Od Irske do Detroita: globalna bitka za vodu

foto William Murphy

foto: William Murphy

Jesenia Baragan; Prevod: Matija Jovanović

Iz potrebe za konstantnim širenjem tržišta i nalaženjem novih prostora za stvaranje profita kapital se na globalnom nivou sve više okreće onim uslugama i resursima koje smo dugo shvatali kao javne i zajedničke. Mere štednje su u mnogim zemljama iskorišćene kao izgovor za privatizaciju vodosnabdevanja i vodnih resursa, što je kulminiralo nedavnom odlukom na evropskom nivou kojom voda prestaje da bude osnovno ljudsko pravo.  Procesi u kojima voda dobija status bilo koje robe na tržištu, postaju sve primetniji i u Srbiji.

Pustoši i bogatstva globalne ekonomske krize nigde nisu ispoljeni kao u borbi za vodu. Dok nas korporativni signali koji trepere na našim televizorima hipnotizuju sa najnovijim verzijama iPhone-a i plazma ekranima, temelji onoga što se nekada uzimalo kao večni kvalitet života prvog sveta nestaju pred nama.

Voda, supstanca koju, pored kiseonika (koji je takođe komodifikovan: vidi međunarodno tržište ugljenika), u najvećoj meri uzimamo zdravo za gotovo, je jedna od najnovijih meta globalnog talasa mera štednje koje su se proširile na sever posle decenijskog mučenja globalnog juga. Irska i Detroit su postali najnovija bojišta u ovoj globalnoj borbi. Irska Vlada je nametnula nove poreze na vodu koji će radničke porodice dovesti do bankrotstva širom zemlje, dok su zvaničnici grada Detroita prošlog leta zatvorili pristup vodi hiljadama siromašnih stanovnika.

“Iz vode cveta život. Reke su krv koja hrani zemlju, od vode su i ćelije kojima mislimo, suze kojima plačemo i sećanja koja grade naše pamćenje”, napisao je čuveni urugvajski pisac Eduardo Galeano u Children of the Days: A Calendar of Human History (2013). Širom globalnog severa i juga ljudi brane svoje pravo na vodu – svoje pravo na život.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 28. jula 2010. godine usvojila istorijsku Rezoluciju 64/92 kojom je priznato univerzalno ljudsko pravo na vodu i sanitarije, pozivajući sve države i međunarodna tela da obezbede finansijska sredstva, tehnologiju i infrastrukturu koji bi garantovali “dovoljnu količinu bezbedne, prihvatljive, fizički dostupne i priuštive vode za ličnu i kućnu upotrebu”. Dok se UN naročito fokusirala na zadovoljavanje ove potrebe u zemaljama u razvoju, u doba mera štednje pokreti širom razvijenih zemalja sve više koriste ideju vode kao ljudskog prava, kao nečega što treba da bude dostupno i što bi svako mogao priuštiti..

Tokom novembra preko sto hiljada ljudi je marširalo širom Irske protiv Vladinog novog poreza na vodu koji je uveden prvog oktobra ove godine. Pre uvođenja poreza, građani Irske su plaćali usluge vezane za vodu preko opšteg poreza, kao što plaćaju svaku drugu javnu uslugu. Međutim, kao deo paketa za spas od bankrota koji je 2010. Irska vlada napravila sa EU i MMF-om, utvrđeni su novi nameti za vodu koji bi dodatno koštali prosečno irsko domaćinstvo između 278 i 400 evra na godišnjem nivou. Iako ovo košta tek koliko i skromna večera zvaničnika EU ili MMF-a, ovi troškovi nisu šala za veliku većinu radničkih porodica koje će biti razorene ovom merom. Ipak, na zaprepašćenje visokih zvaničnika, širom ostrva radnička klasa uzvraća udarac.

Pored hiljada ljudi koji su izašli na ulice da bi izrazili svoje nezadovoljstvo povodom poreza na vodu, kao i protesta koji su organizovali Right2Water kampanja i druge organizacije, mnogi obični ljudi su u cilju ukidanja poreza preduzeli militantne direktne akcije. Među njima je i Keren Dojl, četrdesettrogodišnja majka troje dece iz mirnog priobalnog grada Kouv (Cobh) u Irskoj, koja je uhapšena zbog toga što je onemogućavala postavljanje brojila za naplatu vode. Kao članica organizacije Cobh Says No To Water Charges, Dojlova je jedna od troje uhapšenih ljudi, koji su pored pedeset drugih bili prisutni tokom sprečavanja postavljanja brojila. U međuvremenu, u gradu Leterkeni (Letterkenny) na severu zemlje, još jedna majka, Korina MekKaling, koja ima četvoro dece, i ne može da priušti nove namete, je izjavila da će ih “lično fizički zaustaviti… Nikada neću platiti vodu zato što mislim da smo je već platili”. Povrh toga što već plaćaju gradsku vodu preko opštih poreza, pedesetšestogodišnja Det MekLaflin je izjavila da mnogi stanovnici Galveja (Galway) radije kupuju flaširanu vodu zbog pojave parazitskih kriptospora u vodovodu, zbog čega je dodatni porez na vodu postao sipanje soli na ranu.

Organizovanje i borbenost u Irskoj su, bez sunje, zaista inspirativni. Kako mi je Endru Flad, nacionalni sekretar Pokreta radničke solidarnosti (Workers Solidarity Movement) rekao, “Nakon šest godina sprovođenja mera štednje, pokret otpora protiv poreza na vodu u Irskoj je trenutak jedinstvenog revolta i narodne mobilizacije”. Ali, vreme će pokazati šta će nam sve to doneti, napominje Flad. “Mobilizacija je dobrim delom polu-spontana i organizovana preko društvenih mreža. Ovo je poprilično velika novina i zato je teško znati koje su dugoročne implikacije osim što će iskustvo ovih mobilizacija sigurno dati velikom broju ljudi oruđe za organizovanje u budućnosti”.

U međuvremenu u Detroitu, savezna država Mičigen (Sjedinjene Američke države) – divlji zapad severnoameričkog kapitala – Detoritski vodovod i kanalizacija (Detroit Water and Sewerage Department) su letos prekinuli pružanje usluga za više od petnaest hiljada siromašnih i radničkih domaćinstava koja su kasnila sa plaćanjem računa, dok istovremeno ignorišu nenamirene dugove u iznosu od 9.5 miliona američkih dolara koje je napravilo 40 preduzeća širom grada. Ovo zavrtanje slavine utiče na skoro 40% gradske populacije, što su Ujedinjene Nacije osudile kao kršenje ljudskih prava. Kako je prva Specijalna izaslanica UN za pravo na pijaću vodu i sanitaciju Katarina de Albukerki zapazila, zavrtanje slavina utiče na najsiromašnije zajednice Detroita, koje su većinski Afroameričke. Prepoznajući da je borba za vodu globalna, grupe kao što je Detroit Water Brigades -grupa za brzu pomoć i obezbeđivanje vode za hitne slučajeve porodicama kojima je potrebna i zagovaranje pristupačnih planova otplate dugova – koordinišu solidarnu borbu sa organizacijom Right2Water iz Irske.

Aktivisti i organizatori u ovoj transatlantskoj borbi protiv komodifikacije i privatizacije vode bez sumnje moraju gledati u pravcu globalnog juga koji ima bogato iskustvo u borbi protiv zadiranja neoliberalnog kapitala u ovaj osnovni resurs. Krajem 1999. godine, kao deo sporazuma sa MMF-om, bolivijska vlada je prodala vodovod grada Kočabamba (Cochabamba) privatnoj kompaniji Bechtel, koja je drastično uvećala račune za vodu u rasponu od 35% do 200%. Već početkom 2000. godine hiljade stanovnika Kočabambe je izašlo na ulice militantno zahtevajući raskid pomenutog ugovora. Posle duge i krvave borbe, zvaničnici Kočabambe su bili primorani da raskinu privatizaciju, zadržavajući vodsnabdevanje u javnom vlasništvu. Od poreza na vodu u Irskoj nametnutog od strane EU i MMF-a, do zatvaranje slavina u Detroitu i privatizacija vodosnabdevanja u Boliviji – sve su to obeležja neoliberalnih mera štednje. I kao što je narod Kočabambe dobro pokazao, samo direktna akcija daje rezultate.

Izvor: TeleSur

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us