Država, kriminal i stadion – scenografija privatizacije

foto: Nemanja Pančić / Kamerades

foto: Nemanja Pančić / Kamerades

Globalna logika kriminalizacije obespravljenih i agresivne militarizacije svakodnevice samo su jedan od načina na koji kapitalistika država održava vladajući poredak. Na domaćem terenu, takva logika se očitava na primeru sprege kriminalizovanih navijačkih struktura, uprava najvećih fudbalskih klubova te političkih i ekonomskih elita.

Jedno od retkih preostalih pogonskih goriva ovdašnjih medija su „talasi kriminala” koji se ciklično konstruišu ne bi li se prostor između reklama nečim ispunio. Potpuno je nevažno što su jedva i naguljeni sa dna kace, svaki povod je dovoljno dobar, pa nas je tako pre nedelju dana zapljusnuo još jedan takav talas. Najpre je, uoči odlaska vlade u Niš (gde je trebalo da ministri spavaju na ladnom betonu), jedan građanin pokusao da se bombom raznese ispred vlade ali je uspešno savladan.1 Zatim je pre nekoliko dana u klasičnom mafijaskom obračunu ubijen Aleksandar Stanković, huligan i vođa jedne od navijačkih grupa Partizana.2 Na kraju, nekih dan-dva nakon toga barut je zamirisao i na trećem mestu: dvojica amatera su pokušali da opljačkaju nekakvu zlataru-menjačnicu na Čukarici a nakon neuspešnog pokušaja bega su se zabarikadirali u zgradi. Policija je, nakon dugotrajne opsade koju su mediji poslušno ispratili, jednog uhvatila dok je drugi izvršio samoubistvo. Na tragu ova tri događaja ministar policije je po ko zna koji put mafiji najavio rat do istrebljenja, pompezno dodajući da će država, naravno, pobediti.

Međutim, zločini koji su povezani tek slučajnom temporalnom bliskošću, novinskim naslovima i ministarskom objavom rata, izgleda da su po svojoj prirodi poprilično različiti. Drugim rečima, mediji i ministar su među njima napravili odokativnu i neadekvatnu vezu: možda čak i da bi se politička bremenitost jednog od njih nekako razvodnila potpunom irelevantnošću druga dva. Iako se sastoje od sličnih, medijski neprocenjivih činioca – barut, bombe, opasni momci, brza kola, pištolji – između njih postoji radikalna razlika, a ta je razlika na izvestan način najava klasne razlike u njihovom korenu. S tim u vezi, izgleda da i hiperdemonstracija policijske sile3 u slučaju dva daleko banalnija zločina (pokušaj samoubistva i pljačka zlatare) ima suštinski zadatak prikrivanja potpune nemoći pred maglovitom i sve tanjom distinkcijom navijačkog kriminala, državnih struktura i biznisa.

Pokušaj samoubistva je delo čoveka koji je očigledno odlepio4; čukarička pljačka zlatare je delo nekih suštinski tragičnih ljudi željnih brze love, provoda i ženski – jednom rečju: sirotinjski željnih označitelja bogatstva; i tek je treći strukturno bitan, deo jedne nevidljive strukture, onih imaginarnih „devedesetih koje nas utvarno pohode“. No, činjenica da su navijačko nasilje i bliskost „moćnijih“ navijača sa „poslovnim strukturama“ fenomen star tačno onoliko koliko i politički projekti raspada Jugoslavije, privatizacije i rekonzervativizacije ukazuje i na zajedničke strukturne uzroke ali i na činjenicu da „utvare“ nisu samo relikt prošlosti već pre veoma kurentni modeli organizovanja te da imaju ključnu ulogu u aktuelnoj fazi rekonstrukcije kapitalističkih odnosa. U tom smislu, ovaj fenomen predstavlja procep kroz koji se da zaviriti direktno u centar funkcionisanja tranzicionih društava. Ako se već školstvo, zdravstvo ili socijalna zaštita u vladajućoj političko-ekonomskoj paradigmi posmatraju tek kao neuspešni biznis modeli – modeli koje tranzicionim maltretiranjima treba prilagoditi i dinamizirati – mozda bi i huliganizam i organizovani kriminal trebalo posmatrati u ekonomskim terminima?

U takvom kontekstu, ispada da je na zahtev kompleksnog političko-ekonomskog projekta devedesetih odgovorila upravo sofisticirana organizaciona struktura za angažovanje beskrupuloznog human resource-a, a kako je ona izgrađena po modelu čiji su original dizajnirale baš kriminalno-navijačke grupe5 – ne treba se mnogo ni čuditi da su baš kriminalci i „moćni navijači“ pušteni sa lanca (državne bezbednosti) da bi obezbedili ekspertsko savetovanje te da su baš oni devedesetih operisali u svojevrsnoj ulozi vojnih savetnika za organizacione probleme. No, vojni savetnici (military advisors) i u Iraku i u Srbiji na kraju postanu privatizacioni savetnici i političko-poslovni partneri pa ne treba da začudi ni to što nakon smene Miloševića uloga ovih opskurnih organizacija ne samo da nije nestala već je postala suptilnija i nekako više politička.6 Uloga se navijačkih organizacija, dakle, nije promenila, naprotiv, one su se samo zapatile dublje u političkim i poslovnim strukturama kao ona izgubljena karika između političke i ekonomske moći – dok je stadionski huliganizam postao tek nešto više od bezopasnog mizanscena dok se pravi posao odvija u nevidljivoj sferi akumulacije kapitala.

Glavni domaći sportski klubovi su, tako, prošli nekoliko ciklusa metamorfoze (trenutno dominantni model – blisko savezništvo sa premijerom) patentirala je Crvena Zvezda a nedavne promene u Partizanu i pokušaje uvođenja političke discipline među njegove navijače valja tumačiti kao pokušaj kopiranja poslovnog modela u čijem centru se nalazi politička vernost. U tom svetlu valja posmatrati i intenziviranje sukoba unutar navijačkog tabora Partizana: isturene jedinice vrše izviđanje, ispipavanje terena i/ili tržišta, čačkanje protivnika, sprovode unutrašnju disciplinu (disciplinacija radnika na proizvodnoj traci?), zastrašuju (konkurenciju) i slično. A sve zajedno ih valja tumačiti kao pripremne radnje u procesu privatizacije sportskih klubova.

Međutim, u lociranju organizovanog kriminala kao segmenta kapitalističke proizvodnje za trenutak bi valjalo otići dalje od unekoliko uobičajenog navođenja primitivno-akumulacionog procesa: jer možda u pitanju nije samo nekakav arhaični ostatak – možda je u pitanju biznis model budućnosti. Pogledajmo časkom jedan recentni poslovni fenomen: u pokušaju obezbeđivanja dodatnih mrva profita kompanije kumuju jednom relativno novom trendu – onoj navodnoj prisnosti kompanije i njenih zaposlenih. Ova bajka nesumnjivo stoji u temelju ordoliberalne demagogije o radnicima i vlasnicima kapitala kao partnerima u stvaranju profita, a motivi su joj i jasni i predvidivi: baražiranje eventualnih i opasnih sindikalnih instikata sa jedne strane i obezbeđivanje dodatne vernosti.

Ukratko, nije više dovoljno odraditi osmočasovno (ili tu negde oko osam sati – obično dvanaest) mučenje, sad se sopstvena kompanija mora i voleti, njoj se radnici moraju davati i iz emocionalnih razloga, nije dovoljan podanički odnos, sada je potreban i ljubavni odnos. A u ovom trendu prednjače upravo kriminalne organizacije jer one su jedan trendi biznis model zasnovan na unutrašnjoj – para-poslovnoj – povezanosti: identitetska vernost, hijerarhijsko ustrojstvo i zakon ćutanja unutar navijačko-mafijaške organizacije stoga su sestre bliznakinje identitetske vernosti, hijerarhiskog ustrojstva i zakona ćutanja7 unutar korporativne hijerarhije. Stoga se ovde neminovno javlja čitav niz novih problemskih polja: pitanje eksploatacije i prekarnosti rada unutar navijačke industrije, klasne strukture i dinamike unutar navijačkih grupacija, budućnosti samog rada i slično: odgovaranje na ova pitanja konačno bi možda moglo i da ulije značenje u naizgled besmislenu razliku između „dobrih“ i „loših“ navijača. Na kraju krajeva, banalna je činjenica da su za uspeh i u huliganizmu i biznisu nekako potrebni slični setovi sposobnosti – bezdušna snalažljivost, pohlepa, beskrupuloznost, perverzna inventivnost, agresivnost, izoštren njuh za sopstvenu hijerarhijsku poziciju itd (no, budimo kompletni u analizi pa podsetimo: i za omraženu figuru partijskog aparatčika potrebne su iste osobine – sve je to jedan te isti mehanizam). Huliganizam i njegova nešto elegantnija sestra (organizovani kriminal – mafija) su model u kojem se težnje kapitala samo do kraja i bez licemerja realizuju.

No, sve ovo nisu specifičnost samo huliganizma. Najčešće zaodenut izvesnom dozom romantike, i organizovani se kriminal najčešće smatra aberacijom u odnosnu na neku svakodnevicu, izuzetak u odnosu na neko pretpostavljeno normalno funkcionisanje društva. Međutim, ispada da je business as usual tek metastaza otvorenog lopovluka primitivne akumulacije i nešto prikrivenijeg lopovluka privatizacionih politika.

No dajmo reč dve u odbranu huligana: ako “pravna država” primitivnu akumulaciju u jednom trenutku zaustavi, to ne znači da će ovaj, na kraju krajeva arbitrarno izabrani momenat, olako biti i prihvaćen: kapitalizam je obeležen radikalnim unutrašnjim socijalnim razlikama i tenzijama a otpori se pružaju u raznim oblicima. Zahtev za novom primitivnom preraspodelom kapitala i tumbanjem hijerarhije tako čini strukturni zahtev svakog organizovanog kriminala – na kraju krajeva, nije li centralna motivacija mafijaških organizacija legalizacija poslovanja. Dakle, u pitanju je i pomalo međugeneracijski problem: eliminisati mlađe (a u pitanju su nesumnjivo mlađi) generacije iz trke za deregulisanim namicanjem kapitala bio bi svojevremeni ejdžizam – (samo donekle) perverzna forma diskriminacije koja bi sadašnje generacije otpisala samo zbog toga što se nisu rodili dovoljno rano da se nafatiraju „na vreme” – devedesetih.

  1. Naravno, prorežimski mediji momentalno su se upecali i od jednog očajnika ispleli još jednu globalnu terorističku mrežu sa ciljem rušenja premijera. Međutim, kao u onoj pripovetci o vuku i dečaku, niko više ne veruje u ovakve medijske naslove.
  2. No, veze njega i Partizana novijeg su datuma: on je u tabor Partizana nekako poslovno oportuno: bio je prvo navijač Crvene Zvezde. No, njegov prelazak je koincidirao sa, kako kažu upućeniji, pokušajem političkog upodobljavanja Partizanovih navijača kao i regrutacijom navijača za različite prljave zadatke vladajuće nomenklature. Kao što bi, npr, bilo čuvanje plakata u predizbornoj noći.
  3. Omiljena igračka ministara policije.
  4. Možda čak i od potpuno oprečnih, blesavih i neracionalnih zahteva građanima koje vladajuća garnitura ispostavlja svaki dan.
  5. Koje su, usput, bile ključne i u samom iniciranju raspada Jugoslavije koji je simbolično počeo na utakmici Dinamo – Crvena Zvezda.
  6. Svi se sećaju da su navijači Zvezde potpuno nezasluženo sebi prigrabili zasluge za prevrat petog oktobra i svi se svakako sećaju prvog fudbalskog derbija nakon tih promena čija je poruka bila „još smo tu“ (no, pogledana iz drugog rakursa, ta se poruka mogla pročitati i kao „samo vas gledamo“)
  7. No, ne potpisuju li kompanije sve češće ugovore o ćutanju i ne maltretiraju li se radnici koji se osmele da zucnu o katastrofalnim uslovima u fabrikama?
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us