O ekonomskoj politici i položaju radnica i radnika u Srbiji govorio je Jugoslav Ristić, sindikalni rukovodilac u penziji i bivši predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca.
U ime dva miliona i trista hiljada ljudi koji žive radeći, Ristić je rekao da je Srbija danas jedna siromašna zemlja obespravljenih ljudi i da u njoj ljudi koji rade – od svog rada ne mogu da žive.
„Medijalna zarada je 91.400 dinara, i do tog iznosa prima više od milion i dvesta hiljada ljudi. Potrošačka korpa je 109.000 dinara, znači 1.2 miliona radnika u Srbiji nema dostojanstven život i ne može da kupi tu potrošačku korpu“, rekao je sindikalni rukovodilac u penziji.
Na prvom mestu radnici, ne investitori
Pričajući o položaju radnika, istakao je da Srbija sebe reklamira kao zemlju jeftine i kvalifikovane radne snage i „raj za investitore“. „Zemlje koje su rad za investitore jesu pakao za radnike“, istakao je Ristić i dodao da to ne moraju da budu.
Na Mašini smo pisali o zatvaranju brojnih fabrika tokom 2025. i 2026. godine, kao i izjavi predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, da su radnici u kraljevačkog Leonija krivi ako se i ova fabrika zatvori. Više o tome, kao i razlozima zašto zatvaranje fabrika nema veze sa radnicima, možete pročitati na našem sajtu.
„Naši radnici nisu manje vredni niti manje rade od radnika u drugim državama. Problem je što su primorani da rade duže nego što je propisano, čak i kada za tim nema potrebe, jer ih država ne štiti dovoljno. Zemlje koje su raj za investitore često postaju pakao za radnike, ali ne mora da bude tako i mi ćemo pokazati da može drugačije“, rekao je Ristić.
Da bi bilo bolje, svi moraju biti zajedno, naveo je Ristić.
„Dok radnicima u proizvodnji ne bude bolje – tamo gde sve počinje, gde se stvara nova vrednost – neće moći ni da bude u zdravstvu, ni obrazovanju, ni kulturi. Svi radnici imaju jedan interes – da dođe do promena, da se napusti ova politika jeftine radne snage“, rekao je.
„Kada studenti budu odlučivali, na prvom mestu biće naši radnici, a ne strani investitori“ , istakao je Ristić.
Posledice politike jeftine radne snage osetne su širom zemlje. Na Mašini pročitajte šta su glavni problemi radnica i radnika u Subotici, Kragujevcu, Kraljevu i Nišu.
Kako je 50.000 radnih mesta nestalo od 2012. godine
Na Mašini smo 2015. godine pisali da je stečajnom procesu stotina preduzeća u Srbiji, u sklopu privatizacije pokrenute 1990-ih godina. Nekadašnji kombinati i giganti poput „Zorke Šabac“, „Petra Drapšina“ iz Novog Sada, „Progresa“ i „Ineksa“ i mnogih drugih – likvidirani, a radnice i radnici otpušteni.
Jugoslav Ristić je na Slaviji podsetio na ulogu Srpske napredne stranke u tome.
„Da vas podsetim na takozvanu nevinost SNS-a oko privatizacija: 2012, kada je SNS preuzeo vlast, na privatizaciju je čekalo 556 preduzeća. Danas čeka taj proces 41 preduzeće. Kako su nestala ova preduzeća? Oni su doneli Zakon o privatizaciji, po kome nepostojanje interesa za privatizaciju je stečajni razlog. Tako su završili sa 515 preduzeća i 50.000 radnih mesta. To je isto kao kad vi hoćete da prodate svoj automobil, nema kupca i vi dođete kući i zapalite ga. Eto to su uradili sa 515 preduzeća“, podsetio je Ristić.
Danas, naveo je, prisustvujemo krahu te politike.
Nema više državnih subvencija. Mnoge strane kompanije u Srbiju dolazile zbog državnih subvencija, ali da sada pojedine odlaze, ostavljajući hiljade ljudi bez posla, posebno na jugu i istoku zemlje.
O masovnim otkazima na jugu, kršenju prava radnica i radnika i njihovim mogućnostima za pronalaženje novog zaposlenja, Mašina je ranije razgovarala sa profesorkom Filozofskog fakulteta u Nišu.
Neće više biti političkih pritisaka na radnike
Prema rečima Ristića, deo radnika nije nužno siromašan, ali jeste obespravljen i izložen političkim pritiscima. „Evo ih i sada u Ćacilendu“, rekao je Ristić.
„Studenti vam nude slobodu. Kada studenti budu odlučivali nećete morati to da radite. Samo ćete raditi svoj posao“, istakao je sindikalni rukovodilac u penziji.
Godinu dana nakon postavljanja šatorskog naselja „Ćacilend“ u Pionirskom parku, Mašina je razgovarala sa pravnicom Milenom Vasić o funkciji ovog kampa. Više o tome kako su ljudi kažnjavani zbog odbijana da odu na mitinge SNS-a ili podrške studentskim protestima, pročitajte na našem sajtu.
„Od siromaštva još više boli nejednakost“
Bivši predsednik SSSS Kragujevca naveo je da su primetne velike nejednakosti u društvu i da će, između ostalog, izmene Zakona o radu moći da ih smanje. Na Mašini smo pisali o važnosti razumevanja nejednakosti naspram siromaštva – jer je nejednakost pitanje moći.
„Od siromaštva još više boli nejednakost. Svuda oko nas su ljudi koji nikada ništa nisu radili, koji su prebogati i svima nam se rugaju. Ja mislim da je vreme da se to promeni i mislim da studenti to mogu“, rekao je Ristić.
Setimo se samo promocije akcije „Najbolja cena“ i dva jajeta – idealnog i nutritivno perfektng obroka za čitav dan u vizuri Tomislava Momirovića, tadašnjeg ministra unutrašnje i spoljne trgovine.
U svom govoru na Slaviji, sindikalni rukovodilac u penziji govorio je o pravednoj raspodeli kapitala.
„Obećavamo i biće izmenjen Zakon o radu. Ne obećavamo nemoguće, ali obećavamo pravednu raspodelu između poslodavaca i radnika“, naveo je Ristić.
Politička je odluka da penzioneri budu siromašni
Penzije u Srbiji su danas na istorijskom minimumu, naveo je Ristić.
„Danas su vaše penzije 48 procenata od prosečne zarade, a 2003. godine one su bile 73 procenta, iako je sada povoljniji broj radnika u odnosu na broj penzionera. To je politička odluka da vi budete u tom stanju u kome jeste. Studenti će i to da promene, studenti vas nisu zaboravili“, rekao je on obraćajući se najstarijim građankama i građanima.
Na Mašini smo pisali o tvrdnjama predsednice Narodne skupštine, Ane Brnabić, da otkako je Srpska napredna stranka na vlasti penzioneri sve bolje žive.
Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije (CPE) je za Mašinu rekao da samo treba pogledati obračun plate za život koji izrađuje CPE. Taj obračun pokazuje šta je ono što je zaista potrebno za dostojanstven život u Srbiji, a poslednji je, 2025. godine, iznosio 150.670 dinara.
„Pa sad kada to uporedimo sa prosečnom penzijom koja je 56.000 dinara vidimo da penzija pokriva tek negde oko 30 odsto onoga što bi bio dostojanstven život“, naveo je on.
A.G.A.
