Odmah nakon pokušaja puča u Turskoj koji se odigrao sredinom jula, usledio je talasa agresivne represije nad pojedincima i institucijama koji su bili označeni kao „neprijatelji“ nacionalnog jedinstva. Sada vlast na čelu sa Erdogenom nastavlja „čišćenje“ naročito u sektorima obrazovanja i medija. Ipak, dugoročnije gledano, intenzivirani pritisci vladajuće politike vrlo brzo mogu da se preusmere na levicu, radnički i kurdski pokret.
Pokušaj puča u Turskoj, koji se odigrao 15. jula, dočekao sam u Istanbulu. Od te noći povišenog adrenalina usled šokantnih informacija, zvuka pucnjave iz automatskog oružja i niskih preleta vojnih aviona, najjači utisak ostala je potreba da razumem šta se to dogodilo, u čemu sama geografska bliskost zauzetim mostovima na Bosforu, iznenađenim Istanbulcima, masi koja se puču usprotivila ‒ nije bila od velike pomoći. Razumevanje ondašnje i sadašnje situacije u Turskoj zahteva da se uvaži njena složenost, u čemu je središnji akter poslednjih četrnaest godina Erdoganova konzervativna i neoliberalna Stranka pravde i razvoja (tur. Adalet ve Kalkınma Partisi – AKP).
Po istraživanju javnog mnjenja u Turskoj, koje je napravio Streetbees između 15. i 17. jula, 47% građana slaže se s predsednikom Erdoganom da uticajni verski vođa Gulen (Fhethullah Gülen) stoji iza pokušaja vojnog udara, dok 38% veruje u jednu od popularnih teorija ‒ izniklu odmah nakon pojave vojnika na ulicama Istanbula i Ankare ‒ da je sâm Erdogan organizator tog događaja. Velika većina od 82% protivi se tome da vojska preuzme upravljanje državom, dok 42% smatra da Erdogan treba da ostane na vlasti. AKP je na vlasti od 2002. godine, kada su osvojili dvotrećinsku većinu u parlamentu sa samo 34,28% glasova. Od tada je podrška njima u biračkom telu u porastu – međutim, nisu uspeli da ponove dvotrećinsku pobedu, što je Erdogana sprečilo da izvede planirane temeljne promene u političkom sistemu.
Naime, od masovnih protesta povodom rušenja Gezi parka, u kojima su milioni ljudi izrazili svoje nezadovoljstvo vladajućom politikom, i nakon što je levičarska i pro-kurdska Narodna demokratska partija (tur. Halkların Demokratik Partisi – HDP) prelaženjem visokog cenzusa od 10% onemogućila dvotrećinsku vlast AKP-a na prošlogodišnjim izborima, Erdogan je intenzivirao svoje totalitarističke tendencije. Prekinuo je oportunističku politiku pomirenja s Kurdima da bi učvrstio svoju poziciju igrajući na kartu tursko-islamskog identiteta, Kurdsku radničku partiju (PKK) targetirao je kao terorističku organizaciju koja ugrožava bezbednost u Turskoj, onemogućio je funkcionisanje brojnih opozicionih medija, zaoštrio je obračun sa svojim političkim protivnicima. Na ponovljenim izborima u novembru, AKP je uspeo da povrati podršku sa 40,6% na 49,4%, ali ni to nije bilo dovoljno za dvotrećinsku većinu, koja bi omogućila realizaciju Erdoganovog plana da poveća ingerencije predsednika prelaskom na prezidencijalni sistem.
Od noći neuspelog vojnog udara, kada je Erdogan pozvao sve građane Turske da izađu na ulice i odbrane tursku demokratiju, vladajuća stranka nastavila je sistematično da organizuje proteste podrške, čime Erdogan stvara atmosferu nacionalnog jedinstva i sužava prostor za opozicione delatnosti. Čišćenje različitih sektora državnog aparata, poduzeto nakon pokušaja puča u noći 15. jula, i vanredno stanje koje je Erdogan proglasio pet dana kasnije na trajanje od tri meseca predstavljaju nov stepen zaoštravanja politike AKP.
Zbog povezanosti sa Gulenom zatvoreno je 35 zdravstvenih institucija, 19 sindikata, 1.125 fondacija i udruženja, 109 studentskih domova, 934 škole i 15 univerziteta.
Prema podacima koji su se pojavili u medijima, 6.000 vojnika i blizu 8.000 policajaca je uhapšeno, 3.000 sudija suspendovano. Najviše ljudi otpušteno je u sektoru obrazovanja. Na državnim institucijama 15.200 ih je dobilo otkaz, a na privatnim je 21.000 ostala bez licence.
O alarmantnom zaoštravanju situacije razgovarao sam s različitim akterima turske levice koji delaju u sektoru obrazovanja, medija i aktivni su u političkim borbama.
Atmosfera u sektoru obrazovanja napeta je još od početka godine, kad je vlast bila preduzela različite mere protiv nekoliko stotina radnika visokoškolskih ustanova jer su potpisali peticiju za mir, a trenutno je izražena bojazan od nepredvidive rastegljivosti granica potrage za pripadnicima Gulenovog pokreta, objašnjava naš sagovornik sociolog Sajgun Gokariksel (Saygun Gökarıksel), koji radi na univerzitetu Boaziči (Boğaziçi) u Istanbulu.
Zašto je tako visok broj otpuštenih u obrazovanju?
Obrazovanje je bojno polje moći i ideološke borbe od osnivanja Turske republike 1923. godine. Radi učvršćivanja autoriteta sekularne nacionalne države, obrazovanje je prošlo drastične reforme (promena pisma u latinicu, revizija kurikuluma, itd.). Od 1960-ih, institucije obrazovanja, posebno univerziteti, bile su žarišta studentskih pokreta, političkih organizacija, prema tome i državne represije i intervencije. Kao i u drugim modernim društvima, obrazovne ustanove i prakse u Turskoj bile su ključni elementi produkcije i reprodukcije klasnih relacija moći, hegemonije i sukoba, kao i oblikovanja „lojalnih“ građanskih subjekata Republike. U kurdskim regijama ovaj proces možemo akutno posmatrati.
AKP je, naravno, svestan značaja obrazovnog sektora, i zato nastoji da transformiše obrazovne institucije i da formira alternativne u skladu sa svojom konzervativno-nacionalističkom ideologijom, s ciljem da izgradi tzv. novu Tursku i da utiče na klasnu strukturu društva.
Koliko je značajan obračun s Gulenovim pokretom u tom sektoru?
AKP se doskora oslanjao na rad Gulenovog pokreta i njegovog kadra u procesu smenjivanja starog kemalističkog kadra u državnim institucijama. Gulenov fokus na obrazovne institucije ‒ kao i na vojsku, policiju i druge sektore ‒ opšte je poznato. Vlast sada naziva Gulenov pokret opasnom tajnom transnacionalnom terorističkom organizacijom, čija je meta turska država.
U slučaju univerziteta, AKP koristi Savet za visoko obrazovanje, specijalnu instituciju osnovanu nakon vojnog udara 1980. godine, za političko nadziranje institucije visokog obrazovanja. Dekani su u obavezi da prokažu zaposlene za koje se pretpostavlja da su povezani s Gulenovim pokretom.
Kakvo je dominantno raspoloženje među akademskim radnicima? Šta bi, po vašem mišljenju, trebalo učiniti?
Trenutno, opšte raspoloženje među akademskim radnicima ‒ prema mom ličnom iskustvu ‒ može da bude okarakterisano kao anksiozno kratkovido i opsesivno razmatranje svakog, pa i najsitnijeg detalja u razvoju događaja povezanih sa čistkama. Dok je velika većina društva sada u poziciji pasivnog posmatrača jednog nepoznatog scenarija koji piše „vrh“ političke moći, mi se nadamo da će društvene i političke organizacije ‒ od radnika u obrazovanju i u javnom sektoru, do studenata i drugih delova društva ‒ uskoro moći da formiraju zajednički rečnik i platformu za zajedničku akciju protiv svih oblika pučeva, kako vojnih tako i civilnih ‒ i represije. Inače, izgleda da ovo „vanredno stanje“, koje daje izvanredne moći izvršnoj vlasti, neće imati granice. Ono će moći da se proširi na bilo koju sferu za koju se proceni da je potencijalno kritična ili subverzivna.
Formiranje zajedničkog rečnika i organizovanje akcija kritički nastrojenih prema režimu otežano je položajem medija u Turskoj. Nakon neuspelog puča, brojne medijske kuće ostale su bez dozvole za rad, ali nerežimska štampa ni u prethodnim periodima nije bila izuzeta od projekta utemeljivanja moći AKP-a. Poznat je slučaj hapšenja novinara velikog opozicionog lista Džumhurijet (Cumhuriyet) Erdema Gula (Erdem Gül), koji je osuđen na pet godina, i Džana Dunara (Can Dündar), osuđenog na pet godina i deset meseci zatvora. O stanju u medijima i potencijalima alternativnih medija razgovarali smo s članovima video-aktivističkog kolektiva Artikišler (Artıkişler kolektifi).
Ovaj video-aktivistički kolektiv pokušava da kreira kolektivne sfere proizvodnje i distribucije u oblastima savremene vizuelne kulture i umetnosti. U saradnji s drugim grupama sličnih pogleda na ključna pitanjima savremene društvene istorije Turske, poput urbane transformacije, džentrifikacije, prisilnih migracija, rada u urbanom prostoru, arhiviranja i kolektivnog društvenog pamćenja.
Kako biste opisali stanje medija u Turskoj, i šta vas je navelo da započnete svoje video-aktivističko delanje?
Stanje u medijima možemo opisati s nekoliko termina: cenzura, odnosi moći i manipulacija. Tu su velike medijske korporacije u sprezi s moći vladajuće partije i mejnstrim grupe u kompleksnim odnosima s vladajućom partijom.
Osim toga, kurdske i slobodarske grupe napravile su svoje medijske kanale, koje su vlasti redovno cenzurisale ili manipulisale njima. Zato te medijske grupe pokušavaju da opstanu uz pomoć gerilskih taktika, ili pak premeštaju svoje baze podataka i opremu u inostranstvo.
Korišćenje društvenih mreža popularizovalo se i intenziviralo tokom Gezi protesta. Država je razvila mehanizme cenzure protiv vidljivosti društvenih pokreta i u toj medijskoj sferi. Država ohrabruje, pa čak i nagrađuje konzervativce i fašiste za prijavljivanje antidržavnih postova na društvenim mrežama. Svi novinari i medijski aktivisti koji su sada u zatvoru obeleženi su u državnim medijima kao teroristi. Trenutno je oko četrdeset novinara u zatvoru, većina njih zbog izveštavanja o sukobima i vojnim aktivnostima u kurdskim gradovima. Organizovana je Platforma solidarnosti sa uhapšenim novinarima, koja se bori za njihovo oslobađanje i informiše javnost o tome.
Koji su bili vaši razlozi za video aktivizam?
Razloga je više. Najpre pokušaj da se smanji uticaj mejnstrim medija, koji nije ništa bolji od nasilja moći i policije. Zatim, urgentna potreba da stvorimo vlastiti medij. Nadalje, mi smo snimali i dokumentovali svakodnevni život u tradiciji Dzige Vertova i Kinoksa s početka XX veka. Kamere su sada mnogo manje, te je taj posao znatno lakši. Naši snimci političke i društvene transformaciji u Turskoj svedočanstva su koja mogu da pomognu u stvaranju kolektivnog društvenog pamćenja. Istorija političkih pokreta u Turskoj pisana je uglavnom pod nadzorom države, te je njihova reprezentacija neretko iskrivljena. Video-aktivisti najčešće snimaju ili koriste slike svakodnevnog života i sa ulice, i to znači da bilo koji video-aktivista može napraviti vlastitu autonomnu arhivu društvenih pokreta, koje će se većinom suprotstavljati arhivama države.
Koji su potencijali alternativnih medija? Da li je vlast napala vaš projekat?
Alternativnih medija je sve više. Tu je značajan efekat Gezi protestnog pokreta. Tada su se pojavili brojni alternativni medijski kolektivi i inicijative, i proširili se po celoj zemlji. Za svega nekoliko godina pojavila se autonomna medijska mreža zahvaljujući digitalnim medijima i aktivizmu.
Artikišler kolektiv je radio na stvaranju digitalne platforme kolektivnog društvenog pamćenja, na digitalnoj medijskoj arhivi za beleženje političkih pokreta u Turskoj koji su se pojavili tokom Gezi protesta 2013. godine. Skupljali smo snimke i svedočanstva aktivista na ulicama i napravili smo platformu bak.ma, koja je i živa arhiva i open source javni prostor za slobodan govor, stvaralaštvo i participaciju.
Neke stvari koje smo radili tokom proteklih petnaest godina bile su cenzurisane i napadnute od države ili fašističkih grupa. Ali to ujedno dokazuje da je video snažno oruđe aktivizma za širenje glasa.
Bašlangič (Başlangıç) je politički kolektiv nastao neposredno posle Gezi pokreta. On spaja militantne istraživače i aktiviste iz različitih političkih tradicija koji su aktivni u mnogim borbama i pokretima, poput radničkih, ekoloških, solidarnih i prava na grad. Razgovarali smo s Fotijem Benlisojom (Foti Benlisoy), članom Bašlangiča, o politici AKP-a nakon neuspelog vojnog udara i o položaju levice u aktuelnoj situaciji.
Kako tumačite Erdoganove političke poteze nakon pokušaja puča?
Erdogan teži da neuspeli puč pretvori u vlastitu političku korist, i da ga iskoristi kao uvod za još jedan talas autoritarizma. Proces može biti opisan kao auto-puč (self-coup). To je vrsta puča kojim vođa ili politička partija, uprkos tome što je došao na vlast legalnim sredstvima, oduzme moć nacionalnom zakonodavstvu i nezakonito daje sebi izvanredne moći, koje u normalnim uslovima ne bi imao. Veoma je logična procena da vanredno stanje neće biti privremena mera protiv neuspelog puča, već da će biti iskorišćeno kao uvod u proces kreiranja autokratskog sistema dominantne partije.
Kako će Erdogan koristiti ovaj period?
Prvi zadatak je da završi čistku koju je poduzeo unutar vojske i birokratije. Erdogan i AKP su targetirali sve elemente u državnom aparatu koje procenjuje kao nepouzdane. Vanredno stanje daje im moć i legalna sredstva za „čišćenje“ države. Trenutno ciljaju one za koje se pretpostavlja da su povezani s Gulenovim pokretom. AKP je, u stvari, bio u tesnoj vezi s tim pokretom u prvih deset godina svoje vladavine. Bio je to odnos na obostranu korist. Erdogan je obezbedio legitimitet u narodu i podršku vlade, dok su gulanisti obezbedili ključnu podršku AKP-u u sukobima s kemalistima unutar pravosuđa, birokratije, policije i vojske početkom 2000-ih. Poslednjih godina videli smo raspadanje te prećutne koalicije. Sada je došlo vreme da Erdogan likvidira taj pokret za koji (poprilično s pravom) misli da ga je izdao i zabio mu nož u leđa.
Međutim, to nije jednostavan zadatak. Takva čistka podrazumeva veliki potres i konfuziju unutar državnog aparata, zbog čega je Erdoganu potrebna podrška glavnih opozicionih partija. Zato on u nedeljama nakon neuspelog puča pokušava da dobije saglasnost opozicije stvaranjem atmosfere nacionalnog jedinstva. Drugi razlog za to pomirljivo ponašanje jeste Erdoganovo uverenje da su zapadne sile, poglavito SAD, iza tog pokušaja puča. Ova pretpostavka mogla bi da ima nekakvu osnovu. Tako da se on oseća izolovano i ugroženo od Zapada. To je, dakle, protivrečna situacija u kojoj je Erdoganova harizma u narodu na vrhuncu, ali je on istovremeno nesiguran i politički nejak zbog fragmentacije unutar državnog aparata i izolacije na međunarodnoj sceni.
Hoće li levica biti jedna od meta, i šta ona treba da radi u ovoj situaciji?
Kao što sam već rekao, zasad će glavna meta biti Gulenov pokret. Međutim, vanredno stanje omogućava vladajućoj partiji i Erdoganu da restrukturiraju državu i da stvore mehanizme kojima će moći da uklone sve oblike političkog neslaganja. Nameće se pretpostavka da će nakon obračuna s gulenistima i čim se Erdogan bude osećao bezbedno, mete biti „dežurni krivci“, dakle, levica, radnički pokret i socijalna opozicija i kurdski pokret. Mislim da ne smemo da čekamo da se ovo desi. Potrebni su nam široki savezi da bismo odbranili demokratska prava, koji će transcendirati kulturološke barijere (sekularni vs. islamski poredak, zapadni vs. nacionalni/tradicionalni svetonazor, itd.), koje Erdoganov konzervativni i desničarski populizam održava i koristi s velikim uspehom. Ova „zavadi pa vladaj“ politika „ratova kultura“ bila je veoma efikasna tokom vladavine AKP-a, jer je učinila klasnu politiku skoro nemogućom. Zato moramo da povežemo demokratske zahteve sa socijalnim i klasnim zahtevima. Takođe, moramo imati u vidu da bi politička koalicija s liberalno-sekularnim mejnstrim partijama protiv AKP-a išla u Erdoganovu korist, jer bi povećala njegovu populističku privlačnost. Ti široki savezi i kampanje trebalo bi da budu privremenog karaktera i usmereni na konkretne zahteve, a ne trajne koalicije koje bi onemogućile političku i organizacionu autonomiju radikalne levice.
Politički balans moći koji nas je vodio u pojačan autoritarizam može biti promenjen isključivo menjanjem socijalno-klasnog balansa moći u korist radnika. Iz tog razloga moramo demokratska prava kombinovati sa socijalnim i ekonomskim zahtevima i insistirati na održavanju političke nezavisnosti radikalne levice dok ulazimo u široke i otvorene kampanje u odbrani demokratije.
