Zašto se studenti bune?

IMAG0946

foto: Ljubica Vlahović

Pred sam početak jesenjeg semestra studenti Filozofskog fakulteta su započeli protest čiji završetak još uvek nije izvestan. Studentski zahtevi su socijalne prirode, oni se bune protiv sve skupljeg školovanja koje je postalo preveliki trošak čak i za one koji su zvanično na budžetu. Širi kontekst ovog protesta čine i mere štednje koje sporovodi Vlada, a koje dopiru do sve većeg broja ljudi – kako do studenata i njihovih roditelja tako i do fakulteta i profesora.

Nakon nedavno usvojenih izmena Zakona o visokom obrazovanju, Filozofski fakultet u Beogradu izmenio je neka od svojih pravila studiranja i pravilnik rada. Deo tih izmena se odnosi na direktnu primenu novog zakona, dok su druge izmene donesene zahvaljujući autonomiji univerziteta koja fakultetima omogućava da samostalno uređuju svoje programske, ali i finansijske planove rada. Većina ovih izmena ima drastične posledice po studentsku populaciju što je i izazvalo aktuelni protest. Studenti i studentkinje se isprva okupljaju oko tri zahteva: 1) Da se budžetskim studentima prijavljivanje preko 60 ESPB bodova ne naplaćuje, kao i da im se ne oduzima mogućnost da prijavljuju preko 70 ESPB bodova;[1] 2) Da se vrati budžetsko finansiranje produžene godine[2] za sve studente koji su ostvarili budžet upisujući četvrtu godinu; 3) Da prva ispitna prijava bude besplatna za sve, a svaka naredna da košta 100 din, umesto aktualnih 420 din; 4) Da studenti upisani 2006. godine nastave da studiraju po statutu te godine.

Studentski zahtevi i akcije prvenstveno su usmereni na upravu fakulteta, međutim jasno je da neki od zahteva prevazilaze njegove ingerencije. Ipak, protest se, u trenutku kada pišem ovaj tekst, još nije formalno obratio Ministarstvu i ostaje da se vidi šta će se dalje u tom pogledu činiti. Treći zahtev je dovoljno jasan i zavisi isključivo od odluke fakulteta. Svim pojedinačnim fakultetima dozvoljeno je da samostalno odlučuju o naplati ispitnih prijava i njihova cena posledično varira od jednog do drugog. Međutim, ukoliko se uzme u obzir da se na Filozofskom fakultetu izučavaju društvene nauke i da se većina ispita polaže usmeno ili pismeno, za njihovo sprovođenje su dovoljni papir i olovka koje studenti i studentkinje najčešće sami sebi obezbeđuju. Takođe, pre dve godine uvedeno je elektronsko prijavljivanje ispita, tako da su i eventualni troškovi štampe prijava time minimalizovani. Filozofski fakultet nikada nije transparentno i javno obrazložio zašto je cena ovih prijava ovolika, ali nesumnjivo je da one čine jedan od njegovih lakših prihoda.

Prvi zahtev problematizuje jednu od odluka fakulteta koja može biti veoma indikativna u pogledu menjanja same logike studiranja. Trebamo uzeti u obzir da se o uslovu za budžet svake godine iznova odlučuje i da se teži tome da se on ostvari tek kada su dati svi ispiti iz te školske godine. Tako odluka o tome da se prijavljivanje svakog ESPB boda preko 60 dodatno naplaćuje u punoj ceni zapravo deluje kao prelazno rešenje pre nego što se granica upisa na budžet podigne sa ostvarenih 48ESPB na 60ESPB bodova. Dakle, iako ste ostvarili budžet na osnovu 48 ili više ESPB bodova, morate dodatno da plaćate svaki ispit koji prenosite u sledeću godinu. Kategorije budžetskih i samofinansirajućih studenata ovako se samo zamagljuju, a celokupna situacija podseća na prevaziđeni i ukinuti sufinansirajući način studiranja.

Izgleda da su godine studiranja po bolonjskim principima učinile svoje i kad je u pitanju formulisanje studentskih zahteva. Trka za ostvarivanjem budžeta iz godine u godinu, gotovo konkurentski odnosi u kojima se studenti i studentkinje strukturno međusobno nalaze, kao i dominantna neoliberalna ideologija sistema u kojem se školuju doprineli su tome da studentsko telo nikada nije bilo skromnije u onome što se zahteva. I prvi i drugi zahtev koji upućuju, i koje smatraju najvažnijima, odnose se isključivo na studente koji su već ostvarili pravo na budžetsko studiranje i kojima se sada traži da i pored toga plate izvesnu sumu. Ni u jednom od zahteva se ne problematizuje celokupan sistem finansiranja visokog školstva – samofinansirajući studenti su potpuno izostavljeni iz ovih zahteva, iako njihove školarine na ovom fakultetu u proseku iznose oko 120.000 din. Zanemarimo na trenutak navodno previše radikalan zahtev za potpunom izmenom sistema finansiranja koji se često u prošlosti definisao kao zahtev za besplatno odnosno u potpuno javno finansirano školstvo – čak je i blokada 2011. zahtevala da školarine ne prelaze sumu veću od iznosa tri minimalne plate.

Jedna od karakteristika početka ovogodišnjeg protesta jeste saradnja i međusobna podrška između studentskog parlamenta (zakonski regulisanog predstavničkog tela studenata na fakultetima) i plenuma, kao načina demokratskog okupljanja i ravnopravnog odlučivanja svih studenata koji se pojave na datom sastanku. Osim što je dao podršku zahtevima parlament, za sada, zastupa studente koristeći i svoje zvanične pozicije. Ovo je dovelo i do reakcije Dekana Filozofskog fakulteta. Po njemu parlament kao predstavničko telo studenata zbog ovakve podrške studentima više nije legitiman. Uprava fakulteta se oglušuje na zajedničke zahteve i jednih i drugih, što ukazuje na svojevrsan kontradiktorni položaj samog studentskog parlamenta – onda kada bezuslovno pruži podršku studentima, on sam postaje nelegitiman i bespotreban iz perspektive Uprave fakulteta. Lako je uočiti i određenu matricu u postupcima. Prva se svakako odnosi na ponašanje uprave fakulteta: potpuno ignorisanje i oglušivanje ne samo na studentske zahteve, već i na svaki pokušaj komunikacije. Kao što je pomenuto, isto pravo uskraćeno je čak i legitimnim predstavnicima studenata i svaki pokušaj pregovaranja bio je neuspešan.

Naravno, stvar se nije završila na pukom ignorisanju. Uprava Filozofskog fakulteta sada nije čekala ni trena da sprovede svoju staru oprobanu taktiku ubacivanja nepoznatih lica, najverovatnije članova privatnog obezbeđenja, među studente u protestu i provociranja fizičkih sukoba između njih. Nekoliko sati kasnije usledilo je i obaveštenje o podizanju krivične prijave protiv navodnih učesnika u tom fizičkom sukobu, u kojima je navodno nepoznati student napao službenika fakulteta. Bolna je sličnost ove vesti s nešto starijim izveštajem iz 2011. godine.

Važno je potražiti i uzroke ove nove finansijske politike fakulteta. Iako je, formalno gledano, u budžetu Republike Srbije za 2014. godinu planirano 0,5% više sredstava za visokoobrazovanje u odnosu na prethodnu godinu, generalni neoliberalni kurs i politika štednje diktiraju pravila koja utiču i na ovaj sektor. Budući da je nastavni kadar već teško pogođen smanjenjem plata u javnom sektoru, a s obzirom na to da će se budžetska izdvajanja pre smanjivati nego povećavati, ovi potezi fakulteta nisu iznenađujući. Zamoljen za komentar o aktualnom studentskom buntu, sadašnji ministar prosvete bio je veoma slikovit: „Studenti“, prema njegovim rečima, „treba da traže veću mobilnost i da više slušaju kvalitetne predmete na drugim mestima, a ne da pričamo samo o tome „kako da podelimo ovaj mali budžetski kolač koji imamo.“ Dakle, materijalni problemi studentske populacije su u krajnjoj meri priča o otimanju nekakvog kolača (kao da se ne radi o budžetu koji putem PDV-a većinski pune upravo ti studenti i studentkinje, njihovi roditelji i generalno stanovnici ove zemlje). Stoga, oni koji imaju dovoljno sreće da sebi mogu da priušte studije očigledno bi trebalo da se bave njihovim kvalitetom (koji po ovoj pretpostavci ne zavisi od sredstva, tj. kolača, već od neke želje samih studenata) i studentskom mobilnošću. Dobro. Ali šta onda beše posao samog Ministarstva? Iako ga niko to nije direktno pitao, ministar je implicitno dao odgovor i na ovo pitanje. On studentima poručuje da su u pravu – da su sami fakulteti (i autonomija koja im to omogućava) osnovni krivci za studentske probleme i to nema nikakve veze sa Vladom niti nadležnim Ministarstvom. Beli medvedi na Filozofskom, kao i nepostojanje konkurencije osnovni su uzroci sve lošijeg stanja i visoke cene školovanja na univerzitetima. Dakle, ministar predlaže liberalizaciju i očigledno uvođenje tržišnih odnosa u ovaj sektor. Mere koje su isprva s uvođenjem Bolonje i dovele do ovih problema ponovo se navode kao njihov lek. Konačno, krug prebacivanja odgovornosti ipak se zatvara time što ministar, kao jedan pošteni zastupnik minimalne države, kaže da su njegove ingerencije premale i da nije njegov posao da se meša previše u sve te stvari.

Iako postoje neki novi elementi, poslednja dešavanja na Filozofskom nažalost ne odudaraju od šablona čiji smo svedoci poslednjih deset godina. Tradicionalno univerziteti i Ministarstvo prebacuju odgovornost jedni na druge, bez ikakve želje za promenom statusa kvo. Prvi negiraju da su nadležni za sve probleme, drugi koriste postojanje autonomije Univerziteta kako bi govorili da su im vezane ruke. Proces bolonjizacije visokog obrazovanja se iz godine u godinu više zaoštrava, a punu cenu toga snosi isključivo studentska populacija. Da li je novi studentski pokret dorastao zadatku koji ima pred sobom ostaje da se vidi. U situaciji opšte krize i siromaštva, teško je zaista gledati dalje od svog ličnog interesa i ove veoma uske i minimalne napore studenata i studentkinja treba razumeti i podržati upravo zbog toga. Uvek postoji mogućnost da će se i njihova perspektiva proširiti i da će na studentska pitanja početi da gledaju kao na opšta i društvena, a ne samo trenutna i svoja.

1 ESPB, odnosno, evropski sistem prenosa bodova, predstavlja jednu od novina koju donosi primena Bolonjaskog sistema na visoko obrazovanje. Ona omogućava kvantifikaciju znanja koje studenti usvajaju tokom svog obrazovanja, time što se svaki od ispita kvantifikuje s obzirom na težinu koju nosi i vreme koje je potrebno da bi se ispit uspešno savladao. Jedna cela studentska godina se sada računa kroz 60 ESPB bodova i to predstavlja cifru koju student stiče time što očisti godinu. Ovaj sistem prvenstveno služi tome da se omogući standardizacija znanja na evropskom nivou, odnosno, da se jednom kada neko završi fakultet njegovo znanje može lakše upoređivati sa znanjem drugoga onda kada se nađu na Evropskom tržištu rada. Međutim, u Srbiji se ovaj sistem povezuje i sa naplatom studija. U slučaju da student nije ostvario potreban broj bodova za budžet – nedostajući bodovi se naplaćuju. U slučaju Filozofskog, 1 ESPB bod se naplaćuje nešto manje od 2.000 din. Do sada, svi budžetski studenti koji nisu ostvarili punih 60ESPB bodova svejedno nisu plaćali ništa, s obzirom da država bez obzira na to isplaćuje fakultetufiksnu cenu za njih. Međutim, ovom promenom se očekuje od te grupe studenata da iz svog džepa plate ispite koje prenose u sledeću godinu, bez obzira što je njihovo školovanje zapravo već plaćeno od strane države, kao što je navedeno. Za više informacija o primeni Bolonje i ESPB sistema, videti: “Izgubljeno u tranziciji”, str. 183
2 Radi se o prvoj godini nekadašnjeg apsolventskog staža koji je takođe ukinut za sve studente koji studiraju poBolonji.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us