Leš tranzicije pod nacionalističkim tepihom

foto: Matija Jovanović

foto: Matija Jovanović

Prošlo je još jedno leto a sa njim polako jenjavaju i uzavrela nacionalistička naklapanja regionalnih političkih elita. Svako od „lidera“ je koristio ove političke tenzije kako bi se učvrstio na vlasti i popravio položaj svoje interesne grupe. Ipak, kiše jesenje nas polako vraćaju u realnost u kojoj se međunacionalni sukobi koriste kao paravan iza kojeg se kriju visoke cene i male plate, tamo gde ih ima.

Srećnici koji obitavaju pod balkanskom nebeskom kapom imali su ovog leta privilegiju da uživaju u još jednom nacionalističkom vatrometu koji su im priredili njihovi politički izabranici. Grmelo je i sevalo sa svih strana, tuklo se iz svih raspoloživih oružja s dobro raspoloženih ministarskih položaja, dok je medijima ovaj praskavi šovinizam bio dobrodošao u letnjoj pauzi rijaliti programa.

U ovom „najvećem sukobu od završetka rata“, kako tvrde politički analitičari, mučeni prekarizovani građani intenzivno su bili negovani izbornim populizmom političkih elita koje su, simulirajući hladnoratovsku dinamiku za siromašne, ponovo vratile ratnu retoriku u modu.

Hrvatska, „lokomotiva razvoja u regiji“, i Srbija, „ekonomski tigar Jugoistočne Evrope“, tradicionalno su prednjačile koristeći ratno-zločinačke jubileje radi prebrojavanja kostiju, u večitoj želji da zločine počinjene u ime sopstvenog naroda opravdaju zločinima onih drugih. Poslovično, morbidna dijalektika njihovog odnosa proširila se i na Bosnu i Hercegovinu, gde su entitetski rogovi u „postdejtonskoj vreći“ bez oklevanja iskoristili „dobre“ (referendumske) karte u još jednoj partiji lokalnih izbora, iznova mobilišući građane oko tog pitanja svih pitanja – „ko je počeo rat?“.

No, čini se da je ova poslednja epizoda nacionalističke histerije finalno ogolila permanentnu nesposobnost ovih država da ponude svojim građanima bilo šta sem etničkog prebrojavanja i prekoplotaške diplomatije iskompleksiranih državnika, na taj način razotkrivši stepen ispražnjenosti sfere politike od autentičnog političkog sadržaja.
Takođe, nakon dve decenije transformacije u „globalno liberalnu-ekonomsku demokratiju“, postjugoslovenske države zaista deluju ponovo „ujedinjene“ ‒ u sveopštoj bedi, ekonomskoj devastiranosti, hroničnoj zavisnosti od inostranih centara moći i petparačkom nacionalizmu.

Hrvatska: Spuštanje sa EU-tripa

O dubini političko-ekonomske krize na Balkanu (i u Evropi) govori i činjenica da je proizvodnja nacionalističke magle ovoga puta krenula sa „Zapada“, i to iz Hrvatske, najmlađe članice EU, koju, uz galopirajuću fašizaciju javnog prostora, već duže vreme drma paraliza predstavničkog sistema. Hrvatska politička scena od prošlogodišnjih izbora deluje kao parodija krize parlamentarne demokratije i idealno je oličena u karikaturalnosti vodećeg tandema odlazeće vlade: pro-korporativnog Tima Oreškovića, „uvezenog“ premijera koji natuca „maternji“, i HDZ-ovog Tomislava Karamarka, militantnog apologete Franje Tuđmana.

Kompleksaško mahanje članskom kartom EU oko zakona o univerzalnoj jurisdikciji za ratne zločine, radi blokiranja pristupnih pregovora Srbije sredinom ove godine, bila je kruna neodržive političke situacije u zemlji koja se polako „spušta“ s jakog EU-tripa na balkanskom „afteru“ na kom se „tisućljetni nacionalni san“ pretvara u košmar poluperiferijske realnosti.

Da je proces NDH-izacije u Hrvatskoj u svojoj odmakloj fazi potvrđeno je ovog leta ukidanjem osuđujuće presude Pavelićevom kardinalu Alojziju Stepincu, obaranje presude generalu Branimiru Glavašu za brutalno mučenje i ubijanje sprskih civila u slučajevima „Selotejp“ i „Garaža“, i otkrivanje spomenika tzv. heroju Domovinskog rata, atentatoru na jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj 1971. i ustašofilu Miru Barešiću.
No kad se činilo da su stvari otišle predaleko, te da ne mogu biti gore i izvitoperenije, pojavila se vrla postjugoslovenska „levica“ da nas „humanistički“ demantuje.

Socijaldemokrat Zoran Milanović ponovo se našmrkao nacionalizma i, vređajući narode, države i političare – a i zdrav razum, čistu svest i političku taktičnost – uspeo da izgubi već dobijene septembarske parlamentarne izbore, ostavivši bar 150.000 SDP-ovih glasača da u komociji svojih domova prate njegov fijasko. S dedom ustašom pod miškom, u samoubilačkoj političkoj misiji bivanja većim Karamarkom od Plenkovića, sada već bivši poglavar SDP-a demonstrirao je svu bedu savremene socijaldemokratije, služeći se upravo stereotipnim manirima onih od kojih navodno želi da pobegne ‒ „balkanske, nacionalističke, zatucane kasabe“.

„Vlada u Beogradu je beogradska čaršija. Ponašaju se bahato. Oni su zaostali. Vidim da se snalaze u košarci i vaterpolu, ali politika i država nisu košarka i vaterpolo“, penio je Zoran krajem avgusta tokom pokušaja dodvoravanja hrvatskim veteranima, sa čime se nakon curenja snimaka upoznala regionalna i svetska javnost. Kao još jedan dostojan legat tuđmanizma, Milanović se zaleteo i preko granice da izvadi Bosnu iz „velikih govana“, ali i da etički očisti „hrvatsko ime“ od naslaga optužbi za udruženi zločinački poduhvat, jer njemu majka nije „vojni lekar“, a i živo mu se „fućka“ za dom spremni. Ipak, na kraju sezone nacionalističkog divljanja ponovo šipak ‒ dobili smo novu/staru hrvatsku vladu sastavljenu od prividno pripitomljenog HDZ-a i „aideološkog“ Mosta, koji se zalaže za zakopavanje ideoloških ratnih sekira i striktno sprovođenje „ekonomskih reformi“. Epilog koji je još jednom pokazao bezidejnost političkog centra, što pod krinkom EU manirizma i dobroćudnog nacionalizma nastavlja rasprodaju društvene imovine, radnih prava i nacionalnog suvereniteta.

Srbija: Strategija „uškopljenog“ pretpristupnog nacionalizma

Naravno, sve ove poklone iz susedstva režim u Srbiji dočekao je spremno i – na nož. Ipak, s obzirom na to da „novi i rebrendirani“ premijer Vučić zbog svoje pro-zapadne geopolitičke strategije još uvek sebi ne može da priušti šmek dobrog/starog radikalskog Vučića, za posao su bili potrebni odredi lojalnih trbuhozboraca čija je uloga da „tradicionalnim“ glasačima SNS-a pošalju poruku da Vučić možda menja partijsku dlaku, ali nacionalističku ćud nikada.

Tri ministarska musketara ‒ Miloševićev portparol Ivica Dačić, Nebojša „iz Beograda“ Stefanović i hodajući ideološki džumbus Aleksandar Vulin ‒ služili su kao štit evropejskoj pozi srpskog premijera, čuvajući ga od prljavštine nacionalnih sukoba i potencijalne oštrije kritike briselskih revizora. Srbija i dalje igra u pretkolu Evropske unije, te su ovakvi manevri esencijalni za očuvanje iluzije „evropskog puta“, zaštitu Vučićevog novostvorenog evro-neoliberalnog identiteta, ali i pokazivanje očnjaka domaćoj javnosti.

Verni Vučićev medijski alter-ego, Dragan J. Vučićević, sa svojom falangom tabloidnih piskarala uradio je veliki posao, svakodnevno kreirajući atmosferu ratnog stanja i kolektivne paranoje, u kojoj pošten čovek može samo da napuni lovačku pušku, grozničavo čekajući zombi-ustaše da nagrnu preko kućnog praga.

„Ustaše slave klanje Srba“, „Hrvati spremaju Oluju 2“, „Bakir spreman za rat“, „Putin bi ratovao za Srbiju“, „Zoran Milanović: Voleo bih da se napijem krvi Srbima“ – samo su neki od ratnohuškačkih naslova tiražnog „Informera“, koji su često bili audio-vizuelno podržani pokrivanjem televizije Pink – javnog servisa Srpske napredne stranke.

Na kraju, da bi čitav žanr hladnoratovske parodije bio potpun, srpske policijske snage iz obaveštajnog su šešira isčupale Čedu Čolovića, bivšeg borca Republike Srpske Krajine – koji, ironično, ima hrvatsko i srpsko državljanstvo ‒ i proglasile ga za hrvatskog špijuna. Naravno, posle samo nekoliko dana Čolović – iz sela Tepljuh, kod Drniša – priznao je svoju špijunsku krivicu srpskim vlastima, nakon čega je osuđen na tri godine zatvora. Time je simulacija koškanja sa Hrvatskom završena, dok se sistemom spojenih sudova kriza potpuno preselila u „Jugoslaviju u malom“.

BIH: Lokalno zagrevanje „zamrznutog konflikta“

Predratna metodologija po kojoj države-matice zapale vatru, pa onda gledaju kako se njihovi sunarodnici krčkaju u „bosanskom loncu“ bila je modus operandi i ove sezone nacionalističkog prvenstva. Na tragu Milanovićeve retorike da „ako RS ode, nećemo ostaviti Hrvate u BIH sa Bošnjacima“, počelo je oživljavanje ideje Hrvatske Republike Herceg-Bosne, koja je osnovana 28. avgusta 1993. godine, a ukinuta potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma sedam meseci kasnije. HDZ-ov predsednik u BIH Dragan Čović je u sklopu obležavanja 23. godišnjice rekao da „gde god nije bilo Herceg-Bosne više nema ni Hrvata“. Takođe, njegov sastanak s Vučićem u Beogradu istog dana kada je Dodika trebalo odgovoriti od referenduma, još jednom je bacio flešbek na devedesete i strategiju srpsko-hrvatske „bratske“ podele BIH.

No za razliku od Čovića, feudalni vladar Republike Srpske Milorad Dodik prefrigani je skandal-majstor, koji je ovu političku krizu znalački doveo do vrhunca. Idealno iskoristivši poklon-zahtev Bakira Izetbegovića, člana Predsedništva Bosne i Hercegovine, da Ustavni sud BIH oceni saglasnost nekih odredaba Zakona o praznicima Republike Srpske s federalnim Ustavom, Dodik je eskalaciju nacionalističke retorike podigao za stepenicu više. Znajući da će Ustavni sud, sačinjen od dva bivša člana njegove stranke, presuditi u njegovu korist, oportuni je Izetbegović radi lokalnih izbora, ali i jačanja unitarističkih tendencija koje idu naruku bošnjačkoj većini, Dodiku dao priliku da referendumskom halabukom zaguši ogromne ekonomske probleme u srpskom entitetu i učvrsti etnonacionalizam kao dominantu političku „igru“. Referendum, na kome je skoro sto posto od izašlih građana glasalo za 9. januar kao Dan Republike Srpske, idealno je poslužio Dodikovim partikularnim ciljevima, a činjenica da je on potpuno neobavezujući znači samo da će se referendumska pretnja iznova i iznova eksploatisati i služiti kao Dodikova džoker karta.

Izjava penzionisanog generala i nekadašnjeg načelnika ratnog štaba Armije BiH Sefera Halilovića da niko neće „odnjeti komad BIH bez belaja“, da se RS u novom sukobu ne može održati duže od petnaest dana, te da „apsolutno“ ima ljudi koji bi ratovali, jasan je znak da „smrznuti konflikt“ u federaciji polako počinje da „otopljava“. Sreća u nesreći je da političkim liderima ne odgovara sukob, već održanje statusa quo kao fluidne nestabilnosti koja se uvek na kraju vrati u svoje etničko korito.

Tranzicija je mrtva – živela tranzicija!

Tokom ovog višemesečnog nacionalističkog kokodakanja, vrednosti potrošačkih korpi su porasle, MMF je podneo nove zahteve za štednju, najavljene su sveže privatizacije i otpuštanja u javnom sektoru, a građanima osiromašenih država usta puna nacionalnog ponosa kompradorskih elita definitivno neće pomoći u nalaženju novog posla, s većom platom i kraćim radnim vremenom. Ipak, čini se da je deo građana pokazao da nacionalističke splačine više ni pas s maslom ne bi pojeo, te da je strategija Pavlovljevog psa, kojom se elite decenijama služe, postala nedovoljna da sakrije nemoć i suštinsku nepotrebnost političkih predstavnika na poluperiferiji globalnog kapitalizma. Kao glumci u predstavi – tačnije marionete u pozorištu lutaka – političari skakuću po političkoj pozornici trudeći se da pokažu da oni stvarno nešto rade, da su potrebni, iako je jasno da su samo potrošna birokratska roba u regionalnim filijalama krupnog kapitala postavljeni da implementiraju ono sto im je uredno „sugerisano“. Nakon dve decenije rasprodaje prirodnih resursa, uništavanja fabrika, pogubne liberalizacije uvoza, snižavanja životnog standarda i ljudskih i radnih prava, čini se da smrad tranzicionog leša više nije moguće sakriti.

Evidentno je da transformacija u tržišnu ekonomiju nije donela očekivane rezultate – nije ni trebalo ‒ a jedina trka koju jugoslovenske nacionalne državice mogu voditi jeste ona ka dnu u cilju „potkupljivanja“ stranih investitora. Otud nervoza i eskalacija jeftinog nacionalizma političkih elita. No logika „kralj je mrtav, živeo kralj“ dominatna je i u EU, pa zašto ne i kod nas. Čini se da ćemo od vladajućih još neko vreme biti tretirani toksičnim koktelom „neoliberalizma“ i „nacionalizma“ – dok se ne „zarati“, ili dok socijalna katastrofa ne ostavi drugi izbor do radikalno leve promene paradigme.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us