Jedna po jedna fabrika: Kentaur, Trendteks, Leoni, Beneton, Džonson elektrik, Drekslmajer – zatvara svoja vrata, a radnice i radnici ostaju bez posla, zarade i mogućnosti da nađu novi posao.
Kako Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) ističe, poslednjih godina veliki broj radnika ostao je bez posla nakon što su fabrike, po isteku obaveza koje su imale prilikom dobijanja podsticaja, ili smanjile proizvodnju ili otišle iz Srbije.
Prema podacima ASNS, samo ove godine oko 5.000 ljudi na jugu Srbije ostalo je bez posla. Predsednica ASNS, Ranka Savić, navela je za N1 da bi do kraja godine trebalo da budu zatvoreni i pogoni Leonija i Drekslmajera, u kojima radi ukupno blizu 4.000 radnika.
Uslovi rada su u mnogim fabrikama katastrofalno loši godinama, ali hiljade ljudi nema drugu opciju za obezbeđivanje egzistencije, a gašenjem svih ovih fabrika životi mnogih su dovedeni u pitanje.
„Ja kad kažem idem na posao, ja kažem: idem u logor. Ali ja imam 57 godina, i ja ne mogu da biram. Moram tamo da radim, jer nemam drugi način gde da se zaposlim. Ja, već od 48. godine, u CV-u, čim vide godište, odmah kažu javićemo ti i nikad se ne jave. Kao da smo mi za u kantu, za đubre“, za Mašinu navodi radnica niškog Leonija koja je odabrala da ostane anonimna zbog pritisaka koje bi mogla da trpi na poslu zbog izlaženja u medije.
Zatvaranje fabrika je bilo očekivano
Psihološkinja i istraživačica Sarita Bradaš smatra da zatvaranja svih ovih fabrika koje su dobijale i državne subvencije nije ništa neočekivano.
„Na to su godinama ukazivali eksperti iz raznih oblasti. Većina kompanija koje su dobijale subvencije posluje u nisko tehnološkim delatnostima koje su radno intenzivne što znači da angažuju uglavnom manualnu, niskokvalifikovanu radnu snagu. Ove kompanije su, pored ostalih dobijale i subvencije po zaposlenom, kojima su pokrivale većinu troškove rada i time ostvarivale značajan profit“, objašnjava Bradaš.
Kako naša sagovornica ističe, kada period za koji su dobili subvencije istekne, troškovi rada se povećavaju, a time se njihov profit smanjuje. A logika kapitala je takva da traži načine za maksimizacijom profita i u ovom slučaju odlazak na mesta gde je još jeftinija radna snaga.
„Naravno, to nećete čuti ni od državnih zvaničnika niti od predstavnika kompanija. Tako recimo iz Leonija kažu da otpuštaju radnike jer su u finansijskim teškoćama, a kad pogledate njihov finansijski izveštaj za 2024. situacija je sasvim drugačija: u 2024. godini ostvarili su neto dobitak od 885 miliona dinara što je dvostruko više nego u 2023. godini (406 miliona)“, za Mašinu navodi Bradaš.
Radnica iz Niša za Mašinu navodi da su stvari u Leoniju počele da se menjaju kada je umesto nemačkog, rukovodeći kadar zamenjen domaćim.
„Kako su naši došli, nestručni kadar, tamo se nije zapošljavalo. To su strine, tetke, ujne, to je sve rodbinska povezanost. I bez obzira što ja recimo, radim fantastično, naravno da će ujna njegova ostati, a ne ja. I zbog svega toga dolazi do urušavanja te proizvodnje i kvaliteta. Drugo, to je katastrofa koliko je njima bitan kvantitet, a ne kvalitet. Deset kabla, deset kabla mora u satu, samo što ne uzmu kandžiju da te biju po nogama. I onda mi mali pacovi moramo kandžijom da budemo udarani, da zarađujemo za njih, da njih nahranimo, a oni imaju ko zna kolike plate. A mi minimalce.“, objašnjava radnica iz Niša.
Radnica sa kojom smo razgovarali ističe i mnoge druge probleme. Ona za Mašinu navodi da, iako se u Leoniju svake godine povećavao minimalac – radnicima su ukidani bonusi – i opet bi došli na isto. Uz to, ona nam je objasnila i kako se prekovremeni rad često ne obračunava kao 26% skuplji. „Kome ide ta razlika, ja stvarno ne znam“, kaže naša sagovornica.
Jedina pauza tokom radnog vremena za sve radnice i radnike je pola sata, kada moraju da obave sve potrebe koje imaju, a ako moraju van tih pola sata da odu u toalet u nekom trenutku biće „pogledani mrko“.
„I stoput smo se bunili, ali ne vredi ništa. Prosto to je borba se vetrenjačama, kad postaviš neka pitanja. Sindikat ima verovatno koji ja u životu nisam upoznala, iako sam htela da vidim koji su, čak možda i da se priključim, ne možda, nego sigurno, ali ja nisam saznala koji je taj sindikat, jer su uvideli da sam ja sa velikom jezičinom, i nije im išlo u prilog“, kaže radnica Leonija. Kako ona dodaje, baš zato što je „nezgodna“ i što ima ugovor na neodređeno vreme – ne mogu tako lako da je „isteraju“.
„Dok druge vrlo omalovažavaju. Ti ako nemaš stav oni te maltretiraju“, zaključuje sagovornica Mašine.
Otpremnine „kao na pijaci“
Prema njenim rečima, Leoni će raditi do marta, eventualno maja meseca, a nakon toga može da se zatvori. Ona dodaje da im svakodnevno nude da odu u HR službu kako bi videli koliko im iznosi otpremnina.
„Kao paradajz i krastavac da se prodaje, takvo je bilo natezanje u HR službi, tako su ljudi izvlačili koliko god su mogli. Pijaca je bila. Kretali su od 90 hiljada za ljude koji su po 10 godina radili pa se nađu na 200, recimo. A nas će verovatno, kad dođe cara do duvara, kraj, nema ni od otpremnine. Firma nema pare, aj, zdravo idite si kući i toliko – i mi ćemo da ostanemo bez ičega. Mislim, to je moja pretpostavka, ne mora da znači da će biti tako“, za Mašinu kaže radnica Leonija.
„Ne znam da li ću ikada više moći da nađem posao“
Radnica iz Niša sa kojom smo razgovarali kaže da kada se ovi „logori“ zatvore, ona više neće moći da nađe nikakav posao.
„Sa mojim godinama, 57, ja ne znam da li ću ikada više moći da nađem bilo koji posao. Sve će da se pogasi i nama će ostati ova mrvica od privrede koja jedva da postoji u Nišu, i gde da se ja zaposlim pored ovoliko nezaposlenog naroda sa 57 godina? Nigde. Ostaću u kuhinji da pravim pihtije“, kaže naša sagovornica iz Niša.
Sarita Bradaš potvrđuje tvrdnju radnice iz Niša i objašnjava kako će se većina otpuštenih suočiti sa nemogućnošću nalaženja posla upravo zbog visoke stope nezaposlenosti na jugu Srbije.
„Zarada je za ogromnu većinu radnika i radnica jedini izvor prihoda. Pri tome, treba imati u vidu da kod velikog broja porodica radi samo jedna osoba, tako da kada ona ostane bez posla, porodica ostaje bez ikakvih sredstava za život. To na nivou porodice dovodi do pada životnog standarda, siromaštva i zapadanja u dugove. Na individualnom nivou gubitak posla, usled neizvesnosti u pogledu budućnosti, ostavlja i psihološke posledice (povećan nivo stresa, narušeno mentalno zdravlje)“, ističe Bradaš.
Prema njenim rečima, neizvesnost u pogledu budućnosti utemeljena je na činjenicama.
„Većina otpuštenih će se suočiti sa nemogućnošću pronalaženja novog posla budući da je na ovom području visoka stopa nezaposlenosti. Primera radi, u 2024. godini stopa registrovane nezaposlenosti u pet oblasti na jugu Srbije bila je 21,9% sa značajno nepovoljnijom situacijom u Jablaničkoj, Pčinjskoj i Topličkoj oblasti sa stopom nezaposlenosti od 26,2%, 25,5% i 21,5% respektivno. Društveni problemi koji se javljaju u ovakvoj situaciji su rast nezaposlenosti, a zbog povećanja broja siromašnih potrebna su značajno veća sredstva za socijalna davanja“, zaključuje Bradaš.
J.K; A.G.A.
