Bauk kruži Evropom – bauk krajnje desnice. Velike sile sjedinile su se u podršci tom bauku – i američki i ruski autokrata. Prilike u Evropi i svetu iz godine u godinu se pogoršavaju, pa tako rat u Ukrajini ulazi u treću godišnjicu, a uporedo sa tim ne prestaje ni izraelsko istrebljivanje Palestinaca u Gazi. Nakon pobede novog-starog predsednika Donalda Trampa u Sjedinjenim Američkim Državama, čini se da je evropska krajnja desnica dobila novi zamah.
No, ne treba zaboraviti da su i pre toga u nekim evropskim zemljama stranke desnice postigle uspeh u parlamentarnoj borbi, najpre na izborima u Italiji 2022. i u Slovačkoj i Holandiji 2023. godine. Trend se nastavio i 2024. godine i na izborima za Evropski parlament, gde je krajnja desnica, uprkos određenim neslaganjima i rivalstvu između stranaka, ojačala svoje pozicije. S druge strane, na parlamentarnim izborima iste godine u Francuskoj, krajnje desno Nacionalno okupljanje (RN) osvojilo je tek treće mesto, što je bio neuspeh, a u Austriji je na vanrednim parlamentarnim izborima pobedila Slobodarska partija Austrije (FPÖ), ali nije imala većinu niti je uspela da dobije podršku drugih stranaka za sastavljanje vlade.
Kada je reč o drugim zemljama EU, opšta slika je sumorna. Pored Italije, Slovačke i Holandije, krajnja desnica je na vlasti i u Hrvatskoj, Češkoj, Finskoj i Mađarskoj. Uz sve to, oči Evrope bile su uprte u Nemačku, gde su 23. februara održani vanredni parlamentarni izbori, na kojima je učestvovala jedna od najopasnijih političkih opcija – Alternativa za Nemačku (AfD). U nastavku ćemo videti kako je nastala i kako se razvijala ta krajnje desničarska stranka.
„Partija istoka“
U Istočnoj Nemačkoj sve do osamdesetih godina nije bilo otvorenih krajnje desničarskih stranaka, a jedini izuzetak predstavljale su grupice koje su bile povezane sa nasiljem na fudbalskim utakmicama. Nakon ponovnog ujedinjenja, desničarske aktivnosti su se postepeno prebacivale i u bivšu Istočnu Nemačku, a tokom devedesetih godina zabeleženi su napadi različitih neonacističkih grupa na izbeglice i strane radnike u različitim pokrajinama, što je prouzrokovalo žrtve.
No, 6. februara 2013. godine nastala je nova desničarska opcija – AfD, koja se pojavila kao odgovor na suočavanje Evropske unije (EU) sa finansijskom krizom evrozone. Stranka se u početku fokusirala na suprotstavljanje EU, posebno njenoj ekonomskoj politici i zalagala se za ukidanje evrozone, kao i za krupnu promenu spoljne politike Nemačke. Njeni osnivači bili su razočarani članovi CDU koji su se prvobitno pozicionirali kao opozicija politici stranke tadašnje nemačke kancelarke Angele Merkel. Nije trebalo dugo vremena da prođe kako bi AfD uspela da uđe u institucije, pa je već 2014. godine osvojila 7,1 odsto na izborima za Evropski parlament, a onda je u narednih deset izbora za pokrajinske parlamente osvojila između 5,5 odsto 2015. godine u Bremenu i 24,3 odsto 2016. godine u Saksoniji-Anhaltu.
Kruna uspeha AfD-a došla je 2017. godine, kada je osvojila treće mesto na saveznim izborima sa 12,6 odsto glasova. Simptomatično je što je AfD veoma dobre izborne rezultate ostvarila upravo na prostoru bivše Istočne Nemačke, što ima veze sa ksenofobijom, kao i sa nezadovoljstvom birača politikom dobrodošlice prema izbeglicama koju je vodila Angela Merkel. Taj trend se nastavio i narednih godina, pa se s pravom može reći da je AfD postala „partija istoka“.
Uporedo sa uspesima u parlamentarnoj borbi, AfD se sve više pomerala udesno. Sa prilivom izbeglica iz Sirije, Avganistana i drugih zemalja u Nemačku, AfD je takvu imigraciju okarakterisala kao invaziju stranaca. Pored ksenofobičnog nacionalizma, retorika stranke takođe je postala eksplicitno antimuslimanska, pošto su mnoge izbeglice iz Sirije praktikovale islam. Tako je AfD 2016. godine pozvala na zabranu „islamskih simbola moći“ u Nemačkoj, što je uključivalo minarete, javni poziv na islamsko bogosluženje i nošenje vela preko lica i celog tela.
Osim toga, AfD je poznata i kao stranka koja je sklona istorijskom revizionizmu, posebno kada je u pitanju Treći rajh. U tom smislu, jedan od osnivača i bivši vođa stranke Aleksander Gauland (Alexander Gauland) je u govoru na kongresu Mlade alternative – podmlatka AfD – održanom u Zebahu u Tiringiji 2018. godine rekao: „Da – mi priznajemo našu odgovornost za tih 12 godina. Ali, dragi prijatelji, Hitler i nacisti su samo jedan brabonjak u više od 1.000 godina uspešne nemačke istorije.“ Takođe, Bjern Heke (Björn Höcke), vođa AfD-a u Tiringiji, u svom govoru 2017. godine o Spomeniku žrtvama Holokausta u Berlinu je rekao sledeće: „Mi Nemci smo jedini ljudi na svetu koji su postavili spomenik srama usred naše prestonice.“
Heke je uz to pozvao Nemačku da prestane da se iskupljuje za nacističke zločine i da napravi „zaokret od 180 stepeni kada je reč o politici sećanja“. Bez ikakve sumnje neonacistički orijentisan, Heke je dva puta bio optužen za korišćenje slogana „Sve za Nemačku“, koji su koristili pripadnici nacističke paramilitarne organizacije SA. Konačno, čelnica AfD-a Alis Vajdel (Alice Weidel) je početkom 2025. godine, u intervjuu koji je s njom uradio milijarder Ilon Mask (Elon Musk) na platformi Iks, rekla da je Hitler nije bio „desničar“ već „komunista“.
Ono što je još opasnije od ovakvih izjava jeste plan AfD-a o deportovanju stranaca iz Nemačke. Kako je izvestila medijska kuća Korektiv, na tajnom sastanku u Potsdamu 2023. godine, članovi AfD-a su zajedno sa članovima drugih političkih partija, preduzetnicima i pravnicima razgovarali o master-planu za proterivanje miliona ljudi iz Nemačke. Koncept „remigracije“ nije stran AfD-u, jer je još 2017. godine pomenuti Aleksander Gauland izjavio da bi poverenicu nemačke vlade za pitanja migranata Ajdan Ozoguz (Aydan Özoğuz), ženu turskog porekla rođenu u Nemačkoj, trebalo „odstraniti i vratiti u Anadoliju“. Pored toga je iste godine AfD tražila da 500.000 Sirijaca bude vraćeno u Siriju, jer je Islamska država tamo poražena. Dakle, pojam „remigracija“ je za AfD ključan i u programu se govori o „vraćanju stranaca koji su obavezni da napuste zemlju i vrate se u njihovu domovinu“.
Veze sa Srbijom
Bez obzira na navedeno, AfD je podržana od strane desničara u Srbiji. Stranka je održavala veze sa Trećom Srbijom (odnosno Narodnim slobodarskim pokretom) Miroslava Parovića, pa sa Dverima, naročito zbog proruskog pristupa (pošto se AfD zalaže za ukidanje sankcija Rusiji) i sada sa Zavetnicima. Naime, ministarka za brigu o porodici i demografiju Milica Đurđević Stamenkovski bila je pozvana da govori na završnoj konvenciji AfD-a 21. februara ove godine u nemačkom gradu Lubau, što je ona prihvatila.
Naravno, AfD je u više navrata podržala i režim u Srbiji, pa je tako poslanik u Evropskom parlamentu Petr Bistron (Bystron) 11. februara ove godine na raspravi o aktuelnim studentskim i građanskim protestima rekao: „Malo je potrebe za nemire u Srbiji jer je zemlja u boljoj situaciji nego celokupan Zapadni Balkan. Srbija je jasno rekla da želi da ide ka Evropskoj uniji. Globalisti ne žele nezavisne nacije, žele lojalne i potičinjene ali Srbi su ponosan narod i njima se neće diktirati kako da upravljaju zemljom i sa kim treba da imaju bliske odnose. Bez ikakve intervencije, bez destabilizacije i bez nasilne promene režima u Srbiji. Ako vlast treba da se promeni, to treba da se uradi na demokratskim izborima a ne u spoljno podsticanim nemirima.“
Sablasti (neo)nacizma – predistorija AfD-a
Posle Drugog svetskog rata i poraza Trećeg rajha, Nemačka je bila podeljena na četiri okupacione zone. Kako je Nacistička partija (NSDAP) počinila brojne zločine tokom rata, u svim okupacionim zonama sprovođena je politika denacifikacije, čiji je bio cilj da se uklone svi tragovi režima Adolfa Hitlera. Saveznički komandanti, posebno u američkoj zoni, naredili su da se ljudi koji žive u blizini koncentracionih logora odvode u obavezne obilaske, kako bi se lično uverili u zločine koji su počinjeni u njihovo ime. Nemački građani su takođe išli u bioskope da gledaju filmove o nacističkim zverstvima. Na drugoj strani, u sovjetskoj zoni je 520.000 nacista je otpušteno iz službe do kraja 1945. godine.
Iako je više od šest miliona Nemaca bilo obuhvaćeno istragom, politika denacifikacije je naišla na birokratske prepreke. Većina bivših članova NSDAP-a, uključujući i mnoge aktiviste, dobijala je „Persilschein“, sertifikat koji im je omogućio da nastave sa normalnim životom. Tako je propala namera saveznika da preobrate i prevaspitaju Nemce, što je bilo u skladu sa jednom direktivom po kojoj „Nemačka neće biti okupirana radi oslobođenja već kao pobeđena neprijateljska nacija“. Istina, nijedan predstavnik nacističke vrhuške nije mogao da se uključi u politički život Nemačke, ali su brojni službenici i stručnjaci, niži po rangu, bez problema dobijali posao.
Podela na okupacione zone trajala je do 1949. godine, kada su se američka, britanska i francuska okupaciona zona ujedinile u Saveznu Republiku Nemačku (Zapadnu Nemačku), dok je od sovjetske okupacione zone nastala Nemačka Demokratska Republika (Istočna Nemačka). U svom ustavu (koji je napisan pod nadzorom SAD i koji nemački glasači nikada nisu odobrili), Zapadna Nemačka je tvrdila da je njena vlada jedina legitimna vlada nemačkog naroda, koja uključuje stanovništvo obe Nemačke. Prema ustavu Zapadne Nemačke, Istočna Nemačka nije postojala kao prava država, već je bila posmatrana kao oblast pod privremenom sovjetskom okupacijom.
Kao što su se razlikovale u društveno-političkom smislu, dve Nemačke su se razlikovale i u odnosu prema nacizmu. U Istočnoj Nemačkoj je na snazi bio „dekretirani antifašizam“ čiji se propust ogledao u tome što nije ukazivao na važnost borbe protiv fašizma, stoga nije bilo sistematskog suočavanja sa nacističkom prošlošću, pa samim tim nije bilo ni celovitog antifašističkog obrazovanja. Jedino što je opstalo jeste mit o antifašističkoj državi koja nije bila uprljana nasleđem nacizma.
Kada govorimo o Zapadnoj Nemačkoj, tamo je vladalo čvrsto uverenje da su milioni Nemaca nezasluženo bili žrtve zločinačke politike Hitlera i SS-a i zato ne treba da čudi podatak da je oko 50 odsto građana krajem četrdesetih godina smatralo da je „nacional-socijalizam bio dobra ideja koja je loše realizovana“. Širenju tog narativa nesumnjivo je doprineo Konrad Adenauer, prvi kancelar Zapadne Nemačke. Početkom pedesetih godina, Adenauerova vlada je donela mere kojima je omogućila bivšim nacistima da se zaposle u državnoj administraciji ili da steknu penzije. Uz to, u Zapadnoj Nemačkoj je ustanovljen sistem „borbene demokratije“ protiv fašističkog i „komunističkog“ „totalitarizma“, pa je takva kontraproduktivna politika doprinela pojavi različitih krajnje desničarskih opcija.
Prve i najbitnije stranke koje su se pojavile u periodu između 1945. i 1953. godine su na sve načine pokušavale da ukažu na manjak legitimiteta Zapadne Nemačke, pozivajući se na nacionalno pitanje i privlačeći izbeglice, bivše borce, kao i one koji su bili „denacifikovani“. Ovde ćemo pomenuti samo neke: Nemačka konzervativna partija-Nemačka desničarska partija (DKP-DRP), Socijalistička partija rajha (SRP), Nemačka zajednica (DG), Blok prognanih i obespravljenih (BHE) i Nemačka partija rajha (DRP). Ove stranke su učestvovale na različitim izborima, a od njih je posebno SRP bila neonacistički orijentisana. Sa izuzetkom BHE, koji je uspeo da uđe u Bundestag i da kasnije postane deo Adenauerove Demohrišćanske unije (CDU), ostale stranke su podbacile.
Posle 1953. godine jedino je opstala DRP, ali njen značaj je bio minoran. Za tu stranku bila je presudna 1964. godina, kada se transformisala u Nacionaldemokratsku partiju Nemačke (NPD), koja se 2023. godine preimenovala u Otadžbinu (Die Heimat). NPD se sastojala od bivših članova NSDAP-a, kao i od ljudi koji su u Hitlerovom režimu zauzimali relativno visoke pozicije. Ta stranka zalagala se za rehabilitaciju nacističke prošlosti, kao i za militarizam i za nastanak Velike Nemačke. Međutim, od svog osnivanja, NPD nikada nije uspela da osvoji dovoljno glasova i da pređe granicu od 5 odsto za zastupljenost u Bundestagu, ali je ipak uspela da uđe u sedam zapadnonemačkih pokrajinskih parlamenata između novembra 1966. i aprila 1968. godine.
Pored već pomenute NPD, druga veoma značajna krajnje desničarska i otvoreno neonacistička stranka do pada Berlinskog zida bila je Nemačka narodna unija (DVU), koja je ostvarila dobre rezultate na lokalnom i pokrajinskom, ali ne i na saveznom nivou. Ipak, suštinski neuspeh tih stranaka doveo je do cvetanja neonacističkih grupacija u podzemlju koje su vršile nasilje na ulicama.
Tokom osamdesetih godina, Republikanska partija (REP) je doživela svoj uspon, a njen vođa bio je ksenofobični novinar Franc Šenhuber (Franz Schönhuber), bivši član NSDAP-a i pripadnik Waffen-SS-a, koji se otvoreno dičio svojom nacističkom prošlošću. REP je svoj najveći uspeh ostvario na izborima za Evropski parlament 1989. godine, kada je osvojio dva miliona glasova. Partija je vodila kampanju na platformi koja je otvoreno zagovarala ukidanje sindikata, uništavanje socijalnog blagostanja, cenzuru i sveobuhvatnu „dekriminalizaciju“ nemačke istorije. REP je takođe promovisao proterivanje imigranata i ponovno ujedinjenje Nemačke do granica iz 1937. godine, ali je ponovno ujedinjenje Zapadne i Istočne Nemačke dovelo do razdora u biračkoj bazi partije.
Tamna budućnost
Nemačka je skoro dve godine u ozbiljnim ekonomskim problemima, bori se sa recesijom, cene energenata su porasle, nezaposlenost je takođe u porastu, a sve je manje stručne radne snage. Zato uopšte ne treba da začudi to što je AfD-a na vanrednim parlamentarnim izborima zauzela drugo mesto sa 20,8 odsto glasova, što je najveći uspeh koji je ta stranka postigla posle Drugog svetskog rata. Problematično je što su se mladi ljudi u relativno velikoj meri opredelili za tu opciju – podaci pokazuju da je AfD dobila oko 21 odsto glasova među populacijom starom između 18 i 24 godine. Na sve to, AfD je još jednom potvrdila svoju dominaciju u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, pa je u Tiringiji dobila više od 38 odsto glasova, uprkos Hekeovom korišćenju nacističkih slogana.
Da li AfD predstavlja rastuću pretnju demokratiji? Neosporno je da predstavlja, mada se i stranke centra takođe pomeraju udesno, naročito kada je reč o izbeglicama. Zato im AfD i nije naročito potrebna kao koalicioni partner u budućnosti, ali stvari mogu veoma brzo da se preokrenu, pogotovo sa daljim pogoršanjem ekonomske situacije. Za kraj, možda bi reči nemačkog nobelovca Gintera Grasa (Günter Grass) iz novele „Hodom raka“ najbolje mogle da opišu stanje u kojem se trenutno nalazi Nemačka: „Istorija ili, da budemo precizniji, istorija koju smo mi Nemci više puta upropastili, liči na zapušenu klozetsku šolju. Ispiramo i ispiramo, a govna se ipak stalno vraćaju.“
