Mrak medijskog tržišta

Foto: Predrag Momčilović / Mašina

Foto: Predrag Momčilović / Mašina

Jučerašnjom akcijom „Stop medijskom mraku“ preko 150 medija i udruženja je skrenuo pažnju javnosti na ugroženost slobode medija. Takvo stanje rezultat je političkih odluka i ekonomskih uslovljavanja koja u sadejstvu stvaraju okvire medijskog tržišta čije karakteristike nisu dobre ni za publiku ni za one koji stvaraju medijske sadržaje.

Da ponovimo – dok sam ja vlasnik, niko od vas se neće mešati u privatnu svojinu i privatni posed, to je liberalna ekonomija, kapitalističko društvo.

Svega dva dana nakon što je pred protestom ispred TV Pink Željko Mitrović izgovorio ove reči, medijskom scenom je protutnjala još jedna vest. S radom su prestale novine Vranjske, što je pratilo i stupanje u štrajk glađu izdavača tog lokalnog medija Vukašina Obradovića. U svom saopštenju tim povodom on je između ostalog napisao:

Ne želim da budem patetičan, ali ovo jeste potez očajnika koji ne vidi drugi način da završi svoju novinarsku karijeru, a da istovremeno zadrži makar minimum ličnog poštovanja i dostojanstva neophodnog da bi se osećao kao čovek, kao ljudsko biće.

Ova dva slučaja i ove dve izjave na dobar način opisuju situaciju na medijskom tržištu koje je oblikovano zakonima po uzusima liberalne demokratije. Na takvom tržištu razlika između Pinka i Vranjskih ne leži toliko u etičkom ili profesionalnom odnosu spram novinarstva koliko u materijalnim mogućnostima i političkim vezama.

Izjava Željka Mitrovića može delovati samorazumljivo u današnjem sistemu, međutim ona prikriva dosta toga – privatna svojina koju on pominje medijska je imperija nastala uz nebrojene javne subvencije koje on dobija decenijama unazad i zahvaljući iscrpljujućem radu zaposlenih u njegovoj kompaniji. Dakle, nije Željko Mitrović svoju „privatnu svojinu“ stekao zato što je bio izuzetno vredan, već političkim i ekonomskim vezama sa elitama u ovoj zemlji, a sve uz pomoć zakonskih odredbi koje se donose upravo zarad sticanja materijalne i političke moći nekolicine. Isti ti zakoni i tržišni uslovi Vranjske i Vukašina Obradovića stavljaju u sasvim drugačiju poziciju, čije su krajnje konsekvence gašenje ovog lista.

Tržišni standardi

Iako deregulacija medijske scene Srbije traje već neko vreme, set medijskih zakona usvojenih 2014. godine stvorio je uslove za aktuelna dešavanja na medijskom tržištu. Ti zakoni su omogućili koncentraciju vlasništva (koja će se nastaviti), doprineli pogoršanju radnog položaja medijskih radnika, a pluralizam ograničili potrebama održavanja aktuelnog sistema.

Regulisanje medijske sfere tako da se zakonski omogućava da određeni medij ima vrlo visoku koncentraciju na tržištu stvara uslove za proces koncentracije vlasništva. Ukrupnjavanje nije karakteristika samo medija, već je jedna od neizostavnih karakteristika kapitalističkog sistema koja vodi stvaranju oligopola i monopola. Vlasnicima ona omogućava smanjivanje troškova proizvodnje, pre svega smanjivanjem broja radnika što uz veći udeo na tržištu znači i veće profite. Ujedno, posledica koncentracije vlasništva jeste i integracija ili nestanak manjih aktera na tržištu.

Kao i na drugim mestima gde vlada tržišna privreda, takvi zakoni su doneseni u interesu već postojećih jakih medijskih vlasnika, a na uštrb javnog interesa. O sadejstvu političkih i ekonomskih moćnika govori niz primera. Jedan od njih je slučaj Radoice Milosavljevića, člana SPS-a, koji je preko noći 2015. godine postao vlasnik osam lokalnih medija. Osim ekonomske dobiti, time je omogućen i veći uticaj vladajuće koalicije na lokalnim nivoima. Sprega vlasti i privatnog kapitala očita je i u kupovini Studija B od grupe Maxim Media. Svoja ulaganja u beogradsku televiziju ova kompanija je povratila već na prvim javnim konkursima za sufinansiranje medijskih sadržaja dobivši milionske iznose. Novosadski javni servis (TV Apolo) kupio je portal Srbija danas, čija je vlasnica u bliskim vezama s vladajućom partijom, a taj portal je šesti po broju poseta u zemlji.

Ako nam ovi i slični primeri deluju kao sitne igre lokalnih moćnika, poslovanje investicionog fonda KKR (Kohlberg Kravis Roberts) u Srbiji svakako nam pokazuje da talasi globalnog slobodnog tržišta sve više zapljuskuju i naše periferne obale. Kupovinom kompanije United Group, koja je nastala tako što je najveći kablovski operater u Srbiji, SBB, kupio slovenačkog operatera Telemach, a zatim i istoimenog provajdera iz Bosne i Hercegovine, KKR je ušao na lokalno tržište. Širenje ove kompanije nastavilo se kupovinom crnogorskog kablovskog distributera, Grand produkcije i niza manjih bosanskohercegovačkih kablovskih televizija.

Takva tržišna pozicija i velika ekonomska moć dozvolili su KKR-u da lobiranjem, kako kod lokalnih vlasti tako i u Briselu, utiče na znatne izmene u predlozima medijskih zakona. Glavna želja ovog investicionog fonda bila je da se kablovskim distributerima omogući i proizvodnja medijskog sadržaja. U Srbiju su stigli „zakoni po evropskim standardima“, koji su u sebi već sadržali odredbe koje ugrožavaju medijski pluralizam. Time je Srbija, kako primećuje Andrea Milat, „postala eksperimentalni poligon na kojem će Europa promatrati posljedice omogućavanja telekomunikacijskim kompanijama da postanu proizvođači medijskog sadržaja“.

Rezultat ovog uspešnog pregovaranja jeste osnivanje „balkanskog CNN-a“ – regionalne televizije N1 sa sedištem u Beogradu. Nedavno je ova kompanija u svoj portfolio uvrstila i IKOM, drugog po veličini kablovskog operatera u Srbiji, i postala apsolutni lider u regionu.

Šta smo dobili

Trendovi u Srbiji ne razlikuju se od globalnih ni po čemu. Koncentracija vlasništva koja se ovde događa rezultat je integracije medija na globalnom nivou, sve manji broj kompanija poseduje sve veći broj medija. Trenutno svedočimo stvaranju lokalnih i regionalnih oligopola, ali primetan je i ubrzan upliv igrača većih razmera.

Prema istraživanjima koje su nedavno sproveli „Novinari bez granica“ i BIRN, u pogledu koncentracije vlasništva kroz različite medijske platforme (televizija, radio, štampa, internet) Srbija se smatra zemljom „visokog rizika“. Najvećih osam medijskih kuća (RTS, Pink Media Group, Antenna Group Serbia, S Media Team, Maxim Media Group, Ringier Axel Springer Media, Adria Media Group, Insajder Tim) preko svojih medijskih platformi imaju udeo u publici od 70,66%, što se smatra visokom koncentracijom.

Mediji u vlasništvu tih kompanija dospevaju i do najvećeg dela publike. Tako četiri najveće televizijske kuće (Javni servis – RTS1, RTS2, RTV1; Pink Media Group – Pink TV, Pink2, Pink3; Antenna Group Serbia – B92, Prva TV; Happy TV) imaju udeo od 62,35%, radijsko tržište je takođe visokokoncentrisano pošto četiri najveća medija (S Media Team – Radio S, Radio S2; Maxim Media Group – Hit FM, TDI radio; Javni servis – Radio Beograd, Beograd 202; Antenna Group Serbia – Play radio) imaju udeo od 51,2%, dok kod štampanih izdanja četiri najveće kompanije (Ringier Axel Springer Media – Blic, Alo!, NIN; Adria Media Group – Kurir, Newsweek; Insajder Tim – Informer; Kompanija Novosti – Večernje novosti) imaju čak 63,27%.

Iako na lokalnom tržištu još uvek imamo relativno veliki broj medija, koncentracija vlasništva dovodi do sve manjeg pluralizma političkog mišljenja. Razlog tome je podudaranje interesa političke elite i medijskih magnata, koje se ne zadržava samo na područiju medijskih zakona. Kako bi sačuvali svoje profitne interese, vlasnicima velikih medijskih kompanija sasvim odgovaraju i srozavanje radnih prava, snižavanje cene rada, otežavanje sindikalnog organizovanja ili subvencionisanje i dotiranje privatnih kompanija iz javnih budžeta. Makar što se tiče lokalnih tema, N1 na sadržinskom nivou trenutno predstavlja izuzetak iako je strukturno deo oligopola, međutim njima upravo ekonomska i politička moć vlasnika dozvoljava tu slobodu. Gašenje Vranjskih, s druge strane, pokazuje da na tržištu nema mesta za medije koji će dovoditi u pitanje sistem, a da pri tome nemaju debelu kasicu-prasicu iz koje bi takvo mesto na tržištu platili.

Međutim, ono što vidimo i čujemo u medijima je jedna strana priča, druga se tiče radnog i materijalnog položaja onih koji te sadržaje stvaraju. Šibanje tržišnih mehanizama po medijskoj sceni na svojoj koži najbolje osećaju radnice i radnici u ovom sektoru. U procesima privatizacije medija nekoliko hiljada ljudi ostalo je bez posla, a oni koji i dalje imaju angažmane sve češće rade u više redakcija uz sve manja primanja i sve veći strah od gubitka posla. Sindikalno organizovanje je na veoma niskom nivou, dok je u privatnim medijima gotovo nepostojeće i izuzetno otežano.

Prema istraživanju iz 2015. godine, 61% ispitanih zaposlenih novinara i novinarki karakteriše „zabrinjavajuća nesigurnost, odnosno znatna prekarizovanost rada i života“. Ono što najviše brine te ljude jesu „pravna nesigurnost, neigurnost radnog vremena, radnog mesta i uslova rada“. Nažalost, sami novinari i novinarke o ovome ne govore dovoljno, te veliki deo javnosti ovu profesiju vidi kao dobrostojeću. Gostujući na televiziji N1, gde je govorio o problemima s kojima se suočavaju Vranjske, Vukašin Obradović je rekao da je „nas sramota da priznamo u kakvim uslovima živimo i u kakvim uslovima radimo“.

Neophodno organizovanje

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević izjavio je povodom gašenja Vranjskih da mediji moraju samostalno da posluju na tržištu u svirepim uslovima i da se bore za sponzore i finansijere, a pre svega za svoj kvalitet kako bi imali tiraž. Međutim, političari i moćni medijski vlasnici su prema svojim merilima stvorili te surove uslove, a oni su sasvim suprotni interesima velikog broja novinara i novinarki.

Iako su imale kvalitet koji ministar pominje, Vranjskim to nije pomoglo da prežive na tržištu, kao što nije i neće ni mnogim drugima. S druge strane, na istom tržištu Pink opstaje i raste, ali ne zbog kvaliteta već zahvaljujući poziciji koju vlasnik tog medija ima u mrežama političke i ekonomske moći.

Stoga, kako bismo prestali da vučemo poteze očajnika, na koje je veliki broj razjedinjenih novinara i novinarki prinuđen, treba nastaviti sa organizovanjem da bi se suprotstavilo interesima moćnih pojedinaca. Ukoliko želimo da sačuvamo novinarstvo koje kritički sagledava društvene pojave uz pluralizam političkog mišljenja, moramo se boriti za bolje radne uslove i veću pravnu sigurnost medijskih radnika. Sledeći korak je zahtevanje radikalnije promene medijskog sistema koje će javni interes staviti ispred profitnog interesa.

Print

Preporučujemo