Fabrike, koje su neki radnici i radnice doživljavale čak i kao logore, zatvorile su se bez ikakve odgovornosti prema zaposlenima i državi, uz eventualne floskule o dinamičnom tržištu i optimizaciji poslovanja, poput zaječarskog Aptiva koji je zatvaranjem ostavio 500 ljudi bez posla, o čemu ste mogli da čitate na Mašini. Šteta naneta radnicama i radnicima na kraju ispada i njihova krivica.
Kuda vodi politika stranih investicija, gde su hiljade otpuštenih ljudi i koji su problemi radnika u Srbiji, upitali smo naše sagovornike iz Subotice, Kragujevca, Kraljeva i Niša.
Plaćamo dugove jer je neko radio
Kompanija Leoni je u Malošištu zapošljavala oko 1900 ljudi. Nakon zatvaranja tamo, fabrika u Kraljevu može biti sledeća, prema tvrdnjama predsednika države kao i bivših zaposlenih. Još 2000 ljudi bez posla.
Vladan Slavković, odbornik Lokalnog fronta iz Kraljeva, za Mašinu kaže da su se dugovi naslućivali od samog dolaska Leonija u taj grad.
„Prvog trenutka kad je došla fabrika Leoni u Kraljevo, znalo se da država subvencioniše sve zarade svim tim radnicima i znali smo da je to nepovoljan dogovor za državu Srbiju i za sve nas – i da ćemo u nekom trenutku otplaćivati sve te dugove, samo da bi, eto, neko radio. SNS je u tom trenutku govorio kako spašava grad, otvara radna mesta. Govorilo se o pet do sedam hiljada radnih mesta. Međutim, nikad u ovih desetak godina, koliko je Leoni tu, nije popunjen pun kapacitet te proizvodnje, niti su uspeli da odrade ono što su govorili“, za Mašinu navodi Slavković.
Odobornik Lokalnog fronta dodaje da se broj zapslenih vremenom samo smanjivao da bi danas spao na oko dve hiljade – kojih upravo „pokušavaju da se otarase“.
„Dakle, više u ovoj zemlji ne vredi raditi ni kada ti država plaća platu da radiš, a naročito kad plaća strancima, da glume kako su neki strani investitori, kako u ovom gradu postoji nešto. Sramotna situacija i za SNS i za grad Kraljevo, ali nažalost, teška situacija za tih 2000 ljudi, koji će, nažalost, ostati bez posla samo zbog jedne loše politike. SNS već četrnaest godina vuče poteze koji nemaju nikakvu viziju, nemaju nikakvo utemeljenje u logici, već služe samo i jedino za krađu. U ovom slučaju na tim subvencijama“, zaključuje Slavković.
Kako je psihološkinja i istraživačica Sarita Bradaš ranije za Mašinu objasnila, kada period za koji su kompanije dobile subvencije istekne, troškovi rada se povećavaju, a time se njihov profit smanjuje. A logika kapitala je takva da traži načine za maksimizacijom profita i u ovom slučaju odlazak na mesta gde je još jeftinija radna snaga.
„Naravno, to nećete čuti ni od državnih zvaničnika niti od predstavnika kompanija. Tako recimo iz Leonija kažu da otpuštaju radnike jer su u finansijskim teškoćama, a kad pogledate njihov finansijski izveštaj za 2024. situacija je sasvim drugačija: u 2024. godini ostvarili su neto dobitak od 885 miliona dinara što je dvostruko više nego u 2023. godini (406 miliona)“, za Mašinu je navela Bradaš govoreći o tome zašto nije treba da nas iznenađuje zatvaranje fabrika na primeru Leonija u Malošištu.
Ljudi znaju šta ih čeka
Kentaur, Trendteks, Leoni, Beneton, Džonson elektrik, Drekslmajer, Aptiv – samo su neke od fabrika koje su zatvorene na jugu i istoku Srbije tokom 2025. i 2026. godine, ostavivši hiljade ljudi bez posla. Podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da je u prvom kvartalu 2026. godine bilo 8.090 osoba manje među zaposlenima u odnosu na isti kvartal 2025. godine.
Ima li novih radnih mesta i šta se desilo sa hiljadama ljudi koji su dobili otkaze, upitali smo novinarku Južnih vesti, Jelenu Milanović Canić.
Naša sagovornica kaže da postoji više kategorija ljudi koji su dobili otkaze tokom talasa zatvaranja fabrika i da to određuje koliko su pogođeni.
„Kada je reč o muškarcima koji su možda, da kažem, mlađih ili srednjih godina, dosta njih, koliko ja znam, odlučuje se na odlazak u inostranstvo. Takva je situacija i u nekim fabrikama gde još nema otpuštanja konkretno, ali oni su donekle načuli da će biti otpuštanja i da će ostati bez posla, tako da se oni već pripremaju za to i onda se prijavljuju za neke sezonske poslove u inostranstvu ili prosto već traže neku mogućnost da odu“, navodi Milanović Canić i dodaje da veoma mali broj ljudi odlučuje da krene putem preduzetništva.
Žene, posebno starije, teško nalaze nove poslove, kaže sagovornica Mašine.
„Ima dosta tih koji su stariji, posebno žena, koje prosto pokušavaju već mesecima, ali jako teško nalaze posao. Čak i mlađe žene. Znam za konkretne situacije žena od oko četrdesetak godina, koje više od godinu dana traže posao i nisu konkurentne na tržištu“, navodi Canić Milanović. U pitanju su osobe srednjeg obrazovanja kojima bi posao u istom rangu bio zadovoljavajuć, ali se do toga teško dolazi, navodi naša sagovornica.
Bivša radnica Leonija za Mašinu je ranije rekla da od svoje 48. godine ima velike poteškoće da pronađe posao, te da zato ne može ni mnogo da bira. „Već od 48. godine, u CV-u, čim vide godište, odmah kažu javićemo ti i nikad se ne jave. Kao da smo mi za u kantu, za đubre“.
Južne vesti su pisale da od ukupno 16.243 nezaposlenih koja su na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje skoro 40% njih su osobe starije od 50 godina, dok na posao duže od 10 godina čeka oko 2.700 ljudi. Od ukupnog broja lica na evidenciji za Grad Niš, više od 12 meseci (dugotrajna nezaposlenost), na posao čeka 57,9% ili 9.405 lica, od toga je 5.594 žena.
„Oni se nadaju, recimo, otvaranju nekih novih fabrika koje se stalno najavljuju, ali to je sad sve na dugom štapu – kada će se to dogoditi i koliko će ljudi opet primiti. Tako da, generalno, ljudi su dosta počeli da se spremaju za to. Koliko sam ja čula u razgovorima sa njima, oni donekle znaju šta ih čeka“, navodi novinarka Južnih vesti.
U Leoniju u Malošištu, na primer, radnice i radnici su mesecima unapred imali najave da će fabrika biti zatvorena.
Uprkos tome, Canić Milanović primećuje da su ljudi postali apatični.
„Više se i ne reaguje toliko kada neko ostane bez posla, kao da je to postala neka surova realnost od koje ne možemo da pobegnemo“, uviđa nađa sagovornica.
„Novih fabrika, koliko ja znam, na jugu ima vrlo malo, tako da tih nekoliko hiljada radnika ne mogu da nađu mesto u nekoj novoj fabrici, jer ih nema dovoljno otvorenih. Njima je jedini izlaz ili da budu na birou i primaju neke naknade jedno vreme, da nađu posao u inostranstvu ili da pokrenu nešto svoje“, kaže Canić Milanović.
Spora pravda i neravnomerna raspodela kapitala
Predsednik Saveza samostalnih sindikata grada Subotice (SSSS), Ištvan Huđi, za Mašinu kaže da u Subotici nema otpuštanja radnika u većem broju. To su, kaže Huđi, pretežno ljudi koji su potpisali ugovore na određeno vreme.
„Možemo da konstatujemo da su poslodavci oprezni sada u prijemu zaposlenih, zato što se ne zna kako će se ova situacija završiti, ova svetska kriza i ovo kako mi funkcionišemo ovde u Srbiji. Tako da je to opreznije zapošljavanje. Što se tiče ostalog, imamo potpisane kolektivne ugovore u većini preduzeća gde postoji naša sindikalna organizacija i kroz to se trudimo da pomognemo ljudima da ostvare bolja prava i bolje radno mesto“, navodi predsednik SSSS.
Najveći problem koji Huđi ističe je spor i naporan dolazak do pravde. Već duže vreme, kaže naš sagovornik, Subotica i Savez samostalnih sindikata Srbije traže da se na neki način ubrza rad sudova.
„Nama je ogroman problem kada radnik smatra da je u pravu ili da je poslodavac u pravu i, recimo, desi se otkaz ili rešenje o prestanku radnog odnosa. Onda ti sporovi predugo traju, sudovi to razvlače po dve, tri, četiri godine i jako dugo dolazimo do pravde. Ono što je najgore jeste da je to dovelo do situacije da su ljudi u strahu, da su oprezni i da više ne mogu da vode računa o svojim pravima, nego više čuvaju radna mesta. Jedan od najvećih problema je to što nemamo rok koliko sudski procesi mogu da traju i da se oni moraju završavati“, objašnjava on.
Huđi zamera što u Subotici, kao i drugim mestima, ostvareni kapital nije ravnomerno raspoređen prema zaposlenima.
„Više se možda kapitala iznese nego što se, recimo, nagradi taj radnik, ili se radniku sa malim procentom poveća zarada, a recimo zarada firme je mnogo veća nego što je radnik uopšte nagrađen. Tako da mislim da taj kapital koji se ostvari, po meni, mora ravnomernije da se raspodeli i da ipak jedan veći procenat od toga nego što je sada radnik ima kroz zaradu ili kroz benefite“, smatra naš sagovornik.
Huđi takođe ističe neophodnost socijalnog dijaloga na svim nivoima, koji, kako kaže, definitivno nedostaje.Takođe, Huđi smatra da nema dovoljno učešća sindikata na javnim servisima.
Agencije i strani radnici: veštačka potreba i stalna nesigurnost
Jugoslav Ristić, sindikalni rukovodilac u penziji i bivši predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca, za Mašinu kaže da su glavni problemi radnika i radnica u Kragujevcu niske zarade i nesigurnost radnih mesta. Nema značajnih otpuštanja, ali nema ni zapošljavanja, dodaje on.
„Imate zarade gde sa prekovremenim radom ne mogu da dođu do prosečne zarade u Srbiji i nesigurnost zaposlenja preko agencija za iznajmljivanje radnika. To su dva, rekao bih, najveća problema sa kojima se suočavaju radnici“, kaže Ristić i objašnjava da se u Kragujevcu preko agencija zapošljavaju radnici u auto-industriji (poput Fijata) – ali i u komunalnom sektoru. Činjenicu da grad Kragujevac zapošljava radnike preko agencija Ristić naziva „skandaloznim“.
„U komunalnom sektoru ima preko 300 radnika zaposlenih preko agencija. To je potpuna nesigurnost i radnik već misli da će dobiti otkaz kad god nešto nisu zadovoljni, a obrazloženje je da ne mogu, recimo, da guraju kontejnere do 65. godine“, navodi Ristić.
U Kragujevcu ima dosta stranih radnika, kaže Ristić i dodaje da ih treba dočekati prijateljski. Ipak, naš sagovornik objašnjava da je potreba za njima napravljena veštački.
„Prosto je veštački napravljeno da nema radnika. Kragujevac ima 9.000 nezaposlenih, ali neće ljudi da rade za te zarade o kojima sam pričao, gde ne možete da zaradite više od 70.000 mesečno. Onda su oni posegli za tim da dovode strane radnike koji hoće da rade za tu zaradu. Tako da su domaći radnici ostali praktično sa strane, iako su davali subvencije tim fabrikama da bi zaposlili domaće radnike. Nemam ništa protiv stranih radnika. Ja čak mislim da su oni neminovnost, s obzirom na starost stanovništva, na demografsku situaciju, da nam odlaze mladi, da smo među deset najstarijih nacija po starosti, da nam je medijalna starost 45 godina – jasno je da, ako hoćemo da imamo penzije i održiv penzioni fond, neminovno će dolaziti strani radnici. Ali još nije takva situacija, već je ona veštački napravljena tako što, recimo, traže radnike sa znanjem nepalskog jezika. I onda Nacionalna služba daje mišljenje da nema tih radnika. Naravno da ih nema.To im je neki način da zaobiđu zakon, rekao bih. Zakon kaže da Nacionalna služba mora da potvrdi da nema tih radnika da biste dobili radnu dozvolu za stranog radnika“, objašnjava Ristić.
Da bolje životne uslove mnogi sada moraju da traže u inostranstvu potvrđuje i Ristić.
„Postoji veliki broj mladih koji odlazi iz zemlje, znači odlaze u Nemačku. Ja znam nekoliko slučajeva gde su otišli i rade tamo za mnogo bolje zarade, jer ovde nisu pristajali da rade za te zarade od sedamdeset i nešto hiljada. Kažem, sa prekovremenim radom dođu do 92–93 hiljade, a prosečna zarada u Kragujevcu je 113 hiljada i niža je od prosečne zarade u Srbiji. A to je ipak nešto od čega ne možete normalno da živite, čak i da imate rešeno stambeno pitanje i da nemate neke osnovne egzistencijalne probleme, a mnogi ih imaju. I onda se, naravno, odlučuju da odu tamo gde mogu da zarade više“, navodi Ristić.
Ne treba da podržavamo fabrike sa niskoproduktivnim tehnologijama
Sve to su posledice politike jeftine radne snage, smatra sindikalni rukovodilac u penziji.
„Ja vidim napuštanje politike jeftine radne snage kao jedan od ključnih ekonomskih elemenata koji mora da se dogodi ako hoćemo da zadržimo ljude i povećamo standard. Da kažemo da nećemo da budemo društvo siromašnih, već društvo bogatih. Znači, da dolaze fabrike sa visoko produktivnim tehnologijama. Smešno je kada političari koji nikad nisu radili govore da radnici treba da budu produktivniji. Ne može radnik u Fijatu ili bilo kojoj fabrici da bude produktivniji kad radi maksimum. Problem je što tehnologije nisu produktivne, a poslovi su niskoplaćeni i manuelni rad je i dalje dominantan“, smatra Ristić.
Napuštanje podrške takvim fabrikama koje dolaze sa niskoproduktivnim tehnologijama je jedan segment. Pored toga, kaže Ristić, treba zabraniti ili ne koristiti agencije za iznajmljivanje radnika jer je to potpuno nesiguran oblik rada.
„Znate da skoro milijardu ljudi u svetu živi sa manje od pet dolara dnevno, a više od 250 miliona radi za manje od dva dolara dnevno. To sigurno nije put. Mislim da tu politiku jeftine radne snage moramo da napustimo i da imamo dobro plaćene radnike, jer mi imamo, u principu, obrazovanu radnu snagu. Nismo neobrazovana nacija. Fabrike koje dolaze i kojima ne treba nikakva stručna sprema za posao, kao recimo Fijat, gde je posao manuelan – mislim da takve fabrike ne treba da podržavamo. Ne pričam samo o njima, nego i o svim fabrikama gde se motaju kablovi i slično“, smatra naš sagovornik.
Prema Ristićevom mišljenju, Srbija treba da dovodi fabrike koje imaju produktivnije tehnologije i gde je potrebna stručna radna snaga.
„Mislim da bi to donelo preokret u zaradama, jer takve ljude ne možete malo da platite. To bi imalo značajne posledice i na društvo – bili bismo bogatije društvo, a ne siromašno. To bi se odrazilo i na obrazovanje i na zdravstvo i na sve koji su na budžetu. Jer dok radnicima u proizvodnji ne bude bolje i dok oni nemaju veće plate, ni ostali neće imati bolje zarade, jer njihove plate dolaze iz doprinosa tih radnika. Mislim da je to put“, zaključuje Ristić i ističe da bi trebalo više podržavati domaće kompanije sa produktivnijim tehnologijama.
