Episkop sa istorijom optužbi za seksualno uznemiravanje maloletnih dečaka unapređen je u Mitropolita. Profesor koji je 2014. godine smenjen sa funkcije prodekana zbog prijave za seksualno uznemiravanje i više puta anonimno optuživan za seksualno uznemiravanje, razmatra se za funkciju dekana. Izbori su pokradeni i nastavlja da vlada jedan vođa, koji odmah nakon izbora organizuje svesrpski sabor koji može da podseti i na one koji su održavani u nacističkoj Nemačkoj, sa porukom: „jedan narod za jednog komandanta (Fürer)“.
Pomenuti komandant podržava pomenute optuženike, što kroz svoju propagandnu mašineriju, što kroz uručivanje različitog ordenja. Sve ovo nije film u kojem glavnu ulogu tumači Mark Rafalo u ulozi istraživača koji raskrinkava slučajeve, niti koja od knjiga Filipa Dika ili Džordža Orvela. Sve ovo je prvih desetak dana juna 2024. godine u Srbiji.
Krenimo redom
Na poslednjem Saboru SPC koji se održava svake godine, a u okviru kojeg se donose sve važnije odluke koje se tiču strukture i stavova SPC, Episkop vranjski Pahomije unapređen je u Mitropolita, pišu vranjski mediji. Srpska crkva je poslednjih godinu dana, u nekakvoj odbrambenoj saradnji s konzervativcima iz najviših državnih naučnih institucija, provela boreći se protiv Zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Međutim, ni na ovom zasedanju sabora pitanje stava SPC o ovom Zakonu nije razmatrano, tako da sve do sada izrečeno o tome ostaje nekanonizovano mišljenje pojedinaca iz crkvenog vrha, kao takvo neobavezujuće za vernike i vernice. Umesto zvaničnog adresiranja Zakona o rodnoj ravnopravnosti, što je bio očekivani sled događaja, ovaj Sabor našao se pred „prečom“ temom – Rezolucijom o genocidu u Srebrenici. Čitavo saopštenje protkano je nacionalističkim porukama, bez previše poštovanja prema žrtvama genocida u Srebrenici, što bi jedino bilo u duhu pravoslavne vere.
Komentari Sabora o Rezoluciji saopštavali su onu poznatu priču: naša stradanja su važna, stradanja drugih ne, čak i kada smo mi sami, odnosno heroji koje mi slavimo, počinioci većih ili manjih zločina – bez previše pokajanja, saosećanja i obzira prema žrtvama, što bi opet jedino bilo u duhu pravoslavne vere. Međutim, Sabor ne propoveda niti brani pravoslavnu veru: on brani tradicionalizam, bilo da je reč o naciji, porodici, jezičkim navikama ili patrijarhalnim normama.
Pri tom je savršeno neosetljiv za puteve i traganja savremenog čoveka, za njegove dileme, drame i patnju, za njegovu žrtvu, bez previše ljubavi, utehe, podrške ohrabrenja za njega, što bi jedino bilo u duhu… itd, itd. Nismo svi kritičari institucije SPC ateisti, vernicima i vernicama je potrebna crkva koja će saopštavati i svedočiti ono što jeste u duhu hrišćanske i pravoslavne vere i propagirati mir, a ne mržnju i nasilje.
Pored tirade o slavi nacije, tu je provučeno i kratko obaveštenje da se Sabor bavio izmenama i dopunama odredbi Ustava SPC koje se tiču titulature eparhijskih arhijereja. Razlog tome je pokušaj da Srbi pariraju ruskim i grčkim arhijerejima, među kojima ima više arhiepiskopa i mitropolita nego što je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Neki lokalni mediji, znamo za slučaj vranjskih, požurili su da objave da će episkopi iz njihovih mesta biti unapređeni u činove Mitropolita – ako ne baš svi, onda najstariji i najugledniji među njima.
Jedan od najstarijih arhijereja Srpske pravoslavne crkve je Episkop vranjski Pahomije, protiv koga su 2003. godine pokrenute tužbe za krivična dela bludne radnje. Žrtve seksualnog uznemiravanja bila su četvorica dečaka. Kod dvojice je utvrđeno povređivanje prava, te je Ministarstvo pravde dečacima isplatio naknadu od po milion dinara za pretrpljenu štetu. Kod druge dvojice Vrhovni sud je dozvolio da slučaj zastari, ali u svim slučajevima Episkop Pahomije je oslobođen krivice. U obrazloženju presude piše da „određeni stepen osnovanosti sumnje postoji, ali ne i takav da bi sud doneo osuđujuću presudu“. U prevodu, država je spremna da iz svog budžeta plati naknadu, ali i dalje prikrivajući odgovornost počinitelja. Mediji navode i da je pre Vrhovnog suda Vladika Pahomije bio i pred Crkvenim sudom sredinom devedesetih godina, no i tada je oslobođen optužbi.
Slučaj Kačavenda
Da stvar bude još gora, tokom pisanja ovog teksta stigla je još jedna zaprepašćujuća vest: crkveno odlikovanje dobio je i Vasilije Kačavenda, nekadašnji episkop SPC koji je u javnosti optužen za još teža krivična dela pedofilije. Pritom, Kačavenda nikada nije ni skrivao svoju agresivnu i razmetljivu prirodu. Lišen svih manira pristojne komunikacije, svoj ugled uživao je isključivo na osnovu pozicije i moći u saboru arhijereja, a kada su njegova nedela konačno otkrivena, nije ni izveden pred sud, niti čak smenjen, već jednostavno penzionisan.
Prilikom ove stravične dodele je sve prštalo od tipične vučićevske bahatosti i nedodirljivosti, koju u lice ogorčene javnosti žele da bace još neki propovednici svetosti. „Pa šta! Može nam se!“, ovim činom usklikuju i visoko preosvećena gospoda arhiepiskopi, želeći valjda i svojim ličnim primerom da posvedoče novu normalnost, standarde i vrednosti koje su se u našem društvu ustoličile pod okriljem nasilja koje produkuje režim.
A gde su naše institucije?
Sve ovo govori u prilog tome da institucije o kojima je reč, državne kao ni verske, nisu spremne da se ovim problemom čak ni ovakvim problemima bave na adekvatan način, niti da osude onda kada je osuda potrebna. Živimo u društvu koje ne sudi svojim „uglednicima“ i moćnicima. Malo zbog straha, malo zbog fascinacije silom, malo zbog želje da se i sami metodom laskanja uključe u neraskidivo kolo korupcije, pojedinci koji sačinjavaju masu srpskog naroda nisu spremni da stanu na stranu žrtava.
Da li su to ikada u istoriji i bili? Oni i danas kliču svom komandantu, a jedina žrtva o kojoj se sme govoriti – to smo mi, narod, masa, naši, uvek jedni i isti ovakvi kao što smo mi. Zato i imamo pravo da činimo nasilje, veruje narod, i zato su zlodela naših uglednika, moćnika, heroja, režimskih političara, profitera, lopova, silovatelja i ubica – razumljiva i opravdana. Jer svi navedeni, ubeđivajući sebe i druge u sopstvenu žrtvu, pokušavaju sa sebe da skinu svaku odgovornost. U takvim okolnostima ne možemo se baviti ženama i decom, veruje narod, jer upravo to hoće da nam podmetnu belosvetski neprijatelji kako bi uništavali našu tradiciju.
Zato i imamo silom nametnutog dekana, optuženog da je seksualno uznemiravao studentkinje. Zato imamo i novog mitropolita koji se ponaša, a i mnogi sa njim, kao da ugled njegovog imena u javnosti nije odavno doveden u pitanje. Zato u našem filmu nema mesta za Marka Rafala, a Dik i Orvel upiru prstom uvek na nekog drugog. Mi nismo genocidan narod, veruju Srbi. Ali nisu za to ni optuženi, jer genocidan narod ne postoji.
