rudniku i poteškoćama na koje će naići u procesu ekshumacije. Priželjkivano otkriće u Hudoj jami predstavljalo je isuviše značajan politički zalog da bi pokolebalo istraživače. Stoga je razumljiva finansijska podrška Janšinog desničarskog režima.

huda-jama-kosti

Rov “Sveta Barbara” u Hudoj Jami: masovna grobnica otkrivena 2009. – mumificirana tela ubijenih prekrivena krečom. (Foto: maxportal.hr)

Huda jama je postala moćno oružje moralne diskreditacije levog društveno-političkog korpusa (u najširem smislu) i oruđe dodatne delegitimizacije istorijskog pokreta predvođenog jugoslovenskim komunistima – istog dana kada su mediji prikazali prve snimke pronađenih mumificiranih tela. Huda jama kao ideološki simbol istovremeno je adoptirana od hrvatske desnice i predstavlja važan segment antikomunističkog argumentarijuma u hrvatskoj javnosti. Otkriće velikog broja mumificiranih leševa osoba koje su pobili jugoslovenski komunisti izazvalo je pažnju medija i van nekadašnjeg jugoslovenskog područja. Liberalno-konzervativni Frankfurter Allgemeine Zeitung obznanio je nemačkoj javnosti otkriće u Hudoj jami tekstom pod indikativnim naslovom: „Pompeji totalitarne groze“.

Vratimo se tvrdnji o 334 dečja skeleta navodno pronađena u Hudoj jami 2009. Ne postoje dokazi da su u Hudoj jami ubijana deca. Naprotiv, nalazi forenzičara koji su radili ekshumacije u Hudoj jami, objavljeni u stručnim radovima u Sloveniji, jasno sugerišu da među 778 ekshumiranih skeleta nije bilo nijednog koji je pripadao maloletnom licu, a pogotovo ne detetu. (Napominjem da se istoriografskoj i drugoj literaturi koja se bavi temom ratnih zločina tokom Drugog svetskog rata pod pojmom „deca“ označavaju lica mlađa od 15 ili 16 godina).

Prema podacima slovenačkog istoričara Mitje Ferenca, profesora ljubljanskog Filozofskog fakulteta, koji je u ime „Komisije Vlade Republike Slovenije za rešavanje pitanja prikrivenih grobnica“ od 2006. rukovodio ekshumacijama svih masovnih grobnica u kojima su pohranjeni ostaci pripadnika fašističkih formacija stradalih u likvidacijama neposredno nakon Drugog svetskog rata, među skeletima pronađenim u Hudoj jami nije bilo zemnih ostataka dece i maloletnih lica. Prilikom ekshumacije prve masovne grobnice u Hudoj jami, u rovu Sveta Barbara, pronađeni su isključivo zemni ostaci odraslih lica muškog pola: „Nakon pregleda i brojanja kukova utvrđeno je da su skeletni ostaci pripadali 432-ma žrtvama masakra. Žrtve su bili muškarci, među njima nije bilo osoba koje su bile mlađe od 15 godina. Najviše žrtava bilo je starosti između 25 i 29 godina.“ Prilikom ekshumacije jedne jame u istom rudniku pronađeni su takođe isključivo zemni ostaci odraslih osoba, ali među njima se nalazio i određen broj odraslih osoba ženskog pola: „U jami su pronađeni ostaci odraslih ljudi, među kojima su bili i ostaci žena. Među iskopinama su pronađene ženske pletenice upletene od dugih tamnih vlasi. U pregledanom delu jame iskopani su posmrtni ostaci 346 ljudi.“2

Ferencove navode potvrđuju tvrdnje Tomaža Zupanca, profesora ljubljanskog Medicinskog fakulteta (šef Katedre za sudsku medicinu i deontologiju), koji je rukovodio ekipom forenzičara na iskopavanjima u Hudoj jami. Zupanc takođe najpre pominje rezultate ekspertize iz prve masovne grobnice (Barbara rov): „Nakon pregleda i brojanja kukova utvrđeno je da su skeletni ostaci pripadali 432-ma žrtvama masakra. Na osnovu merenja i morfološkog ispitivanja delova skeleta, među žrtvama masakra u rovu nije bilo osoba ženskog pola, kao ni osoba koje su u momentu smrti bile mlađe od 15 godina.“ Zapravo, na osnovu ispitivanja pronađenih posmrtnih ostataka u rovu, utvrđeno je da među njima nema ostataka osoba mlađih od 20 godina. Oko 9% skeleta pripadalo je osobama starim između 20 i 24 godine, i to su bila najmlađa lica ubijena u Barbara rovu. Zupanc takođe pominje i rezultate pregleda posmrtnih ostataka iskopanih u neimenovanoj rudarskoj jami u rudniku Huda jama iste godine (2009), i navodi da se prilikom iskopavanja u jami „naišlo na ostatke odraslih ljudi, prevladavali su muškarci, ali su među žrtvama bile i žene.“ Prema Zupancovim tvrdnjama, oko 5% iskopanih tela u jami (ili oko 15‒20 od 346 skeleta) pripadalo je ženama,3 što demantuje učestale tvrdnje da je u Hudoj jami, u obe masovne grobnice, iskopano oko 10% ženskih skeleta, pri čemu se misli na 10% od ukupnog broja ekshumiranih kostura (778). Zupancova tvrdnja demantuje Cvetkovićevu emfatičnu tvrdnju da su iz Barbara rova izvađeni „čitavi vagoni ženske kose“. Naravno, pronađene pletenice mlađih žena koje su ubijene u Hudoj jami dovoljno su jeziv prizor da nikoga ne ostavi ravnodušnim.

Pronalaženje 15 do 20 ženskih skeleta u Hudoj jami potvrdilo je tezu da su partizani 1945. u Sloveniji vršili masovna ubijanja žena. Masovna likvidacija osoba ženskog pola osim u Hudoj jami potvrđena je na još jednoj lokaciji, među nekoliko desetina istraženih masovnih grobnica u Sloveniji. Reč je o dve masovne grobnice u Zgornjoj Bistrici, selu pokraj Slovenske Bistrice, između Maribora i Celja. U prvoj masovnoj grobnici je 2001. pronađen 231 skelet: 113 muških, 29 ženskih i 89 tela čiji pol nije istražen. „Dece među žrtvama nije bilo.“ U drugoj grobnici je 2002. iskopano 200 skeleta: 118 muških, 55 ženskih i 27 čiji pol nije utvrđen. Takođe nije potvrđen nijedan dečji skelet.4 Procenat pronađenih ženskih skeleta u ekshumiranim masovnim grobnicama povojnog poboja u Sloveniji (termin koji koristi slovenačka antikomunistička istoriografija, i čiji prevod glasi: posleratni pokolji), u odnosu na ukupan broj ekshumiranih skeleta, iznosi oko dva posto. Nema sumnje da masovne likvidacije žena od strane partizana predstavljaju nesumnjiv zločin. Može se pretpostaviti da je većina tih osoba ubijena zbog toga što su oni koji su odlučivali o njihovoj smrti procenili da je reč o aktivnim simpatizerkama i saradnicama ustaškog ili nekog drugog fašističkog i kolaboracionističkog pokreta.

Citirani Cvetkovićev navod zavređuje još jedan osvrt, kako bi se otklonila svaka sumnja o navodnoj ekshumaciji 334 dečja skeleta, izvršenoj 2009. u Sloveniji. Dakle, ukoliko je dokazano da u Hudoj jami nije pronađen nijedan dečji skelet, nameće se izvesna mogućnost da je Cvetković usled nepreciznosti iskaza možda želeo da kaže kako su navodna 334 dečja skeleta ekshumirana na nekim drugim lokacijama masovnih grobnica u Sloveniji tokom 2009. Takvu mogućnost ponovo demantuju istraživanja Komisije Vlade Republike Slovenije za rešavanja pitanja prikritih grobnica sprovedena te godine. Na području Republike Slovenije tokom 2009, ako izuzmemo Hudu Jamu, ekshumirano je ukupno 16 skeleta (na tri lokacije). Mitja Ferenc navodi da je među ekshumiranim posmrtnim ostacima na te tri lokacije pronađen skelet jednog maloletnog lica. Navedeni skelet pronađen je u masovnoj grobnici Matjaževa jama (kraška jama), pokraj sela Crngrob u blizini Škofje Loke.5

Prema podacima antropološkinje Petre Leban-Seljak, iz masovne grobnice u Matjaževoj jami 2009. ekshumirano je šest kostura, uključujući kostur „jednog maloletnika neutvrđenog pola, starog 14‒18 godina, dok ostale kosti pripadaju petorici odraslih muškaraca starijih od 20 godina“.6 Ovi nalazi demantovali su priče kako Matjaževa jama krije posmrtne ostatke oko 50 dece hrvatske nacionalnosti koju su navodno ubili partizani maja 1945.7

Budući da ne postoje dokazi o masovnom ubijanju dece u rudniku Huda jama, ili ma gde u Sloveniji maja i juna 1945, postavlja se pitanje zbog čega je Cvetković izneo jednu takvu tvrdnju?

Priče o navodnom masovnom ubijanju hrvatske dece i njihovom pokopavanju na posleratnim stratištima u Sloveniji postoje, ali njihova istinitost nije dokazana. Međutim, takve priče kolportiraju osobe koje ne možemo smatrati ljubiteljima istine zbog kontroverzi koje prate njihov javni rad. Primera radi, novinar Glasa Koncila, i poznati hrvatski radikalni revizionista i negacionista, Tomislav Vuković (poznat po tvrdnjama da je pokolj u pravoslavnoj crkvi u Glini 1941. izmišljen i nepostojeći događaj) izneo je 2012. sledeću spekulaciju: „Uskoro ću objaviti članak, zahvaljujući pomoći jednog slovenskog znanstvenika, o masovnom stratištu u rudniku Pečovnik kod Celja, u koji je bačen veliki broj male djece ’narodnih neprijatelja’, umorenih plinom u celjskoj veterinarskoj stanici!“. Vukovićevo bombastično obećanje nije realizovano jer u međuvremenu nije objavio dokaze kojima bi potkrepio svoje senzacionalističke tvrdnje. U istom intervjuu Vuković je pokušao da negira da je u sistemu logora Jasenovac ubijen velik broj dece: „Vjerodostojna svjedočenja ili dokumenti o njihovu masovnom boravku u logoru i pogubljenjima jednostavno ne postoje. Pa nije moglo tisuće i tisuće djece u logoru ostati nezamijećeno, a posebice njihova pogubljenja!“

Jedan drugi senzacionalista koji je plasirao tvrdnje o navodnom masovnom ubijanju hrvatske dece i njihovom bacanju u jame u Sloveniji u proleće 1945. izneo je očiglednu neistinu. Reč je o kontroverznom slovenačkom publicisti Romanu Leljaku. Njegov lični kredibilitet godinama je predmet osporavanja u slovenačkoj javnosti. Nasuprot tome, Leljak je zvezda hrvatskih desničarskih medija, naročito onih koji na najskandalozniji način tumače događaje iz razdoblja Drugog svetskog rata. Početkom ove godine, Leljak je za desničarski portal Dnevno.hr izneo tvrdnju da su u drugoj polovini maja 1945. u Crngrobu kod Škofije Loke partizani likvidirali 250 hrvatske dece i bacili ih u Matjaževu jamu:

U području Crngroba kraj Škofje Loke u svibnju 1945. likvidirano je više od 2.000 Hrvata… Postoji mnogo detalja koji upućuju na to da je Crngrob bio svratište pratnje dužnosnika Vlade NDH, nižih i viših službenika i njihovih obitelji… S njima je bilo i oko 250 djece. Najprije se mislilo da su djeca odvedena kako bi ih se dalo na posvajanje. No, prema novijim spoznajama, odvedena su kilometar više u šumu, tamo likvidirana i bačena u Matjaževu jamu.

Nema sumnje da je Crngrob lokacija na kojoj je izvršena likvidacija određenog broja pripadnika administracije NDH koje su 17. maja 1945. jugoslovenskim vlastima isporučili Britanci, nakon evakuacije u Austriju. Reč je verovatno o nekoliko masovnih grobnica, od kojih je istražena jedna (Matjaževa jama). Primera radi, među ubijenima u Crngrobu bio je i Josip Pavelić, brat Ante Pavelića.8 Među ubijenima je bilo nekoliko dece ministara Vlade NDH. Međutim, niko od njih nije bio maloletna osoba. Među ubijenima bile su Grozda Budak (24 g.), kćerka ministra Mile Budaka, i Mirna Frković (22 g.), kćerka ministra Ivice Frkovića. Likvidaciju Budakove i Frkovićeve kćerke nije teško problematizovati ukoliko pretpostavimo da su ubijene isključivo zbog činjenice da su bile kćerke dvojice istaknutih ustaških funkcionera. Njih dve nisu bile krive što su im očevi bili ratni zločinci. Međutim, činjenica njihove smrti zloupotrebljena je od onih koji plasiraju tezu o navodnoj likvidaciji 250 hrvatske dece u Crngrobu, budući da ne postoje dokazi da su u Crngrobu likvidirana deca, odnosno lica mlađa od 16 godina. Nasuprot tome, postoje dokazi da su dvoje maloletne dece Ivice Frkovića, Jasna (16 g.) i Vladimir (13 g.), koji su se nalazili u istoj grupi, preživeli okolnosti koje se vezuju za smrtno stradanje ove skupine, o čemu je Vladimir Frković, potonji emigrant u Argentini, svedočio nekoliko puta.9

Osobe ubijene u Hudoj jami dovedene su iz zarobljeničkog logora Teharje kod Celja. Budući da je reč o zarobljeničkom logoru u kome su bili izolovani pripadnici slovenačkih kvislinških snaga i OS NDH, pretpostavlja se da je većina lica čiji su ostaci pronađeni u rudarskom oknu poticala iz redova slovenačkih domobranaca i ustaša. Pretpostavku potvrđuju i malobrojni predmeti pronađeni pokraj tela ubijenih u jami. „Na osnovu retkih nađenih predmeta vrlo je verovatno da su žrtve pripadnici slovenačkih domobrana, pripadnici vojnih formacija NDH, pa i civilna lica.“10

Ne postoje dokazi da je u rudniku Huda jama stradao bilo ko iz Srbije – što nije smetalo Srđanu Cvetkoviću da u svojstvu autora izložbe „U ime naroda – politička represija u Srbiji 1944‒1953“ (2014) manipuliše fotografijama mumificiranih skeleta iz Hude jame. Štaviše, tekstualno pojašnjenje uz fotografije podrazumevalo je dezinformaciju o ubijanju dece u tom rudniku: „U napuštenom rudarskom oknu Barbarin rov slovenačka Državna komisija za tajne grobnice je tokom 2009. otkrila ostatke nekoliko hiljada žrtava, među kojima je bilo dosta žena i dece. Prema nalazima, žrtve su žive zazidane na nekoliko nivoa krajem 1945“.11 Netačno je da su u rudniku Huda jama otkriveni ostaci „nekoliko hiljada žrtava“, budući da je ekshumirano 778 skeleta. Postoji pretpostavka da se u neimenovanoj jami u rudniku, koja je delom otkopana, nalazi ostaci između 2.000 i 2.500 ljudi,12 ali ta pretpostavka mora biti dokazana egzaktno da bi postala naučna činjanica. Tvrdnja da su lica čiji su ostaci pronađeni u Hudoj jami ubijena tako što su živa zazidana u rudniku predstavlja senzacionalističku mistifikaciju, makar kada je reč o većini ubijenih. Na osnovu antropološke ekspertize pregledanih ostataka ustanovljeno je da je velika većina ubijena iz vatrenog oružja.13

Pored toga, Cvetković je u drugom izdanju svog magistarskog rada (2015) izneo još jednu neutemeljenu tvrdnju o likvidacijama u Hudoj jami: „Samo u rudniku Huda jama kod Celja s najvećim rovom Barbara otkriveno je i procenjeno da se nalaze više desetina hiljada žrtava… Najviše je ustaša, hrvatskih domobrana i njihovih porodica, zatim slovenačkih domobrana, te odbeglih četnika, ljotićevaca, nedićevaca i drugih antipartizanskih snaga…“14 Cvetković se, pritom, poziva na kraći rad Mitje Ferenca objavljen u beogradskom časopisu Hereticus (2011). Međutim, Ferenc u tom radu nigde ne pominje da je u Hudoj jami ubijeno više desetina hiljada ljudi, niti da je među ubijenima bilo pripadnika srpskih kolaboracionističkih formacija.15

Dakle, iz navedenog proizlazi sledeće: 1) Srđan Cvetković je tri puta u poslednje tri godine naveo netačne podatke o ekshumacijama u Hudoj jami, pri čemu je dva puta izneo netačne informacije o ekshumaciji posmrtnih ostataka velikog broja dece; 2) podatak o ekshumaciji 334 dečja skeleta u Hudoj jami nije istinit; 3) ne postoje dokazi da su partizani 1945. u Sloveniji vršili masovna ubistva hrvatske dece.

Neistina o 334 dečja skeleta iz Hude jame predstavlja najnoviji eksponat u „sobi čudesa“ (Wunderkamerr) Srđana Cvetkovića. „Kabinet čudesa“, poznat po psećim kostima iskopanim na Adi Ciganliji (za koje se tvrdilo da pripadaju posmrtnim ostacima Draže Mihailovića), polako postaje prenatrpan. Ostaje da vidimo da li će ta imaginarna Kunstkammera s nekadašnjeg Trga Marksa i Engelsa prerasti u domaću varijantu Terror Haze, kako je nagovešteno u postavci izložbe „U ime naroda“.

Kakvo je poreklo navedenih proizvoljnosti i kakva je funkcija takvih neistina? Poreklo je nenaučno: ne postoji nijedan ozbiljan i naučno kredibilan tekst o Hudoj jami u kome su navedene tvrdnje koje Cvetković iznosi. Funkcija je propagandistička: plasiranjem izmišljenih podataka skandalizuje se javnost u cilju difamacije istorijskog pokreta prema kome Cvetković nesumnjivo gaji ideološki animozitet.

  1. Todor Kuljić, „Upotreba kvislinga u današnjoj Srbiji“, Oslobođenje Beograda 1944. godine. Zbornik radova, (ur. Aleksandar Životić), Beograd, 2010, str. 560.
  2. Mitja Ferenc, Prekopi žrtev iz prikritih grobišč: 1991‒2011, Ljubljana, 2012, str. 133‒135. Mitja Ferenc u dva intervjua takođe sugeriše da u Hudoj jami nije dokazano ubijanje dece. Na pitanje novinara ljubljanskog Dela: „Dece u Hudoj jami nije bilo. Bilo je pak mnogo žena?“, Ferenc je odgovorio da je među ekshumiranim ostacima bilo „približno deset posto ženskih“. Dečje skelete nije pominjao, pogotovo ne 334 dečja skeleta. (Dejan Karba, „Mitja Ferenc, zgodovinar: Sprave med ljudmi ne bo nadomestil domovinski spomenik sredi Ljubljane“, Delo, Ljubljana, 11.6.2011). Ranka Ivelja, novinarka ljubljanskog Dnevnika, u prikazu knjige Huda Jama, skrito za enajstimi pregradami (Ljubljana, 2011), koju su napisali Mitja Ferenc, Pavel Jamnik i Mehmedalija Alić, navodi sledeću rečenicu, govoreći o rodnoj i starosnoj strukturi stradalih u Hudoj Jami: „Svi nalazi govore da su žrtve većinom muškog pola, dece nema među njima.“ (Ranka Ivelja, „Z nedostojnim odnosom žrtve ubijamo še enkrat“, Dnevnik, Ljubljana, 2.6.2011).
  3. Tomaž Zupanc, „Poboj v rovu sv. Barbare – posebnosti in preliminarne ugotovitve postopkov ter opravljenih preiskav“, Resnica in sočutje – prispevki k črni knjigi titoizma. Poročilo Komisije Vlade Republike Slovenije za reševanje vprašanj prikritih grobišč 2009‒2011, (ur. Jože Dežman), Ljubljana, 2011, str. 389‒390. 
  4. Mitja Ferenc, Prekopi žrtev iz prikritih grobišč, str. 68‒69. 
  5. Isto, str. 23, 147‒154.
  6. Petra Leben-Seljak, „Antropološke analize prikritih povojnih grobišč“, Resnica in sočutje – prispevki k črni knjigi titoizma. Poročilo Komisije Vlade Republike Slovenije za reševanje vprašanj prikritih grobišč 2009‒2011, (ur. Jože Dežman), Ljubljana, 2011, str. 510.
  7. Uporediti: „Ljudi su pričali da je to mesto (Matjaževa jama; nap. aut.) smatrano grobnicom u kojoj su sahranjena deca koja su maja 1945. izdvojena iz veće grupe izbeglica i potom ubijena i sahranjena u Crngrobu. Dece bi trebalo da bude oko 50.“ (Mitja Ferenc, n.d., str. 147). Ekshumacija Matjaževe jame demantovala je ove glasine.
  8. Tko je tko u NDH. Hrvatska 1941‒1945, (ur. Zdravko Dizdar i dr.), Zagreb, 1996, str. 310.
  9. Martina Grahek Ravančić, Bleiburg i križni put 1945. Historiografija, publicistika i memoarska literatura, Zagreb, 2009, str. 246‒247.
  10. Mitja Ferenc, „(Zle)Huda jama. Zločin u rudarskom oknu Barbara rov u Hudoj jami kod Laškog, Hereticus, 1‒2/2011, Beograd, 2011, str. 47.
  11. Srđan Cvetković, U ime naroda: politička represija u Srbiji 1944‒1953, (Katalog izložbe), Beograd, 2014, str. 54.
  12. Mitja Ferenc, Prekopi žrtev iz prikritih grobišč, str. 135.
  13. Tomaž Zupanc, „Poboj v rovu sv. Barbare – posebnosti in preliminarne ugotovitve postopkov ter opravljenih preiskav“, str. 385‒395.
  14. Srđan Cvetković, Između srpa i čekića, Knjiga prva: likvidacija „narodnih neprijatelja 1944‒1953, Beograd, 2015, str. 276.
  15. Uporediti: Mitja Ferenc, „(Zle)Huda jama. Zločin u rudarskom oknu Barbara rov u Hudoj jami kod Laškog, Hereticus, 1‒2/2011, Beograd, 2011, str. 47. str. 37‒52. 
Print

Preporučujemo