Dve nedelje nakon napada na dvadesetpetogodišnjeg Uroša Janjića zbog majice Antifašističke akcije, na niškom keju juče je drugi put održan protest „Protiv fašizma“. Sa nešto manje ljudi nego na prethodnom, ovaj protest imao je i jednu simbolični akciju – uklanjanje nacističkih simbola sa bedema na keju.
Grupa građana „Jedinstveni za Vranje“, potpisivanjem sporazuma, postala je 22. organizacija koja je pristupila Srpskoj desnici, ultradesničarskoj nacionalističkoj organizaciji. Time je organizacija koju predvodi Miša Vacić postala deo vlasti na jugu Srbije.
Tokom maja meseca dobijamo bogat uvid u banalnost poslovne logike i u pravu narav desničarskog patriotizma. Tumačenje otapanja severnog pola kao izvrsne poslovne mogućnosti, želja za medijskom kontrolom kakvu je postigao Viktor Orban, dosledno glasanje u Evropskom parlamentu protiv zakonskih predloga koji bi imali pozitivan učinak na živote običnih ljudi, slikoviti su slučajevi koji potrvđuju da radikalna desnica i kapital pamte ljubav staru.
Napadi na pekare i na njihove vlasnike učestala je praksa srpske desnice za iskazivanje mržnje prema Albancima. Poslednji napadi na pekaru u Borči praćeni su desničarskim nasiljem i u drugim gradovima. Međutim organi reda i mira, vlast i deo opozicije ne daju se previše uzrujati ovim eskalacijama postojano tinjajuće etničke mržnje – dodajmo, s razlogom.
Koliko se „viška“ antifašizma u Srbiji danas proizvodi videli smo i na juče organizovanom maršu „Besmrtni puk“ koji se četvrti put za redom organizuje u Beogradu, u ime „srpske zemlje i srpskog naroda“. I dok se vlast i opozicija prepucavaju ko je veći (anti)fašista, neprimećeni ostaju ključni uzroci fašizma danas – novi zakoni o radu, privatizacija, proizvodnja jeftine radne snage, direktne strane investicije, koji savremeno radništvo u potpunosti pasiviziraju.
Ne slučajno, na godišnjicu bombardovanja Srbije, film „Balkanske međe” u srpsko-ruskoj produkciji puni bioskopske sale, ali i dodatno podgreva i onako usijanu javnost nacionalističko-šovinističkim propagandnim materijalom.
Uprkos procenama koje smo mogli da čitamo poslednjih nedelja, Benjamin Netanjahu ipak nije izgubio juče održane parlamentarne izbore u Izraelu.
Apelacioni sud u Novom Sadu je šestog marta preinačio odluku Višeg suda, kojom je Goran Davidović zvani Firer osuđen na godinu dana zatvora, nakon jedanaest godina sudskog postupka.
Dveri su, čini se, najbolje umele da iskoriste rast krajnje desnice od petooktobarskih promena naovamo. Sada pokazuju potencijal da budu najveći dobitinici borbe dela opozicije protiv vlasti.
Iako se predstavlja kao nekakva „alternativa“ – Savez za Srbiju nije izuzetak iz serije političkih elita od devedesetih na ovamo koje za svoje kratkoročne političke interese zazivaju utvaru Kosovskog boja.
Pravo na kontrolu rađanja je civilizacijsko dostignuće feminističke borbe koje je pod sve većim napadom desničarskih politika države i crkve.
Rast koji ekstremna desnica širom Evropske unije godinama beleži dešava se i u Švedskoj. Hoće li ove promene dovesti do snažne polarizacije na levo i desno, odnosno do ukrupnjavanja opcija na obe strane političkog spektra i oštre političke konfrontacije?
Jedanaest godina od napada neonacista na učesnike antifašističke šetnje „Stop fašizmu“, Viši sud u Novom Sadu je osudio vođu zabranjenog Nacionalnog stroja Gorana Davidovića na godinu dana zatvorske kazne.
Prema postojećim planovima projekat „Beograd na vodi“ će biti krunisan muzejom Srpskog srednjeg veka i postati dom spomeniku Stefanu Nemanji. Za ovakvo istorijsko utemeljenje investitorske otimačine vlast je već potrošila milion evra.
U tržišnoj trci pobeđuju mediji koji se pokoravaju logici: što dramatičnije, što krvavije. To, međutim, posredstvom odnosa pamćenja i odlučivanja, pogoduje desničarskim politikama.
Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja su odneli još jednu izbornu pobedu u Turskoj. Sam izborni proces i retorika vladajuće partije, kao i primetna kriza privrede pokazuju da će turska država zaoštriti svoje represivne nacionalističke politike.
Pola miliona ljudi je krajem osamdesetih u Jugoslaviji učestvovalo u štrajkovima izazvanim tadašnjom ekonomskom krizom. Ipak, sindikati kao najznačajnije organizacije radništva nisu prepoznali ovu borbu kao svoju, to su učinile novonastale nacionalističke političke stranke.
Prošlonedeljne obilne padavine uništile su romsko naselje u beogradskom naselju Žarkovo.
Film „Sa namerom da se uništi“, snimljen jedan vek nakon genocida nad Jermenima, kritički je dokument prvog zločina velikih razmera koji je inspirisan nacionalizmom i sproveden planski pomoću državnog aparata i raspoložive tehnologije.
Nakon raspada SFRJ politički spektar u Srbiji sve više se pomera udesno. Shodno tome, menja se i izgled desnice, čime se otežava uočavanje fašizacije društva.
Svaka vladajuća nomenklatura bi da se ogrebe za neki spomenik ne bi li time dokazala svoju borbu za „bolju budućnost“. Poslednji u nizu pokušaja je spomenik Slobodanu Miloševiću – verovatno jednom od najzaslužnijih za nedaće, svih naroda koji žive na ovim prostorima.
Monarhija kao oblik državnog uređenja je odbačen od većine stanovništva pre više od sedamdeset godina. Ipak, ideja ponovnog uspostavljanja kraljevine je nastavila da živi, a delovi elita koji bi od toga imali ekonomske i političke koristi održavaju svoje parainstitucije podržane i od zvanične države.
Inicijativa za preimenovanje grada Zrenjanin u Petrovgrad prosleđeno je Ministarstvu za lokalnu samoupravu. Nacionalističke organizacije u sprezi sa lokalnim vlastima nastavljaju prekrojavanje istorije, brišući tragove socijalističkog nasleđa, što ide na ruku onih kojima je u interesu ukidanje radničkih prava i potpirivanje netrpeljivosti na nacionalnim i drugim osnovama.
