Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobine Magazine.
Aktuelna glavna desničarska opoziciona stranka u Srbiji, Dveri srpske, takođe je glavni balkanski saveznik nemačke krajnje desničarske Alternative za Nemačku (AfD). Dugo godina orijentisana na Rusiju, kako po pitanju finansijske, tako i u političke podrške, u poslednje vreme, tačnije nakon proboja AfD na federalnim izborima 2017. godine, Dveri su počele da kombinuju svoj pro-ruski pristup sa savezništvom sa ovom nemačkom partijom.
Dveri nisu prisutni u parlamentu – na izborima 2016. godine osvojili su poslanička mesta, ali 2020. su poput većine opozicionih stranaka bojkotovali izbore što je rezultiralo izuzetno oniskom izlaznošću. To nije sprečilo partiju da razmeni posete sa najvišim zvaničnicima AfD-a, među kojima su bili i poslanici iz Bundestaga. U pitanju je primer koji pokazuje kako nemačke stranke i njihove fondacije mogu pomoći u izgradnji saveznika na Balkanu – čak i na krajnjem desnom krilu političkog spektra.
Stvaranje Dveri
Za razliku od jugoslovenskih ratova devedesetih, srpski nacionalizam u 21. veku nije dovoljno analiziran. Prema Srđanu Mladenovu Jovanoviću, srpskom naučniku koji živi u Kini, savremeni nacionalizam „koncentrisan je oko određenih ekstremno desničarskih grupa, među kojima su glavne Dveri srpske“.
Dveri su osnovane 1999. godine kao hrišćansko-desna omladinska organizacija, čije su članstvo činili uglavnom studenti Univerziteta u Beogradu. Do 2013. godine imala je šesnaest kancelarija u Beogradu i kancelarije u 82 od 143 opština u Srbiji. U parlament ulaze 2016. godine, kada u koaliciji „Patriotski blok“, koju su Dveri sklopili sa Demokratskom strankom Srbije, osvajaju 5% glasova.
Ovo je bila prekretnica za grupu koja je počela kao andergraund studentski pokret i zastupala klero-nacionalističke stavove Nikolaja Velimirovića. Velimirović je bio srpski pravoslavni sveštenik koji je živeo u prvoj polovini dvadesetog veka, koji je hvalio Hitlera kao „genija i heroja“ i koga je 1935. nacistički diktator čak i lično odlikovao, nakon što je Velimirović obnovio nemačko vojno groblje u Bitolju, u današnjoj Severnoj Makedoniji.
Ne bi trebalo da predsatvlja iznenađenje to što su Dveri dobili finansijsku podršku kako od Vlade, tako i od crkve.
Prema Jovanovićevim rečima: „Velimirović je bio poznat po svojim rasističkim sklonostima, antisemitskim mišljenjima i izjavama poput:’Mi po krvi pripadamo arijevskoj rasi, naše prezime je slovensko, naše ime je srpsko, naše srce i duša su hrišćanski.’“ Ova odanost je približila pokret Dveri Srpskoj pravoslavnoj crkvi (koja je Velimirovića kanonizovala 2003. godine) i, nakon pada diktatora Slobodana Miloševića 2000., novoj srpskoj vladi.
Osim svojih prijatelja u Pravoslavnoj crkvi, Dveri su počele da privlače pažnju i tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice (2004–8), koji je veličao Nikolaja Velimirovića kao „našeg vođu“ koji „je i uvek će biti sa nama“. S obzirom na takav kontekst ne treba se čuditi što su i vlada i crkva – preko Ministarstva za dijasporu i jednog crkvenog poglavara – počele da finansiraju pokret Dveri (naziv koji je usvojen 2013. godine). Nadalje Dveri će gaziti preko navodne podele vlasti između crkve i države.
Od neofašističke do „demokratske” opozicije
Dveri su se smestile kao poveznica ovih institucija. Nakon perioda unutarorganizacijske borbe, pokret je odenuo izborno odelo, a na njegovom čelu se našao Boško Obradović, bivši bibliotekar koji je danas jedan od lidera opozicije Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića.
Nakon što je postao narodni poslanik 2016. godine, Obradović je predvodio masovne proteste 2018–19 kao vođa cele opozicije. On sarađuje sa Alternativom za Nemačku i politizovao se na krajnjoj desnici. Pored nekadašnjeg prohitlerovskog pravoslavnog sveštenika Velimirovića, drugi Obradovićev heroj iz istog istorijskog perioda je antisemitski, fašistički ideolog Dimitrije Ljotić, sledbenik francuskog protofašiste i ideologa Aksion Fransez (Action Française), Šarla Mora (Charles Maurras).
To divljenje izazvalo je skandal u srpskim medijima. Do toga je delimično došlo zbog Obradovićeve izjave „Sviđa mi se Ljotić, pa šta?“. Ljotićev nacionalistički i otvoreno antisemitski pokret Zbor učestvovao je u marionetskoj srpskoj vladi za vreme nemačke okupacije. Zadatak mu je bio odabir Jevreja, a kasnije je stavljen pod direktnu kontrolu vođe SS-a Augusta Majsnera (August Meyszner).
Međutim, nakon što je Obradović postao poslanik, i on i Dveri počeli su da ublažavaju svoje stavove. U skladu sa ulogom člana parlamenta Obradović je usvojio „državničko“ držanje. Ali, on je takođe gurao agendu crkve u odnosu na Kosovo: Srpska pravoslavna crkva bila je isključena iz dijaloga Beograda i Prištine u vezi sa otcepljenjem Kosova 2008. godine, ali smatra da je u pitanju srpska teritorija i ima direktan interes u pogledu statusa kaluđera, crkava i druge finansijske i fizičke imovine.
Uoči izbora koji su zakazani za kraj 2021, Boško i Dveri nastoje da dodatno učine svoj imidž prihvatljivim za što veći broj ljudi. Čak i nakon što su Dveri izgubile parlamentarnu ulogu zbog bojkota opozicije na prošlim izborima, nastavile su svoju transformaciju promovišući zeleni aktivizam i retoriku ekonomske solidarnosti.
To je evidentno u novom programu „Promena sistema – bezbednost za sve!“, uključujući tačke o „zelenom patriotizmu“ (pod naslovom „Ti čuvaš!“), pravnoj odgovornosti (pod naslovom „Ti kontrolišeš!“), pa čak i participativnoj demokratiji (pod naslovom „Ti odlučuješ!“). U Subotici, gradu na severu Srbije, Dveri su čak predložile uvođenje „solidarnog budžeta“, dok se Obradović na Instagramu hvalio da je pročitao Tomu Piketija, Naomi Klajn i slično. Sve ovo služi tome da se Dveri prikažu kao politički korektna, hrišćansko-demokratska snaga.
Pomoć iz Berlina
Dve decenije duga „evolucija“ odvela je Dveri od njihovih početaka kao antisemitske i homofobne grupe prijatelja nemačkog i srpskog fašizma do prihvaćene – pa čak i važne – političke snage u današnjoj Srbiji. Ipak, glavni razlog za zabrinutost je savremeniji, a manje pitanje istorije. Jer, na mnogo načina, transformacija Dveri odvijala se paralelno sa procesom unutar AfD-a.
Do promene u politici Dveri došlo je u vreme kada je Kancelarija za zaštitu Ustava Nemačke zabranila krajnju desničarsku frakciju AfD-a „Der Flügel“ (Krilo) i kada su napetosti oko moguće koalicije AfD-a i Hrišćansko-demokratske unije (CDU) još bili sveži.
Kada je na izborima u Tiringiji 2020. AfD potukao CDU, koji je završio na trećem mestu, sedamnaest političara CDU-a potpisalo je pismo u kojem traže ukidanje „cordon sanitaire“ protiv krajnje desne stranke, dok je premijer Saksonija-Anhalta Rajner Hazelhof iz redova CDU ranije ove godine morao da odbije koaliciju sa AfD-om. Nezavisno od uspešnosti AfD i Dveri da sakriju svoje ekstremnije elemente, činjenica da blisko sarađuju i sama je razlog za zabrinutost.
Jedna od vodećih persona stranke, Dragana Trifković, kontakt osoba Dveri u Moskvi i Berlinu, takođe je jedna od osoba iza „Nemačkog centra za evroazijske studije“. Jedan drugi suosnivač je Markus Fronmajer, proruski poslanik AfD-a rumunskog porekla, koji je bivši predsednik „Mlade alternative za Nemačku“. Tu je, nadalje, i jedan od glavnih ekonomista Dveri i bivši član glavnog odbora Dveri, Predrag Mitrović, koji je, kako piše u njegovoj biografiji, studirao na Frankfurtskoj školi za finansije i menadžment i radio u banci HypoVereinsbank.
Još je važnije da sam Obradović posećuje AfD bar od 2017. godine, kada se tokom posete parlamentu Baden-Virtemberga, gde je AfD iste godine osvojio 15 odsto glasova, upoznao vodeće lice AfD-a, Jorga Mojtena. Obradović je tada rekao da je član „srpskog AfD -a“ i poveo razgovor o zajedničkim idejama. Mojten i Obradović dele stavove o porodičnim vrednostima, „borbi protiv briselskih komesara“, o zaštiti granica i migrantskoj krizi.
Zatim su 2020. godine Obradović i Trifković ponovo posetili Nemačku. Obradović se na svom Tviter nalogu pohvalio da ima „dugogodišnju saradnju“ sa AfD-om, a posebno sa Mojtenom. Ali, dodao je „danas imamo priliku da se sretnemo sa kopredsedavajućim AfD-a, Tinom Kurpalom, kao i sa njegovom poslaničkom grupom u Bundestagu“.
Tokom njegovih „radnih poseta“ Bundestagu, javili su srpski mediji, poruka je bila „odbrana naše hrišćanske domovine od složenog pitanja migrantske krize“; Obradović se zahvalio AfD -u na podršci koju pruža Srbiji po pitanju Kosova i na kritici NATO bombardovanja 1999. godine.
AfD je već dugo kritičar nemačkih partijskih fondacija koje finansira država, a svaka je povezana sa strankom koja je najmanje dva puta zaredom izabrana u Bundestag (npr. Friedrich Ebert Stiftung povezana je sa socijaldemokratama, Konrad Adenauer Stiftung sa CDU). Ipak, izgleda da je uoči izbora u Nemačkoj u septembru, Desiderius Erasmus Stiftung, fondacija AfD-a spremna da pristupi saveznim fondovima.
Prema Die Zeit-u, ako AfD uđe u Bundestag po drugi put (prim. prev. što se u međuvremenu dogodilo), njegova fondacija bi mogla da prima do 80 miliona evra godišnje. Ovaj novac će se koristiti za promociju „nemačkih interesa u svetu“ zajedno sa međunarodnim kontaktima partije, navodi se na veb stranici fondacije.
Rezultat bi bio prilično paradoksalan: deo nemačkih političkih fondacija, obnovljenih i proširenih nakon poraza nacističkog režima u ime suprotstavljanja „antidemokratskim“ snagama, postao bi faktor političke nestabilnosti, kako kroz svoj razvoj unutar Njemačke, tako i kroz izvoz svoje politike. U post-Merkelovskoj Evropi to bi moglo da znači dodatnu podršku Obradoviću i Dverima u Srbiji.
Osiguravanje opklade
Dveri su možda najjači partner AfD-a u Srbiji, ali u pitanju je samo vrh ledenog brega. Vredi naglasiti koliko je AfD proteklih godina bio aktivan u uspostavljanju kontakata sa raznim drugim desničarskim pokretima. Srbiju je najmanje jednom godišnje posećivao jedan od najkontroverznijih članova AfD-a, Fronmajer, jedan od pokretača Der Flügela u Erfurtu (sada navodno raspuštenog zbog optužbi za fašizam), Junge Alternative, a takođe i najmlađi član nemačkog parlamenta.
Na uspostavljanju kontakata radi i Fronmajerov pomoćnik, takođe bivši član Der Flügela, Dubravko Mandić. Prema Balkan Insightu, „Mandić i Fronmajer pokušavali su šire poruku AfD-a u Hrvatskoj i Srbiji: „Mi smo njihov glas“, rekao je Mandić, „čak i ako nas ovde smatraju desničarima, rasistima i protivnicima stranaca.“
Mandić se u Hrvatskoj sastao sa dva poslanika s krajnje desnice – bivšim ministrom kulture Zlatkom Hasanbegovićem (poznatim po suzbijanju levičarskih kulturnih organizacija) i penzionisanim generalom Željkom Glasanovićem. Potonji je priznao Dojče Veleu da je imao nemačke neonacističke članove NPD-a pod svojom komandom tokom jugoslovenskih ratova 1990-ih. S obzirom na to da su članovi grčke Zlatne zore bili uključeni u masakr u Srebrenici, ne treba čuditi što su stare veze između evropskih fašističkih organizacija i dalje aktivne, uključujući i AfD. Teško je otresti se starih navika.
Ali, Fronmajer i Mandić nisu samo „glasovi“ nemačke desnice u Srbiji – oni su takođe aktivni u praksi. Fronmajer je, na primer, radio sa Miroslavom Parovićem, bivšim članom Dveri i liderom Srpske slobode, desničarske organizacije iznikle iz Dveri koja je učestvovala na predsedničkim izborima 2017. godine. Fronmajer je, čak, govorio u Smederevskoj Palanci u okviru Parovićeve kampanje, a Parović je takođe bio pozvan na sednice nemačkog parlamenta. U okviru takve pojačane saradnje došlo je još desničarskih ekstremista iz Nemačke.
Jedan od njih je bio Goc Kubiček, krajnje desničarski novinar i izdavač iz Ravensburga, koji je tokom federalnih izbora 2017. održao predavanje u Matici srpskoj pod nazivom „Minimalni zahtevi desnice u Nemačkoj“. Zbog pritiska romskih organizacija civilnog društva, Ministarstvo kulture i informisanja Srbije moralo je javno da se zapita da li najstarija državna institucija kulture promoviše fašizam – što je naravno Matica poricala.
Tokom svog predavanja Kubiček je „naglasio važnost AfD-a za Nemačku i promenu neoliberalnog sistema“. Da stvar bude gora, to je bilo nakon što je na Institutu za evropske studije održao predavanje o „kontroverznim godinama 1932–1936“ nacističkog pravnika Karla Šmita. Nažalost, ovo nije bila jednostrana veza, niti je to bio poslednji primer srpskih akademika koji su stupili u kontakt sa AfD.
Srpski mediji su 2018. zabeležili kako je istraživač Instituta za političke studije Dušan Dostanić bio gostujući predavač na seminarima vezanim za AfD koje je sam Kubiček organizovao u Nemačkoj. Leo Marić, hrvatski „identitarijanski“ lider, pojavio se zajedno s njima – što je postalo afera na krajnjoj desnici u regionu.
Buduće veze
Ne možemo znati da li će ovaj krajnje desni pakt eskalirati u oblik onoga što je Luiđi Fabri nazvao „preventivnom kontrarevolucijom“, ili će ostati na nivou tajnih veza. Ali neke činjenice jednostavno se ne mogu poreći.
Čak i iz oskudnih informacija dostupnih u javnom domenu možemo videti da je AfD već zdušno podržao predsedničke kandidate u Srbiji. Štaviše, ne može se poreći pokušaj stvaranja koalicija između ličnosti poput Zlatka Hasanbegovića u Hrvatskoj i Obradovića u Srbiji, kao i drugih bivših učesnika jugoslovenskih ratova, pod okriljem AfD-a
S obzirom na to da se AfD već aktivno sastaje sa drugim liderima u regionu (uključujući Hrvatsku, državu članicu EU), čini se da se ta stranka priprema za post-Merkel ovsku budućnost– uključujući i nemačku spoljnu politiku.
AfD podržava Srbiju po pitanju Kosova, što je približava Rusiji (na čije se pravo veta u Savetu bezbednosti UN oslanjaju i srpski nacionalisti). Zainteresovanost AfD-a za bližu ekonomsku saradnju sa Rusijom takođe može objasniti zašto ova partija želi da izgradi bliske veze sa Srbijom, gde se nalazi južni tok ruskog gasovoda. To, s jedne strane, Srbiju čini zavisnom od ruskog gasnog giganta, a s druge strane potencijalno važnim igračem u izvozu gasa van Evrope.
Konačno, prema viziji budućnosti kakvuima AfD, kao i neonacistički NPD i njegovi saradnici na Balkanu, periferne države poput Srbije i Hrvatske treba da se vrate u prošlost, da postanu odlučujući bedemi protiv „migrantske pretnje“, da brane „tvrđavu Evrope“ – što je narativ koji je rasprostranjen u Nemačkoj i u drugim državama.
Kako je rekao jedan reporter, „Decenijama se na Balkan gledalo kao enitet koji izvozi nestabilnost u Zapadnu Evropu. Sada krajnja desnica Nemačke pokušava da proširi svoju ideologiju na jugoistočnu Evropu”. Iako nije neuobičajeno da nemačka desnica podržava određene aktere u perifernim evropskim državama (poput bugarskog premijera Bojka Borisova), izvesno je da još uvek nismo videli pravu moć podrške AfD. To se lako može promeniti nakon septembarskih izbora kada će da poraste finansiranje te partije.
Pandemija COVID-19 donekle je poremetila krajnju desnicu Evrope u korist etabliranijih snaga, ali to ne znači da će ona magično nestati. Naprotiv, finansijska podrška AfD-a mogla bi da postane „fiskalni stimulans“ koji će doći u pravo vreme za svoje balkanske istomišljenike i olakšati formiranje evropskog krajnje desničarskog bloka moći.
Sa engelskog preveo: Andraš Juhas
