Neposlušna Francuska

Foto: Tiraden / Wikimedia Commons

Foto: Tiraden / Wikimedia Commons

U nedelju se održavaju predsednički izbori u Francuskoj. Dok se uoči izbora najviše govorilo o mogućoj pobedi kandidatkinje ekstremene desnice Mari Lepen, poslednjih nedelja značajan rast beleži Žan-Lik Melanšon čiji se program zasniva na uspostavljanju potpuno novog političkog sistema.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.

Predsednička kampanja Žan-Lik Melonšona (Jean-Luc Mélenchon) rasplamsala se poslednjih nedelja – dostigao je treće mesto, a prema nekim procenama bliži se drugom. Osim što je uznemirio finansijsko tržište, ovaj uspeh je transformisao izbore u Francuskoj, nudeći levu alternativu borbi između establišmenta i radikalne desnice.

Ali koje su politike ove kampanje? I šta se nalazi iza njenog uspeha? Pokret koji stoji iza kampanje, France Insoumise („Pobunjena/Nepokorena Francuska“), građen je po uzoru na latino-američka i španska populistička iskustva, a pre svega iskustva Podemosa.

Rakel Garido (Raquel Garrido), jedna je od glasnogovornica pokreta, inače dugogodišnja saradnica Žan-Lika Melanšona, sa kojim je 2008. osnovala Levi front. U ovom intervjuu razgovarala je sa Kolom Stanglerom (Cole Stangler) o kampanji i ideji Šeste republike.1

Raquel Garrido; Foto: Phototheque du Parti de Gauche / Flickr

Raquel Garrido; Foto: Phototheque du Parti de Gauche / Flickr

Da li nam možete reći po čemu se ova kampanja razlikuje od one koju je Melanšon vodio 2012?

Osnovna ideja ove kampanje je izmena našeg ustava i to putem procesa Ustavotvorne skupštine koji bi narodu Francuske omogućio da to urade sami, a što je direktna referenca na Francusku revoluciju. Ideja je da se ukine aktuelni režim, koji nazivamo „predsedničkom monarhijom“. Smatramo da je to oligarhija, a umesto toga želimo republiku: od naroda, za narod.

Mislim da se zato o nama toliko priča. Jedan od razloga zbog kojeg aktuelni režim nema podršku Francuskog društva je proces odabira zvaničnika koji im omogućava odstupanje od obećanja načinjenih tokom kampanje. Osnovna kulturna karakteristika trenutne političke klase je posedovanje imuniteta. Oni rade šta hoće zato što su oslobođeni apsolutno svake odgovornosti.

Kultura političkog imuniteta kreće od samog predsednika. Mi smo jedina samo-identifikovana demokratska zemlja u kojoj jedan čovek ima toliko koncentrisanu moć – on postavlja na funkcije stotine i stotine ljudi u različitim institucijama i odlučuje o čemu će se u parlamentu razgovarati. Takvo neodgovorno ponašanje predsednika se širi na čitavu političku klasu.

Većini izabranih zvaničnika u Francuskoj danas nedostaje legitimitet, izabrani su uz dosta slabu izlaznost. Građani se gade političke klase. To stvara haos i nestabilnost. Kada ne postoji slaganje oko osnovnih pravila koja bi trebalo da omoguće političku diskusiju i sukobljavanje mišljenja u demokratskom društvu, kada ne postoji konsenzus među većinom ljudi o tim fundamentalnim stvarima, onda je vaše društvo nestabilno.

Kada smo 2012. pričali o rušenju starog režima i uspostavljanju novog, smatrali su da unosimo nemir i nestabilnost. Otada se francusko društvo promenilo. Nastupili su strah i haos. Nasilje među zajednicama, nasilje između policije i omladine, terorizam, teroristički napadi koje su počinili Francuzi protiv drugih Francuza. Mislim da je trenutak zreo za ono o čemu govorimo – da su nam potrebna mirna rešenja za ove tenzije.

I zbog toga ista osoba, Melanšon – za kojeg su 2012. govorili „Ovo je previše radikalno, isuviše subverzivno“ – danas deluje mudro. Zato što je ukazivao na te probleme, zato što ima iskustva i transparentnu metodologiju za naše povezivanje u jedan narod, a ideja sa Ustavotvornom skupštinom je pokušaj da se iznova osnuje sama nacija.

Šta je narod, šta je nacija, le peuple? To je zajednica ljudi koji upražnjavaju moć zajedno. Ukoliko ne radite to, vi ste mnoštvo individua koje se takmiče za mrvice koje vam kapitalistički sistem ostavlja, borite se za posao, borite se za potporu i pomoć.

Ima i drugih važnih tema u ovoj kampanji – redistribucija bogatstva i socijalna pravda – koje su klasični predlozi u vreme velike nejednakosti. Tu su i klimatske promene i zaštita ekosistema . Ali pre nego što krenemo da se bavimo njima, potrebno je da imamo moć kako bismo zapravo imali uticaj. A to će da omogući ustavotvorna skupština.

Melanšon je 2012. bio kandidat Levog fronta, koalicije levih partija. Ovoga puta on je kandidat France Insoumise-a, da li možete da objasnite šta je to?

To je građanski grassroot pokret, a naša ideologija je humanistički populizam. U mnogome smo usvojili populističke strategije Šantal Muf (Chantal Mouffe) i Ernesta Laklaua (Ernesto Laclau).

A šta je populizam? To nije režim, to je program. To je strategija razdvajanja između „njih“ i „nas“ To bi moglo značiti etnički čiste „nas“ postavlje naspram stranaca – i to je populizam radikalne desnice. Ali to takođe može značiti „nas“ kao naroda, naspram „njih“ oligarha. To je naša strategija i naš pokret, koji ima nameru da izgradi nešto van partija. Osmišljen je, sasvim namerno, na sasvim drugačiji način od koalicije partija koji smo imali 2012.

Uistinu, France Insoumise je instrument koji omogućava najveću širinu i efektivnost u pokretanju rasprave naroda protiv oligarhije. Umesto termina levice protiv desnice, koji danas ne znači gotovo ništa za većinu ljudi u Francuskoj.

Foto: Jean-Luc Mélenchon / Facebook

Foto: Jean-Luc Mélenchon / Facebook

Šta je inspirisalo ovaj projekat?

Pre svega, Latinska Amerika od kasnih 1990-ih nadalje, povratak ustavotvornim oblicima kao načinu da se pristupi suverenitetu. To je veoma uticalo na nas krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, a ustavotvornu skupštinu smo prepoznavali kao francuski izum. Pa ipak godinama niko u Franuskoj nije predložio takvu skupštinu. Mi smo shvatili da ustavotvorni proces ukida ancien régime2 i u smislu političkih partija i u ekononomskom smislu.

Sa nestankom ancien régime-a – koji na primer u Ekvadoru nazivaju partidocracia (partokratija) – i dalje postoji ista podela: oligarhija protiv naroda. Cilj je učiniti da politički instrumenti ancien régime-a nestanu zajedno sa tim sistemom. Kroz ustavotvorni proces novi politički instrumenti dobijaju oblik.

Ovo smo posmatrali veoma pažljivo, a nama u Francuskoj je bilo potrebno određeno vreme da to i usvojimo. I dalje smo oklevali, stvorili Levi front… Ali sada mislim da su oni [Latino-američki primeri] naše najbliže referentne tačke, zato što su politički instrumenti za dostizanje moći novi – bilo u Venecueli, Ekvadoru ili u Boliviji. To nisu stare komunističke partije ili stare socijal-demokratske partije ili sindikalni pokreti. To nije pitanje reorganizovanja ili rekonstruisanja partija u krizi.

Pratili smo kako je ustavotvorna skupština prešla Atlantik i došla do Islanda zajedno sa finansijskom krizom. Zatim smo imali Arapsko proleće i ustavotvornu skupštinu u Tunisu. Zatim u Egiptu, ali je tamo tragično masakrirana. I najzad smo se mogli radovati kada smo videli ustavotvorni proces Podemosa, zato što imamo iste istorijske korene kao i Podemos. Tačnije, referentnu tačku u populizmu, humanom populizmu. To je tako iako je sada njihova situacija komplikovanija od kada se Podemos konačno vratio pregovorima sa Ujedinjenom levicom.

U svakom slučaju, uvereni smo da je ono što radimo u Francuskoj novo iskustvo. To znači da smo sada u stadijumu stvaranja. Imamo zajedničke referentne tačke, ali ne možemo se ni sa kim porediti i reći „Radimo upravo to što i oni rade“. Preuzimamo odgovornost pionira, stvaranja nečeg novog.

Kako se France Insoumise odnosi prema Levici?

France Insoumise je politički instrument stvoren radi konstruisanja Šeste republike. Razlog zbog kojeg želimo Šestu republiku je zato što njeno stvaranje predstavlja društveni i ekonomski projekat. U ancien régime-u pogrešni ljudi donose pogrešne odluke, uništavaju planetu i osiromašuju milione. Tako da ona [Šesta republika] nije neutralna, u političkom smislu. Nije neutralna ili bezizražajna, nije prazna stranica. I mi govorimo šta želimo.

Na primer, ukoliko se radi o autsorsingu mi želimo da radnici imaju prava nad svojim radnim resursima, u formi kooperative. To je jedan od primera antikapitalističkih mera. Ili pak ukoliko želimo da damo prioritet ekosistemu, uključujući ograničavanje svemoći vlasničkih prava, na primer. U našem programu nalaze se jasne odrednice levice, ali se sama reč „levica“ ne pominje.

Ne zanima nas identitetski patriotizam onih koji misle da treba da „spasemo levicu“ ili da budemo „levičari“. To bi komuniciralo samo sa manjinom. Mi želimo da pobedimo. Ja mislim da smo slični Berniju Sandersu (Bernie Sanders) u tom pogledu, koji retko govori o „levici“, već o narodu protiv jednog procenta ili klase milijardera. Svi znaju ko je Žan-Lik Melanšon, odakle dolazi, sa koje pozicije govori. Ali mi ne tražimo od ljudi da se prvo odrede kao levičari pre nego što se bave demokratijom.

Ovo takođe ima uticaja na naše politike. Jedna od mera u programu za 2017. koja nije bila u programu za 2012. je pravo na opoziv poslanika između izbora. Ovo je način na koji uvodimo etiku u politiku, unosimo odgovornost u političko ponašanje. Ova mera nije postojala 2012. zato što partije Levog fronta nisu bile saglasne sa tim. Oni su rekli: „Pa, izabrani zvaničnici se generalno ne slažu sa ovom merom“ Partije imaju tendenciju da budu sindikati za predstavnike umesto okviri u kojima građani mogu da se organizuju prema sopstvenim političkim afinitetima.

Da li će u Šestoj republici biti partija? Da, postojaće oblici organizovanja zasnovani na političkom afinitetu, zato što je potrebno da postoji sučeljavanje ideja. Ukoliko nema sučeljavanja, nema demokratije. Ali ne partija Pete republike koje već propadaju. One umiru zajedno sa Petom republikom. Nijedna partija danas nema ustavni program, one nisu stvorene radi toga. One su organizovane da bi osvajale vlast u okviru Pete republike. Postojaće novi politički teren. Ideja nije da se rekonstruišu partije Pete republike, već da se omoguće novi instrumenti organizovanja.

Kako vidite budućnost pokreta France Insoumise?

Pokret ima istorijski poziv: da stvori Šestu republiku. Tako da kada 130.000 ljudi maršira od Place de la Bastille do Place de la République sa francuskim zastavama, sa frigijskim kapama, sa svim zahtevima povezanim sa fundamentalnim pravima od abortusa do asistiranog samoubistva, čak do neutralnosti interneta, temama koje odgovaraju ovom dobu, osećam da se ljudi bore za postavljanje novih temelja. Neće se vratiti klasičnom načinu bavljenja politikom. Tako da je to borba do pobede. Najteži deo našeg posla, diskreditovanje Pete republike, već je urađen.

Uopšteno govoreći, kada ste mladi, govori vam se da možete biti desničari, levičari, centristi, šta god želite, ali ne dirajte ustav, zato što je to temelj. Oblikuj politička mišljenja, ali ne razmišljaj o legitimitetu ustavnih pravila. Ali kada veliki deo društva počne da govori o legitimitetu ovog ili onog člana ustava, to znači da se sam ustav svodi na suočavanje tumačenja. Tako da gubi svoju konstitutivnu snagu. Definicija ustava u sociološkom smislu podrazumeva da je to viša norma koja uživa saglasnost širu od većinske. Nije samo većinska. To je nad-većinska. To je konsenzus. Ali je u Francuskoj to obrnuto.

Postoji konsenzus o našem sistemu kao predsedničkoj monarhiji. To niko ne spori. Na primer, kada imamo debate, niko ne dovodi u pitanje to da se nalazimo u predsedničkoj monarhiji. Danas raspravljamo o tome da li ovaj ustav možemo izmeniti iznutra, koristeći trenutne poslanike ili moramo početi iznova? Ono šta ostaje da se izgradi je želja za ustavotvornom skupštinom.

To je patriotska želja, ona da okupimo ljude, a to je daleko teže u društvu kao našem, društvu pogođenom siromaštvom, nasiljem, mržnjom i rasizmom. Teško je, ali ćemo to postići. U suprotnom će to učiniti fašisti. U suštini, budućnost se svodi na nas ili njih.

Kako možemo objasniti uspon Nacionalnog fronta (FN) i Marin Le Pen (Marine Le Pen)?

Danas postoji značajan broj glasača u Francuskoj koji probleme društva objašnjava prevelikim brojem imigranata. Njihova analiza je jednostavna: ukoliko imigranti ne bi bili tu, bilo bi više posla za mene, moju decu itd.

Tu su i druge teme koje Marin Le Pen stavlja u prvi plan kao što je kritika Evropske unije, konkurentnost istočnih zemlja, pitanje evra. Ali se kritika Evropske unije pojavljuje i kod drugih kandidata, uključujući i nas. Ono što suštinski definiše glas Le Penove je pitanje ksenofobije, shvatnje nacije kao etničkog umesto građanskog pitanja. Ideja da ne možemo činiti narod zajedno sa muslimanima, ili bilo kim drugim ko „vekovima“ nije Francuz. Ovo su mitologizovani koncepti – uostalom, ne postoji tako nešto kao što je francuski etnicitet.

Oni su zaista populisti po tom pitanju, u onom smislu u kojem Laklau i Muf objašnjavaju tu reč. Oni konstruišu neke „njih“ i neke „nas“, i veoma je jasno šta to predstavlja. „Oni“ su izbeglice koje beže od rata, ekonomski imigranti, muslimani sa svojim zahtevima za omogućavanje bogosluženja itd.

U Francuskoj ima ljudi koji se slažu sa tim. Ne bih rekla da je to 20 procenata glasača. Kada oni [FN] dobiju visok procenat, na primer za Evropske izbore, to je zbog niske izlaznosti. Na Evropskim izborima dobili su 25 procenata. To deluje kao veoma dobar rezultat. Međutim izlaznost je bila svega 42%. Zaista smatram da je izlaznost izazov. Oni uspevaju zahvaljujući apatiji građana.

Tako da je u njihovom interesu da nema kampanje. Da oni koji se gade politike ostanu zgađeni. Kontekst je išao njima u prilog: imali smo slučaj kandidata desnice zaglavljenog u skandalu, Socijalistička partija (PS) je izgledala kao krajnje odbojni spektakl, sa svojim izdajama i neodržanim obećanjima. Tako da su oni odlučili da se uzdrže od kampanje. Ljudi su ovo gledali sa distance i mislili, kakav užasan spektakl, ostaću kod kuće. To je bila kampanja FN-a. Oni ne vode kampanju za narod, ne stimulišu diskusije, oni čak ni ne prave događaje koji okupljaju ljude. Njihova strategija bila je to da se njihov značaj oseti, da sopstvenoj čvrstoj bazi daju na relativnom značaju. A ta baza je ideološki čvrsta.

Oduvek je postojala radikalna desnica u Francuskoj. I da, i trenutno je jaka. Ali naš zadatak je da je potisnemo ne-fašističkim glasovima. I to je ono što pokušavamo da uradimo. Zato što se nismo obraćali samo levici već svima onima koji su zgađeni. Od kada smo pokrenuli kampanju, gradimo efektivnu antifašističku strategiju.

U kampanji se orijentišemo ka nezavisnima, „zgađenima“, njima moramo da se obraćamo. Na primer, Žan-Lik Melanšon jedini je kandidat koji toliko govori o radu. O činjenici da smo dok živimo svoje živote okruženi stvarima koje proizvode ljudska bića – radnici. To je rad. Gledajući tako, Žan-Lik Melanšon je veoma povezan sa radničkom klasom. Međutim, mi im se ne obraćamo kao levici, već kao radničkoj klasi. Govoriti o levici nije isto što i govoriti o radu. Reč „levica“ nije prisutna u govoru Žan-Lika Melanšona. Ali on dosta govori o položaju radničke klase.

Da li je ovo uticalo na vaše mišljenje o zajedničkoj kandidaturi sa Benoa Amonom (Benoît Hamon)?

Da, zato što bi naša strategija obraćanja zgađenima, a koja nas može odvesti u pobedu, bila ugrožena ukoliko se povežemo s ljudima kojih se gade. I Socijalistička partija umire zajedno sa Petom repulikom. To nije krivica Benoa Amona, koji je dobra osoba. To nije njegova krivica, već je kraj ciklusa. Tako da moramo da biramo između Pete i Šeste republike. Ugrozili bismo našu šansu za pobedom ukoliko krenemo da spasavamo vojnike PS-a.

Možda bismo dobili poen ili dva od centraške levice, ali bismo izgubili svaku mogućnost obraćanja onima koji nisu u vezi sa partijama. A upravo među njima leži naša mogućnost za pobedom. I naš cilj je pobeda, a ne rekonstrukcija levice ili preuzimanje vođstva na levici. Ukoliko bi naš cilj bio preuzimanje vođstva levice to bismo mogli da uradimo. Ali nije. Naš cilj je da pobedimo na predsedničkim izborima. Tako da moramo da se obraćamo zgađenima. I ukoliko im budemo rekli, vidi, sada smo prijatelji sa Valsom (Valls), Amonom i svim ostalima, to će biti naš kraj, više nećemo imati podršku.

Pitanje se zapravo i ne postavlja. PS nikada nije razmišljao o odustajanju u našu korist. Da jesu, onda bi se pitanje postavilo na drugačiji način, naravno. Ali to nikada nisu postavili na taj način: oduvek su smatrali da ćemo mi morati da odustanemo da bismo ih podržali. Čak i danas – iako prema procenama oni imaju osam posto, a mi 19 posto – nastavljaju da veruju da je potrebno da mi stanemo uz njih.

Na parlamentarnim izborima je još gore. Svi ti socijalistički poslanici koji su podržavali vladine politike danas su izgubili na legitimitetu u očima ljudi. Tako da su naši kandidati oni koji će podržati Šestu republiku. Ovo nije „bratoubilačka“ borba između prave i lažne levice ili između izdajica i purista. To bi bilo gauchiste, to bi bila radikalno levičarska kampanja. A mi smo sve osim toga. Jezgro ljudi koji su stali uz Melanšona dolazi iz Socijalističke partije i naš cilj je oduvek bio da vladamo. Ovu predsedničku kampanju spremali smo od 2004.

U kampanji ste izneli kritičke stavove prema Evropskoj uniji – plan A reformisati je iznutra, ali i plan B izaći ukoliko to nije moguće.

Žan-Lik Melanšon je bio prvi koji je ponudio istinski odgovor na ono što se dogodilo Ciprasu (Tsipras) u Grčkoj. Niko zapravo nije stvari postavio na način da ukoliko uopšte želite pregovore morate biti psihološki spremni na to da ih prekinete. U suprotnom vi zapravo ne pregovarate. To je poreklo plana B.

To je dosta bazičan predlog. Ukoliko tražite posao ili povećanje plate i kažete „Neću raditi ukoliko me ne platite 5000 evra mesečno“, ali ste zapravo spremni da radite za 1000, to nisu pregovori. Ali, ukoliko kažete sebi da zaista nećete prihvatiti ništa manje od 3000 evra, da ćete tražiti drugi posao, onda zaista pregovarate, zato što osoba sa druge strane razume da će vas izgubiti. To je zamislivo u svakodnevnim ljudskim odnosima, ali niko na evropskoj levici nije promislio kako da to primeni na nivou evropskih pregovora. Sve velike sile su mislile „Pregovaraćemo, ali ćemo ostati bez obzira na krajnji ishod.“

Voditi kampanju na osnovama plana B je korak napred i to važan. Plan A već govori o fiskalnoj i društvenoj harmonizaciji, što znači da imamo okvir koji ne dovodi radništvo u opštu kompeticiju, već naprotiv omogućava bolji kvalitet života za sve. Ukoliko to nije moguće, onda ćemo učiniti isto – harmonizovani okvir – sa onima koji su voljni. A to u suštini znači ciljati na zemlje evropskog juga. Vratiti monetarne i ekonomske politike, kao i javno finansiranje, nazad u otvorene rasprave. Suočavamo se sa izazovima, kao što je ekološko pitanje, koje je od globalnog značaja. Tako da moramo imati supranacionalnu akciju.

Ali nedavno iskustvo Evropske unije dokazuje da prvo moramo rešiti probleme sa sopstvenom oligarhijom. Umesto da delimo politiku na one koji žele da napuste EU i one koji su za liberalnu Evropu – a to je linija koju povlači radikalna desnica sad – mi smo povukli liniju između francuskog naroda i oligarhije. Radikalna desnica jednostavno hoće da uništi EU, a mi želimo da pokažemo ljudima šta nije u redu s njom.

Kritike upućene vašoj kampanji tvrde da je sada više nacionalna nego ranije. Pre nekoliko nedelja na maršu Insoumis-a od Place de la Bastille do Place de la République mnogi su primetili kako je puno francuskih zastava. Da li možete da prokomentarišete ovo?

Mi smo patriote, ne nacionalisti. Patriotizam je ljubav prema nečem svojem, dok nacionalizam uključuje mržnju prema drugom. Ustvari, prema književnoj i političkoj definiciji, to je razlika. Radikalna desnica je nacionalistička. Mi smo patriote. A patriotizam je empatija, saosećanje za svoje sunarodnike. Mi to i mislimo, u toj meri u kojoj je naša nacija građanska nacija od Francuske revolucije. Nije definisana nijednom religijom, bojom kože ili čak jezikom, univerzalna je. Naša domovina [patrie] je republikanska.

Naš patriotizam je univezalan. To je patriotizam Prosvetiteljstva. Smatramo da nam upravo naš patriotizam omogućava afirmaciju građanskog prava na vladanje. To je ono što je naš nacionalni suverenitet, pre svega u smislu narodnog suvereniteta. To je više od svega pitanje političke moći naroda. I, na našu sreću, u našoj nacionalnoj istoriji ove dve stvari su povezane. Zato mislimo da radikalna desnica nije zapravo za suverenitet, budući da podržava samo nacionalni, a ne narodni suverenitet. Oni žele moć za Marin Le Pen, a ne za narod.

A zašto se onda peva samo „Marseljeza“ na kraju skupova, umesto „Internacionale“ kao ranije?

Na Place de la République Žan-Lik je na kraju pevao „Internacionalu“. Ali nije bilo na zvučnicima. Na kraju je počeo da peva i to se onda proširilo i ljudi su pevali zajedno s njim.

Mi ne želimo da obrišemo deo istorije. Ali istina je da prepoznajemo neke probleme. Naša kampanja iz 2012. bila je jarko crvena i naziv „Levi front“ bio je ispisan velikim slovima. Sada smo u pastelnim nijansama sive i plave, logo je [grčko slovo] fi, koje predstavlja filozofiju, ljubav prema znanju. Imamo drugačiji pristup, zato što mislimo da je neophodan.

Prevod s engleskog: Anica Stojanović
  1. Peta republika je aktuelni republički sistem Francuske vlade koji je osnovao Šarl de Gol (Charles de Gaulle) pod Ustavom Pete republike 4. oktobra 1958.
  2. Ancien régime (Stari poredak) je naziv koji se koristi za društveno-političko uređenje pre Francuske revolucije.
Print

Preporučujemo