Dizajn za jedan posto

izvor: Zaha Hadid Architects

Skica za projekat Zahe Hadid u Beogradu; izvor: Zaha Hadid Architects

Ukoliko ste se zapitali kome i čemu služe savremene građevine od kojih vam često zastaje dah, to ste učinili s punim pravom. One su sve više koncetrisane na potrebe elita i najčešće su otuđene od potreba lokalnog stanovništva, iako se izgrađuju uz velike javne subvencije. Istovremeno, savremena arhitektura je u putpunosti potisnuta iz projektovanja javnog stanovanja.

Aleks Kokotas

Zaha Hadid (Zaha Hadid), jedna od vodećih arhitektica i prva žena koja je dobila Prikerovu nagradu, umrla je u martu u svojoj šezdeset petoj godini. Njena vizija i ambicija dostojno su se slavile širom sveta u periodu nakon njene smrti. Ali njena smrt je istovremeno povod za kritički osvrt na stanje u savremenoj arhitekturi.

Ne tako davno, vodeće svetske arhitekte povele su debatu o mogućnosti upotrebe arhitekture u preoblikovanju društva obezbeđivanjem stanova za radništvo, unapređenjem javnog zdravstva i podsticanjem društvene solidarnosti. Danas, u globalnoj arhitekturi u sve većoj meri su prisutne „arhitekte – zvezde“ (starchitects), poput Hadidove, koji su se specijalizovali za megaprojekte za globalnu elitu.

Neki projekti tih zvezda arhitekture svakako su lepi. Međutim, često i traće javni (državni) novac, otvaraju puteve korupciji i eksploatatorskim praksama, te ojačavaju modele planiranja koji lišavaju obične ljude šanse da odlučuju.

Mnoga arhitektonska dela loše su konstruisana, iziskuju prekomerne troškove održavanja (prate ih srazmerno masivna prekoračenja budžeta) i jedva da se osvrću na ljude koji zaista žive u tom izgrađenom okruženju. Uzmimo u obzir jednu od Hadidinih prvih građevina ‒ vatrogasnu stanicu. Mada estetski privlačna, bila je nepraktična za vatrogasce, te su je kasnije pretvorili u muzej.

foto: Wojtek Gurak / flickr

Vatrogasna stanica Vitra, Nemačka; foto: Wojtek Gurak / flickr

Isti je slučaj i sa Hadidinom izobličenom građevinom Maksi (MAXXI) u Rimu: s nekih aspekata, ona je prelepo dizajnirana, ali je takođe poput tvrđave, i nije uspela da se uklopi u neposredno okruženje niti da se poveže s njim.

New York Times piše da su troškovi održavanja zgrade 6,6–7,9 miliona godišnje (što je dodatak na 150 miliona dolara, koliko je koštala izgradnja), a što je više od godišnjeg budžeta koji Maksi dobije od italijanske vlade, koja je već u nekoliko navrata finansijski spašavala muzej.

Arhitektura je jedinstvena zbog svoje usađene društvene i upotrebne vrednosti. Niko nije ostao bez krova nad glavom kada je Dilan prešao na električnu gitaru. Niko nije postao najamni sluga da bi se štampao najnoviji Frenzenov roman. Ipak, obični ljudi, sviđalo se to njima ili ne, moraju da žive s posledicama arhitektonskog stvaralaštva.

Zgrada može da vam uništi komšiluk, da vam ugrozi izvore prihoda, pa čak da vam uništi i život. Uprkos tome, mnoge vodeće arhitekte, kao i mnogi kritičari arhitekture, ne uspevaju da uvide prostu realnost da arhitektura nije samo vakuum estetskih vrlina i ispraznih opisa – ona je proizvod političkog, ekonomskog i društvenog konteksta.

Taj kontekst preovlađujuće oblikuju povlašćene elite. Primera radi, Hadidina „Dongdaenum Design Plaza“ u Seulu, od 450 miliona dolara, bila je pod brižnim ktitorstvom bivšeg gradonačelnika O Sje-hona (Oh Se-hoon), koji je podneo ostavku nakon što se suprotstavio programu za besplatne obroke u školi. Izgradnja ovog zdanja raselila je više od devetsto trgovaca s lokalnih pijaca i dala je povod za rušenje bejzbol stadiona od istorijskog značaja, koji je lokalna zajednica koristila.

„Heydar Aliyev Centar“ Zahe Hadid u Azerbejdžanu još je slikovitiji primer pritajene škodljivosti savremene arhitekture. Hadidova je radila na projektu s azerbejdžanskim predsednikom Ilhamom Alijevim – političarem na lošem glasu zbog grubog kršenja ljudskih prava, čiji su nepotizam i korupcija poistovećivani s nepotizmom i korupcijom iz perioda feudalizma – kako bi pomogla da se azerbejdžanska prestonica pretvori u novu „kulturnu globalno popularnu destinaciju“ (sudeći po rečima Bakua, tromesečnog časopisa koji uređuje predsednikova ćerka, a izdaje Conde Naste).

Dizajn ovog centra u izvedbi Zahe Hadid, posvećen ocu predsednika Alijeva, oduševio je kritičare arhitekture i osvojio je Nagradu za dizajn godine Muzeja dizajna u Londonu 2014. godine – što je slaba uteha za dvesta pedeset porodica izbačenih iz svojih domova kako bi se stvorio prostor za izgradnju.

„Galaxy Soho“, Hadidin ogroman tržni centar u Pekingu, takođe je izgrađen na spornom zemljištu. Ovaj tržni centar raselio je naselje tradicionalnih hutonga, čiji stanovnici tvrde da im je zemlja bila prinudno oduzeta. Njena firma tvrdi da je oblast bila već raseljena kad su oni počeli s radom, i da je sve bilo saglasno vladinim propisima, bez obzira što je korupcija oko ugovora o zemljištu postala epidemija u Kini.

Povezanost arhitekture sa širim strukturama opresije možda je najvidljivija u radu Zahe Hadid u Kataru, gde je dizajnirala stadion „Al Wakrah“ za svetsko prvenstvo.

Kada joj je u jednom intervjuu, u februaru 2014. godine, postavljeno pitanje o uslovima rada u državama Persijskog zaliva ‒ o najamnom ropstvu, krađi plata, smrti radnika – Hadidova je odgovorila: „Ja nemam ništa s radnicima. Mislim da je to vladina stvar. Ako postoji problem, onda bi ona trebalo da ga preuzme. Nadam se da će te stvari biti razrešene.“

Na insistiranje, Hadidova se dalje ogradila: „Meni ovo ne pada lako, ali mislim da je to nadležnost vlade. Nije moja dužnost kao arhitekte da to nadgledam.“

Arhitekte zvezde

Arhitekte nisu uvek bile toliko ravnodušne prema radnicima. Otpor prema ornamentaciji, za koji se moderna arhitektura snažno zalagala, nije bila toliko stvar estetskog rasuđivanja koliko suprotstavljanje eksploataciji radnika.

Po rečima austrijskog arhitekte Adolfa Losa (Adolph Loos), objavljenih 1908. u njegovom eseju Ornament i zločin, ornamentacija perpetuira loše uslove, prekomerne radne sate i niske plate. Nijedna ornamentacija ne bi podrazumevala više plate, a manje posla: „Ornament je“, rekao je, „protraćena radna snaga, i stoga protraćeno zdravlje.”

Za arhitekte moderne koji su sledili Losa stvoriti pristupačne stanove za radnike bilo je moralni imperativ, koji je imao suštinski potencijal da izmeni karakter društva. Na vrhuncu svoje karijere, arhitekte poput Le Korbizjea (Le Corbusier) i Valtera Gropijusa (Walter Gropius), Bruna Tauta (Bruno Taut) i Erna Goldfingera (Ernő Goldfinger) i dalje su kreirali projekte stambene gradnje velikih razmera.

U današnje vreme su opusi „starhitekata“ krcati upitnim projektima i klijentima. Santijago Kalatrava (Santiago Calatrava) ostavio je za sobom trag konstrukcija lošeg kvaliteta i prekomernih prekoračenja budžeta – poslednji slučaj je budžet od četiri milijarde dolara za tranzitnu stanicu na donjem Menhetnu. Rafael Vinoli (Rafael Vinoly) i Frenk Geri (Frank Gehry) projektovali su građevine sa površinama koje reflektuju zaslepljujuće zrake svetla ka nedužnim susedima.

Zgrada „CCTV“-a (sedište Kineske centralne televizije, prim. prev) Rema Kolhasa (Rem Koolhaas) u Pekingu, jedna od najpoznatijih građevina poslednjih godina, više je od samog čuda tehnike – ona je sredstvo propagande kineske države. Norman Foster je bez prezanja sarađivao s kazahstanskom autoritarnom vladom prilikom građenja zdanja ironično nazvanog „Palata mira i pomirenja“ (Palace of Peace and Reconciliation).

foto: Jim Gourley / flick

Pogled na sedište Kineske centralne televizije; foto: Jim Gourley / flick

Abu Dabi je okupio sazvežđe starhitekata kako bi podigao i kompleks kulturnih institucija i ogranak Univerziteta u Njujorku pod imenom „Ostrvo sreće“ – koje je gradila radna snage u eksploatatorskim i ne baš-tako-srećnim uslovima.

Nigde nije toliko naglašen raskid s prošlošću koja je uzimala u obzir društveni kontekst i potrebe kao u stambenoj izgradnji. Ono malo stambenih jedinica što zvezde arhitekte uopšte grade namenjeno je milionerima i milijarderima. Najveći projekat stambene gradnje Franka Gerija je „8 Spruce Street“ na donjem Menhetnu, gde je prosečna renta po stanu više od 5.500 dolara (što zahteva neto mesečnu zaradu od oko 14.000 dolara).

Bernard Čumi (Bernard Tschumi), radikalni levičar ove grupe, debitovao je u polju stambene izgradnje dizajnom za „Blue Condo“ na Donjem Ist Sajdu (Lower East Side). Prosečena prodajna cena (?) – 1,5 miliona dolara. Ipak, to je relativno dobra ponuda u poređenju s drugim projektima zvezda arhitekata. Cene stanova u prvencu Hadidove u Njujorku, koji će se uskoro otvoriti, kreću se od 4,9 miliona do 50 miliona dolara. Penthaus u zgradi na Park aveniji br. 432 Rafaela Vinolija (Rafael Viñoly) košta 95 miliona dolara.

Budući da su arhitekte uglavnom u obavezi prema svojoj klijenteli, njihova težnja da projektuju luksuzne stanove delom se mogu pripisati promenama na tržištu stambene gradnje i globalne ekonomije. Ali ne treba im dati da se tako lako izvuku. Sve u svemu, elitne arhitekte odustale su od nastojanja da fundamentalnu jedinicu arhitekture učine pristupačnom svima.

Jedan od poznatih izuzetaka potvrđuje pravilo: Alehandro Aravena (Alejandro Aravena), poslednji dobitnik Prikerove nagrade – (ova nagrada u arhitekturi predstavlja ono što je Oskar u kinematografiji prim. prev), izradio je planove za jeftinu stambenu gradnju, koje je ustupio svima na besplatno korišćenje. Nasuprot tome, projekti luksuzne stambene gradnje kojima su njegove kolege zauzete manifestacija su plutokratije koja istovremeno povećava troškove života za ogromnu većinu gradskog stanovništva.

Kao glavna pokretačka snage džentrifikacije, Zaha Hadid i njene kolege „starhitekte“ predali su svoj talenat u službu modelu urbanog razvoja koji podiže simbolične spomenike za elite, umesto da unapređuju život običnih ljudi.

Bilbao Efekat

Otkad je Frenk Geri dizajnirao Gugenhajm muzej u postindustrijskom Bilbau, koji je ovaj grad istog momenta pretvorio u turističku destinaciju, opštine širom sveta počele su da upumpavaju stotine miliona dolara javnog novca u izgradnju javnih i kulturnih građevina.

Promoteri ovih politika tvrde da će kulturne institucije privući međunarodne tokove kapitala, više investicija u nekretnine, više turista, više „inovacija“ – pomodnim bombastičnim rečima nema kraja.

Međutim, ovi projekti ne ukazuju na strukturalne probleme ‒ pad industrijske proizvodnje, pad plata i državnih investicija ‒ koji uslovljavaju njihovu navodnu nužnost. Cilj ovih projekata nije „revitalizacija“ grada već njegova globalizacija.

Siromašni ljudi su u fazi planiranja u prvom planu, ali su potom ostavljeni po strani nakon izgradnje, odbačeni u korist svojih idealizovanih zamena. Krajnji dobitnici u ovom slučaju su kulturni turisti, većinski vlasnici nekretnina i ego zvaničnika.

Da li su stanovnici Dongdaenuma žudeli za Hadidinim ekspo centrom u svojoj sredini? Da li je Huangdžou vapio za operom? Da li se iko potrudio da to pita stanovnike grada?

Oni koji brane ovakve projekte često kao opravdanje navode otvaranje novih radnih mesta. Ali, iako podizanja bleštavih kulturnih institucija ponekad proizvode dobro plaćene sindikalno organizovane građevinske poslove, oni su uglavnom privremeni. Kad je zgrada gotova i puštena u upotrebu, loše plaćeni uslužni poslovi prevladavaju.

Jednom muzeju je potrebno nekoliko kustosa i istraživača (koji nisu nužno dobro plaćeni) a mnogo više čuvara, turističkih vodiča i kasirki. U Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (Museum of Modern Art), jednom od najbogatijih muzeja na svetu, početna godišnja plata za radnika u prodavnici je 29.000 dolara, a najveća je 50.000 dolara za one službenike koji nemaju izvršnu funkciju.

Zatim, očekivani procvat vrhunsk(ij)e trgovine u neposrednoj okolini, krajnji cilj mnogih projekata ovog tipa, uglavnom vodi porastu broja konobara, kuvara, prodavača, i tako dalje, vodi modelu ekonomskog razvoja koji zavisi od raspoloženja bogatih potrošača. Daleko od blagodeti za gradsko radništvo, jedinu korist iz svega izvlače vlasnici nekretnina i kapitala.

U periodu merâ štednji, suludost Bilbao pristupa još je očiglednija. Dok se lokalno stanovništvo muči s visokom nezaposlenošću, stagniranjem plata, porastom životnih troškova i redukovanjem javnih službi, opštine znatan deo svojih resursa daju na projekte koji su, namenom ako ne i namerom, skrojeni za turiste.

Stanovnici Rima, na primer, verovatno nisu ni imali potrebu za novim muzejom savremene umetnosti. A ono što treba lokalnim umetnicima jeste jeftina stanarina i prostor za izložbe. Italijanima je bez sumnje potrebno državno ulaganje u poslove i socijalne službe – stopa nezaposlenosti omladine trenutno je 37 posto. Ono što su umesto toga dobili jeste projekat Zahe Hadid „Maxxi building“, otvoren 2010. godine.

Još jedan čest vid odbrane ovih projekata jeste pozivanje na velike evropske katedrale: nisu li i one skupi hramovi za elitu? Nisu li i one prekoračivale budžet u određenom smislu? Nije li njihova dugovečnost potvrdila njihovu vrednost?

Na stranu to što srednjovekovna Evropa ne bi trebalo da bude naš moralni kompas, postoji jedna ključna razlika: te crkve su mogli svi da koriste.

One su bile društveni centri, gradske skupštine, tržnice, mesto manifestacija koje su odražavale najveće duhovne težnje zajednice, težnje koje su mestu davale životni smisao. Retke su građevine koje su „arhitekte – zvezde“ projektovali a koje dosežu do tih visina; njima više priliči (dok u Njujorku to nije postalo zabranjeno) odvojen ulaz za siromašne.

Povlačenje arhitekti

Nisu samo arhitekte krive za trenutno stanje stvari. Tokom 1960-ih, a naročito 1970-ih, raslo je nezadovoljstvo prema modernoj društveno orijentisanoj arhitekturi, izvrgnutoj ruglu zbog svoje dekonstekstualizovane apstrakcije prostora i homogenosti koju je podrazumevala; česta optužba: redovi monotonih, sumornih kutija, ili prosto dosadnih i ružnih. Brutalizam ‒ derivat modernizma ‒ poznat po upotrebi golog betona bio je naročito na udaru kritike.

Državni projekti stambene gradnje, koji su blisko povezivani s modernističkom arhitekturom, na sličan način su oštro napadani u javnosti. Ovo je kulminiralo rušenjem stambenog kompleksa „Pruitt-Igoe“ u Sent Luisu 1972. godine, što je prenosila nacionalna televizija. Kasnije je kritičar arhitekture Čarls Dženks (Charles Jencks) ovaj događaj nazvao danom „kada je moderna arhitektura umrla“.

U svojoj srži, modernistička arhitektura, koju su predvodili Valter Gropijus, Le Korbizje i drugi, bila je pokušaj da se oformi pristup koji bi predstavljao celokupan odraz svoje ere. Nastala u grozničavoj atmosferi posle Drugog svetskog rata, arhitektura moderne odabrala je mašinu za svoju ikonu, fabriku za svoj hram, a racionalizam za svoju filozofiju vodilju. „Kuća je“, po čuvenim rečima Le Korbizjea, „mašina u kojoj se živi“.

Istovremeno, proces gradnje bio je lakši i jeftiniji nego ikad. S tehnikom prefabrikacije i novim građevinskim materijalima, kuća je mogla velikim delom da se napravi u fabrici i po znatno nižoj ceni – čime je omogućen moderan stambeni prostor visokog kvaliteta za celo društvo.

Mnogi modernistički arhitekti bili su socijalisti ili komunisti. Le Korbizje, koji je radio i za Sovjetski Savez i za Višijevsku Francusku, ispoljavao je jedan više tehnokratski, antiradikalni stav.

Po njegovom mišljenju, prilagođavanje racionalnog, masovnog projekta stambene gradnje pružio je „modernom čoveku“ fizički i higijenski smeštaj kao vid utehe za uništenje tradicionalnog sveta – čime je potpomogao odbacivanju revolucije.

Jedno vreme su neulepšane građevine i utilitaristički proračuni Le Korbizijea i njegovih modernističkih kolega vladali ovim poljem. Otvaranje kompleksa „Pruitt–Igoe“, 1954. godine, predstavlja merilo uticaja ovog stila. Do kraja sledeće decenije, sve gori uslovi u ovim zgradama doveli su do toga da se ovaj kompleks okarakteriše kao najgora uvreda modernističke arhitekture.

izvor: United States Geological Survey

Kompleks „Pruitt–Igoe“, Sent Luis; izvor: United States Geological Survey

Ipak, kritičari su izostavljali društveni kontekst: Sent Luis, kao i drugi američki gradovi toga doba, se borio s nestajanjem industrijskih zona i ubrzanim iseljenjem belaca u predgrađa. Velika većina stanara kompleksa „Prutt-Igoe“ bili su crnci, kojima je uspešno zabranjen pristup novim predgrađima rasizmom de facto i de jure.

Za loše uslove kompleksa „Pruitt-Igoe“ bila je kriva i vlada. Održavanje zgrada bilo je vrlo slabo, kirije su se povećale za već uveliko osiromašene stanare, a veze u zajednici bile su nasilno presečene. Očevima nije bilo dozvoljeno da ostaju sa svojim porodicama u stambenom kompleksu jer je država smatrala da to nije prikladno za primaoce socijalne pomoći.

Međutim, neki su analizirajući ovaj problem javnog stanovanja, odlučili da je za njega kriva arhitektura.

Ono što je započelo kao reakcija na estetiku ‒ manje je dosadno (referenca na čuvenu Mis Van der Roovu izjavu „less is more“, prim.prev), kako se našalio postmodernistički arhitekta Robert Venturi ‒ razvilo se u obuhvatniju kritiku modernističke društvene etike.

Modernisti su okarakterisani kao nadobudni zbog svog mišljenja da mogu da promene svet, a kritikovani su i kao elitisti zbog stava da znaju šta ljudi žele. Arhitektura, predvođena modernizmom i njegovim varijantama skoro pola veka, borila se da pronađe nov jezik i svrhu.

Kao odgovor na ove izazove, arhitekte su se distancirale od modernizma i njegovih eksplicitnih politika, i nastojale da građevinama daju semiotički karakter ‒ „dosetljivim“ referisanjem na prošlost ili metafizičkom dekonstrukcijom građevina.

Zaha Hadid je, na primer, često kao glavni izvor uticaja na svoj rad navodila ruske suprematiste. Možda prvi „čist“ apstraktan umetnički pokret, suprematizam je izbegavao objektivne reference u stvarnosti (najpoznatiji primer je „Crni kvadrat“ osnivača ovog pokreta Kazimira Maljeviča).

Ali ono što je Hadidovoj bilo najprivlačnije jeste teorijski aspekt ovog pokreta – mogućnost čisto apstraktne arhitekture, koja bi bila oslobođena radikalnih politika svojih nosilaca.

Maljevič je poistovetio svoju „revoluciju“ u umetnosti s ruskom revolucijom, a El Lisicki je stvorio neke od najčuvenijih likovnih dela Sovjetskog Saveza, za koji je radio skoro čitav svoj profesionalni život. (Uvažavanje u krajnjoj meri nije bilo uzajamno: apstraktna umetnost bila je potisnuta za vreme Staljinove vlasti kao ideološki sumnjiva i zamenjena socijalističkim realizmom.)

Nasuprot tome, vodeći teoretičar Hadidove, Patrik Šumaher (Patrick Schumacher), odvažni je libertijanac koji sanja o „urbanizmu radikalno slobodnog tržišta“ i žučno se bori protiv „političke korektnosti“ u arhitekturi (npr. „brige za siromašne slojeve“).

Ova promena je mnogim, svetski vodećim arhitektama, pomogla da održe ugled eteričnih esteta istovremeno ih oslobađajući tereta političke prirode.

Forma, forme radi

I dalje ima mnoštvo socijalno opredeljenih arhitekata koji bi radije projektovali i gradili javno stanovanje ili pak izneli druge, progresivne projekte. Međutim, strukturalne prepreke neretko sputavaju takve ambicije.

Arhitektonsko školovanje u Americi je skupo. Da bi postali arhitekte pored diplome osnovnih studija, moraju da završe trogodišnje studije, a kao i u svim ostalim oblastima u visokoškolskom obrazovanju cene su počele da rastu u poslednje vreme.

U Školi arhitekture na Jejlu (Yale School of Architecture), jednogodišnja školarina (bez smeštaja i ishrane) iznosi 46.000 dolara. Državni univerziteti su jeftiniji, ali su im cene i dalje previsoke: školarina za domaće studente na UCLA-u su oko 24.000 dolara, i to bez troškova života.

Posle diplomiranja, arhitekte su nestrpljive da se otarase pritiska prevelikih dugova što je pre moguće. Međutim, početne plate nisu naročito visoke, posebno ne onima koji nastoje da se bave socijalno svesnim projektima.

Zaposliti se u uglednoj korporativnoj firmi, ako do toga uopšte dođe, znači sigurnost i povlastice. Raditi za zvezdu otvara put uspehu, i mogućnosti da se jednog dana osvoji mali prostor kreativne slobode ‒ slobode da se bira projekat na kojem želiš da radiš, ili da se bar otplate studentski dugovi.

Niska naknada za rad mladih arhitekata nije nužno odraz njihovog značaja u procesu rada.
Po mišljenju akademske arhitektice Pegi Dimer (Peggy Deamer), u procesu udaljavanja ove oblasti od zanatskog modela ka složenim softverskim programima ‒ u kojima se starije kolege slabije snalaze ‒ mlade arhitekte imaju sve veću odgovornost za suštinske odluke u projektovanju. Ipak, rast odgovornosti nije pratilo i povećanje plate.

Dodatni problem jeste način predavanja u školama arhitekture, koji se u većoj meri koncentriše na estetiku nauštrb razmatranja društvenog konteksta.

Međutim, najveća prepreka za obnavljanje društvenog angažovanja u arhitekturi jeste povlačenje vlade iz socijalnog stanovanja i sličnih poduhvata. Pre uspona neoliberalnih politika, vlada je pružala podršku mnogim mladim arhitekama, bodreći ih da postupaju po svojim progresivnim impulsima.

U svetu posle „Pruitt-Igoe“, narušena je sama ideja o javnom stanovanju. Šire promene u dominantnoj ideologiji ekonomskog i političkog sistema ‒ koje su pratile kraj moderne arhitekture ‒ učinile su bilo kakvo nastojanje vlade da se omogući stanovanje dostupnim, gotovo nezamislivim.

Ovo obuhvata: napad na državu blagostanja, fetišizaciju uspešnosti slobodnog tržišta i posledično promovisanje privatizacije; kao i povećanu finansijalizaciju društva, koje ideju stanovanja redefiniše kao investiciju umesto kao „krov nad glavom“.

Iako ne mogu da diktiraju uslove javne stambene politike, arhitekte bi mogle da kreiraju diskurs koji dovodi u pitanje preovlađujući konsenzus. Ipak, u velikoj meri nisu to uradili. Poput onoliko ozloglašenih blokova javnog stanovanja , arhitektura je postala odraz preovlađujućeg konteksta.

Arhitektura, nekada u opoziciji, danas ne samo da se prilagođava ekonomskom sistemu već i podstiče njegove najgore impulse, dajući pokriće njegovim neprihvatljivim ekscesima uvijajući ih u čelično-staklenu oblandu ohole dobronamernosti, lišene bilo kakve društvene misije osim prikazivanja sopstvene briljantnosti. Arhitektura je postala forma, forme radi.

Arhitektura za narod

U periodu nakon smrti Hadidove, preovlađujuće pozitivna medijska slika koncentrisala se u velikoj meri na nju kao osobu. Zadržavali su se na činjenici da je bila Arapkinja i žena. (Zaista je zaslužila priznanja za svoja zalaganja za žene u datoj sferi.) Jedini negativan članak u potpunosti se temeljio na njenoj ličnosti.

Osvrti na Hadidovu pre njene smrti bili su prožeti istom fascinacijom njenom ličnošću. Imali su bizarnu tendenciju da temeljno opisuju njene šake (ili druge telesne atribute), špekulišu o njenom raspoloženju ili pak u nedogled nabrajaju njene različite odevne kombinacije. Tema ovih članaka bila je skoro uvek semiotički karakter Zahe Hadid.
Iako je bilo mnogo predstavljanja njenih projekata ‒ koje nas iznova obaraju s nogu ‒ mali broj njih se bavio društvenim kontekstom i implikacijama njene arhitekture. Retko ko je analizirao šta je njen rad zaista značio za stanovnike gradova, i da li je u neskladu s romansiranim biografijama.

Nasuprot praksama Hadidove i njoj sličnih, istinski revolucionarna arhitektura bavila bi se zadatkom kako obezbediti trajne i kvalitetne stanove za gotovo milijardu ljudi koji žive u straćarama, kako napraviti pristupačne stanove za još milione ljudi na koje je globalna kriza u gradskim sredinama negativno uticala.

Ovo nisu samo moralni problemi. Nemogućnost vladâ da se suštinski suprotstave problemima društva jedna je od najvećih prepreka tome da gradovi postanu celine prijateljske prema prirodnoj sredini i efikasne u raspolaganju resursima, kakvi želimo da oni budu.

Osim toga, potraživanja pravde ne podrazumevaju odustajanje od estetskog. Društveno svesna arhitektura ne mora da se vrati oskudnim betonskim kockama, niti, potpuno suprotno, nekakvom urbanizmu „kraja istorije“ koji zagovaraju neki tradicionalisti. I dalje možemo da imamo radikalnu estetiku. I dalje možemo da imamo buntovne mozaike stilova i struktura. Cilj je stvaranje inkluzivnih, prelepih javnih prostora i gradova koji služe dobrobiti svojih stanovnika. Glavna stanica u Njujorku (Grand Central Station) je, većina će se složiti, jedna veoma lepa zgrada; isti je slučaj i s Javnom bibliotekom u Njujorku (New York Public Library) – a milioni prosečnih Njujorčana godišnje koriste oba zdanja.

Kada je pre nekoliko godina jedan španski novinar doveo u pitanje upotrebljivosti građevina Frenka Gerija, arhitekta mu je odbrusio rečima: „U svetu u kome živimo 98 posto onoga što se danas projektuje i gradi čisto je sranje.“

Ovo „čisto sranje“ je prostor u kome je 98 posto nas osuđeno da živi. Geri, Hadidova i druge arhitekte zvezde stvaraju arhitekturu za ona preostala dva procenta. Tih dva procenta žive u stanovima od više miliona dolara; oni vide unutrašnjost opere; oni mogu da iskuse office suite kancelarijske apartmane elitnih institucija, ili da otputuju do sledeće globalno popularne kulturne destinacije u potrazi za arhitektonskim uzbuđenjima.

Treba nam manje Gerija, manje Hadidovih, manje naduvane egotekture. Potrebno nam je više sranja, više prelepog sranja za nas ostale.

S engleskog prevela: Tatjana Karovski

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.

Print

Preporučujemo