Dugo očekivani ekspoze nedavno je konačno predstavljen javnosti nakon čega je nova vlada formirana. Srbiju do 2020. premijer vidi kao najbrže rastuću zemlju na evropskom kontinentu. Međutim, očiglednim zaoštravanjem neoliberalnih reformi, daljim smanjivanjem radničkih prava, nastavkom privatizacionih procesa i sve manje dostupnim obrazovnim i zdravstvenim sistemom, taj „rast“ je rezervisan samo za malobrojne.
Od najavljenih 260 strana ekspozea, javnosti je dostupna „skraćena“ verzija od 68 strana. Čitanjem ovog štiva, a i samo delimičnim slušanjem samog izlaganja, stiče se slika vizije prvog čoveka Srbije – došlo je vreme da se emancipujemo, da više ne budemo lenji kao što jesmo, da se oslobodimo navika koje smo stekli za vreme socijalizma i vreme je da se prihvatimo posla i da ujedinjeni živimo tu viziju neoliberalne stvarnosti. Program nove vlade predstavlja radikalizaciju neoliberalne politike iz prethodnog perioda. Najavljen je nastavak reformi u javnom sektoru, dalja privatizacija preostalih preduzeća u javnom vlasništvu i nastavak prilagođavanja zahtevima Evropske unije po svaku cenu.
Kako bi opravdao ovo zaoštravanje neoliberalne politike, Aleksandar Vučić je najveći deo ekspozea posvetio veličanju uspeha stare vlade i lamentiranju nad lenjošću neemancipovanog naroda, radništva, građanstva, ali i dece.
Tržišna utakmica
Nasilna privatizacija uz izgovor privrednog rasta u poslednjih dvadeset godina vodi konstantnom siromašenju stanovništva i sve većoj nezaposlenosti. Uprkos izjavama prošle (i sadašnje) vladajuće garniture, privredni rast je zanemarljivo mali, posebno ako imamo u vidu po koju cenu dolazimo do njega: privatizacija, mere štednje, slabljenje državne regulative i radničkih prava, otpuštanja, smanjenja socijalnih davanja nasuprot subvencijama za krupan kapital. Nova vlada samo nastavlja Vučićevu logiku iz prethodnog perioda. Zakon o radu jedan je od temelja te logike čiji je osnovni cilj prelivanje bogatstva od siromašnih ka bogatima. Reforme koje se sprovode logičan su sled eksploatacije rada kakvu ovaj zakon omogućava.
Premijer je najavio dalju privatizaciju1 tri najveća infrastrukturna sistema Srbijagasa, EPS-a i Železnice ‒ „kako bi se rasteretilo tržište od upliva države“. Pored toga, najavljena je i privatizacija RTB Bor, Resavice, Aerodroma, Telekoma i Galenike, u cilju „bolje tržišne utakmice i racionalnog raspolaganja državnim sredstvima“.2 Ta bolja tržišna utakmica opravdava se dobro poznatom mantrom o neefikasnosti javnog sektora i neprofitabilnosti državnih kompanija, koje će s privatizacijom procvetati, a radnici i stanovništvo u celini prikupiće plodove tog uspeha. Istina je da će korist od ovoga imati samo mali broj ljudi koji su vlasnici privatnih kompanija ili njima upravljaju (ili pak javne kompanije drugih zemalja), a koje bi učestvovale u privatizaciji ovih preduzeća i njihovih proizvoda i usluga. Adekvatnu počast svakako će dobiti i političari koji stvore uslove za takve poslove. S druge strane, radnici proporcionalno gube svoja prava, uslovi rada postaju teži i nesigurniji, a stanovništvo će biti suočeno s povećanjem cena usluga. U širem društvenom kontekstu rasprodaja „prirodnih monopola“ kakvi su ovi infrastrukturni sistemi znači prodaju ne samo kompanija već i prirodnih i prostornih resursa zemlje što može dovesti i do trajnih ekoloških problema. U tako postavljenoj utakmici fer pleja nema, jer se unapred zna ko gubi a ko dobija.
I nezaposleni i eksploatisani
U jednom delu ekspozea mandatar se osvrnuo na uspehe stare vlade u smanjenju nezaposlenosti. Po programu, nezaposlenost je smanjena, uslovi rada su poboljšani i radi se na dugoročnom smanjenju nezaposlenosti, čemu su umnogome doprineli dovođenje stranih investitora u zemlju i usvajanje Zakona o radu kako bi Srbija imala bolji poslovni ambijent:
Broj nezaposlenih po evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u junu iznosi 706.611 lica…, naveo je premijer, i dodao: Odmah da imate u vidu da nemamo stvarno toliko nezaposlenih! Imate značajan broj lica koji ne žele da budu zaposleni već prijavom na biro na Nacionalnu službu za zapošljavanje žele ostvarenje dela svojih prava… od čega je 364.133 žene, odnosno 51,5%.
Na ovaj način premijer po ko zna koji put odgovornost za nezaposlenost sa države prenosi na građane i građanke, prebacujući im kako je to posledica njihovog ličnog izbora. Otud ne čudi da stari i novi ministar za rad i zapošljavanje Aleksandar Vulin već neko vreme najavljuje da će socijalna pomoć morati da se zaradi i da „socijalna pomoć neće biti pomoć nego zarada“. Najugroženiji slojevi stanovništva koji primaju socijalnu pomoć ne samo da se implicitno smatraju odgovornim za svoj loš životni standard nego će biti i prinuđeni da rade (najčešće fizičke) poslove za naknadu koja je ispod ionako niske minimalne zarade u Srbiji.
Kad govorimo o uslovima rada u Srbiji, oni ne samo da nisu poboljšani već je sâm Zakon o radu doprineo dodatnom urušavanju sigurnosti zaposlenja, fleksibirao je radnička prava i omogućio poslodavcima nesmetanu eksploataciju. Nezaposlenost će, posledično, samo rasti jer nema jasnog dugoročnog privrednog plana. Premijeru treba, takođe, skrenuti pažnju i na nepovoljan položaj žena na tržištu rada (između ostalog), jer su one suočene sa sistemskom diskriminacijom, pa je formalni deo ekspozea o rodnoj ravnopravnosti sramno zanemarljiv, posebno ako uzmemo u obzir pomenuti citat.
Za smanjenje procenta dugoročne nezaposlenosti premijer zasluge vidi upravo u „Zakonu o radu, za koji smo se borili i srećom izborili“, i dalje napominje da je taj zakon bio početak reformi radnog zakonodavstva, te da nam sve bolje ide otkako smo taj zakon doneli, i da ne bi bilo nijednog uspeha da taj zakon nije izglasan. Sam Zakon o radu doneo je mnoge za radništvo otežavajuće okolnosti, a ide naruku upravo investitorima, za koje je tadašnji i sadašnji premijer Vučić teren i pripremao. Fleksibilizacija radnih sati, okvira radnih zadataka i standardizacija inače nestandardizovanih ugovora o privremenim poslovima i lizing agencijama agresivno dovode do pasivizacije radništva, jer na osnovu ovog Zakona oni nemaju skoro nikakva prava u pogledu zaštite svog rada.
U predizbornoj kampanji, podsetićemo, tadašnji, a i sadašnji koalicioni partner SNS-a govorio je o lošem položaju radnika, za čiju zaštitu su tražili podršku građana i građanki, radnica i radnika Srbije. A sada premijer radnička prava ‒ o kojima se već neko vreme vodi polemika na primeru korejske fabrike Jura – poistovećuje s kampanjom protiv dovođenja stranih investitora „zbog sat ili dva“ prekovremenog (neplaćenog) rada.
Proizvodna traka kao učionica
Mandatar je kao ključni zadatak nove vlade postavio reformu srednjeg obrazovanja i dalje sprovođenje koncepta dualnog obrazovanja. Strateški pozicioniran deo govora o dualnom obrazovanju izazvao je nekoliko spontanih aplauza poslanika u Skupštini:
Ono što je važno jeste cilj jedan – usklađivanje ishoda obrazovnog sistema sa potrebama tržišta rada…
Uvođenje svojevrsnog nemačkog eksperimenta u obrazovanje dece, koje bi se paralelno odvijalo i u fabrikama, ne samo da je pedagoški upitno nego dovodi do toga da je obrazovanje dece, što mandatar čak otvoreno zagovara, korisno samo u službi kapitalističke proizvodnje:
Zato hoćemo da počnemo da učimo decu, da učimo tinejdžere, da počnu da rade, da razvijaju preduzetnički duh i baš me briga za zaštitnike ne znam čega, i kojih prava i ovoga i onoga. To je jedini način da se Srbija pokrene, suštinski da se pokrene i da obezbedimo dugoročni rast, dugoročni i održivi rast naše privrede. Da dete od četrnaest, petnaest godina vidi kako to funkcioniše u fabrici, da vidi kako se radi.
Problematika dualnog obrazovanja je višeslojna. Pored otvoreno eksploatatorske kapitalističke politike, treba imati u vidu da su subjekti u dualnom obrazovanju najpre deca iz nižih slojeva. Deci sa ionako ograničenim mogućnostima za napredovanje na društvenoj lestvici nudi se usko specijalizovano obrazovanje. Deca treba do 50% svog vremena za obrazovanje da provedu u fabrikama bez novčane naknade. Srpski političari na ovaj način nude investitorima ne jeftinu ‒ nego besplatnu radnu snagu. Ovim se ujedno za kasnije obezbeđuje sloj potplaćenih radnika koji će imati potrebno znanje za obavljanje radnih zadataka u konkretnim fabrikama, a da pritom ne postoji nikakva garancija da svršene radnike čeka zaposlenje. Bez ikakvog dugogodišnjeg privrednog plana, Vlada Republike Srbije i poslanici aplauzom podržavaju da se deca uče kako da budu na raspolaganju krupnom kapitalu.
Onemogućavanje dece iz nižih slojeva da kasnije eventualno i nastave svoje obrazovanje de facto se događa uz punu saglasnost nove vlade:
Koledž nije više najviši cilj, već budi ono što može da zaradi najviše
Ovo potenciranje stvaranja preduzetničkog duha kod dece i mladih samo zaoštrava neoliberalnu politiku gde se profitna logika primenjuje i na obrazovanje i nauku. Treba napomenuti da je za reforme zadužen novi ministar, inače vlasnik jedne od najskupljih privatnih gimnazija, koji je najavio povećanje kvaliteta i efikasnosti školstva, gde efikasnost znači uštedu, a merilo kvaliteta postaje profit a ne znanje. Nova otpuštanja prosvetnih radnika i usmeravanje obrazovanja ka preduzetništvu samo znači otvaranje prostora za privatni sektor i kapital. Obrazovanje i stvaranje kritičke svesti svode se na rasipanje resursa, a robovanje kapitalističkom gazdi smatra se novom vrlinom koju treba usaditi deci i roditeljima.
Zdravstvo kao luksuz
Iako je zdravstvu u opširnom ekspozeu mandatar posvetio relativno malo prostora, ključni elementi primenjene neoliberalne politike ne manjkaju. Pored hvalospeva da „smo zaustavili propadanje zdravstva u Srbiji“ i da smo „stvorili uslove da zdravstvo bude brže, efikasnije, kvalitetnije“, u programu nove vlade nije bilo govora o brojnim problemima u zdravstvu.
Reforme i mere štednje dovele su do smanjenja broja radnih mesta i budžetskih davanja za opremu i preglede. Radnici u zdravstvu suočeni su sa smanjenjem plata, otkazima i kvotama koje smanjuju vreme posvećeno pojedinačnim pregledima. Tako se kvalitet zdravstvene zaštite dodatno urušava. Ishodi lečenja su sve nepovoljniji, životni vek građana se smanjuje, a liste čekanja su predugačke. Zdravstvo nije samo nekvalitetno, nego i nedostupno. Efikasnost u ekonomskom smislu ne sme biti cilj reformi zdravstva, jer uslugama lečenja cilj nije profit, već unapređenje zdravlja ljudi, i društva u celini.
Lečenje sve više predstavlja luksuz (baš kao i obrazovanje) koji sebi mogu da priušte imućniji, dok najniži slojevi stanovništva čekaju na listama i po hodnicima domova zdravlja. Ironično, premijer se osvrće na važnost preventivnih pregleda. O prevenciji najbolje govori činjenica da se Srbija i dalje nalazi na vrhu liste zemalja po smrtnosti pacijenata od karcinoma.
Aleksandar Vučić Srbiju vidi kao modernu evropsku državu u kojoj nema mesta za neposlušnost: „Pravedno društvo počiva na ključnom načelu da su svi jednaki pred zakonom i da svi postupaju po istim pravilima“.3 Nama je potpuno jasno da ova floskula nije primenjiva za politiku prethodnog i sadašnjeg saziva Skupštine, jer glavni likovi epizode u Hercegovačkoj ulici i dalje sede na svojim pozicijama pod patronatom premijera, koji ne dovodi u pitanje njihovu odgovornost i njihovu jednakost pred zakonom.
Premijer je predstavio program nove Vlade s entuzijazmom. Obećao je ništa manje nego bolji život za stanovništvo, privredni rast, vodeću poziciju Srbije u regionu. Patronizirajući nam, objasnio je da samo uz politiku koju on zagovara i sprovodi možemo živeti bolje. Iako je bolji život poprilično rastegljiva kategorija, koju ne možemo nikada jasno definisati, političari njome mašu ispred nas kud god da se okrenemo: šargarepu jasno imamo, a štap će obezbediti premijer.
Izlaganje programa nove vlade svojevrsna je predstava njenog mandatara u malom – demonstrirao je na licu mesta kako radnik treba da izgleda – da stoji, u njegovom slučaju šest sati, i eventualno popije malo vode, a da sve ostale potrebe, poput odlaska u toalet, ostavi za posle posla, jer posao ne sme da trpi zbog naših sebičnih potreba. Ako može On, mogu i radnici u Juri.
