U Srbiji je danas alarmantno veliki broj mladih bez zaposlenja. Ovo je strukturni problem koji se dodatno zaoštrava lošom ekonomskom situacijom i nametnutim merama štednje. I dok se danas obeležava Međunarodni dan volontera uz prisustvo šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji i proslavlja podsticanje besplatnog rada uz parolu Volontiranje je u modi, armija mladih se planski pretvara u besplatni servis, uvek na usluzi.
Suprotno postojećoj retorici o primaocima socijalne pomoći kao lenjim neradnicima koji parazitiraju na državi, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin prepoznaje mlade ljude kao najzdravije, najaktivnije i one od kojih najviše očekujemo. Ministar je svestan podatka da 51% nezaposlenih čine upravo mladi, te da ovo ministarstvo, zajedno s onim za sport i omladinu, mora raditi upravo na rešavanju ovog gorućeg problema. Ukoliko se, međutim, osvrnemo na strategije koje se nude za njegovo rešavanje, otvara se niz nelogičnosti. One ne samo da mlade ne podržavaju u zapošljavanju već ih dovode u još nesigurniji položaj, pa čak i u radni angažman bez ikakve nadoknade.
Sistemske reforme i partikularno rešavanje problema
Nova faza neoliberalizacije u koju nas je uvela Vučićeva vlada donela je sa sobom pogoršavanje već loše ekonomske situacije. Set reformskih zakona koji radnike i radnice kako u privatnom tako i u javnom sektoru dovode u još neizvesniji položaj, privatizacija preko 500 preduzeća u javnom vlasništvu, iz koje direktno slede pad proizvodnje i dalja deindustrijalizacija, zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, a zatim i smanjivanje plata i penzija brišu mogućnosti bilo kakvog društvenog napretka. U želji da reši to što tržište rada ne funkcioniše, Republika Srbija je napravila niz strateških dokumenata s ciljem da se poboljša položaj (i) mladih. To su npr. Strategija karijernog vođenja i savetovanja, Nacionalna strategija za mlade, Nacionalna strategija zapošljavanja, itd. Iako se na prvi pogled učini da ovi dokumenti mogu služiti svrsi, nije jasno na koji način ovakve pojedinačne odluke u resorima zaduženim samo za mlade mogu da odgovore na širi problem neoliberalne politike koja je i dovela do zatvaranja radnih mesta, te smanjenja mogućnosti (i) za mlade da budu ekonomski nezavisni. Naravno, jasno je da se stvaranjem ovakvih strategija koje se tiču isključivo mladih želi stvoriti utisak da je problem moguće rešavati partikularno, bez promene strukturalnih uslova koji probleme i stvaraju.
Pored karijernog vođenja i savetovanja, koje mlade treba da osnaži na aktivno, odgovorno i efikasno upravljanje karijerom, sve više se ističe i mogućnost volontiranja kao jedan od načina koji vode zapošljavanju mladih. Iako se ove dve putanje mogu naizgled činiti odvojenim, vezuje ih prisutan javni govor (isti onaj o javnom sektoru ili primaocima socijalne pomoći) da posla ima, ali samo za one koji žele da rade. Pa se tako mladima nude karijerna savetovanja ‒ za usmereno i fokusirano vođenje karijere (koje karijere?) ili iskustva u vidu neplaćenog stažiranja i volontiranja.
Volontiranje kao prostor za suzbijanje otpora
Svakog dana je sve više oglasa za volontiranje ‒ koje daju što nevladine organizacije, što institucije (fakulteti, ustanove kulture i sl.). „Volontiranje je u modi“, kaže jedan od naslova teksta koji se bavi sve popularnijim akcijama koje pokreću privatne kompanije. Volontiranje se promoviše kao jedan od najboljih načina za mlade da steknu neophodno iskustvo, za neiskusne radnike, za one koji još studiraju ili su tek završili školovanje. Volonterski angažmani kreću se od akcija uređivanja javnih površina, preko rada na brojnim festivalima, držanja časova stranih jezika, sve do rada u različitim preduzećima. Mladi ljudi takođe često samoinicijativno pokreću akcije i programe koje sami vide kao neophodan doprinos društvu (alternativni časovi namenjeni školama, neformalna razmena veština i znanja, te različite lokalne akcije).
Dva su moguća načina posmatranja novonastale popularnosti volontiranja ‒ jedan hoće da nadomesti ulogu države, koja izostaje, a drugi promoviše i usvaja retoriku filantropije zarad sticanja profita. Kada govorimo o prvom, najvidljiviji primer je onaj s nedavnim poplavama, u kojoj su mehanizme civilne zaštite preuzeli, namesto državnih tela, upravo brojni građani i građanke okupljeni u volonterskim akcijama. Međutim, ovo nije jedino mesto gde nastupaju alternativni načini organizovanja kao odgovor na smanjivanje države. Nevladine organizacije, ali i neformalne grupe, često istupaju s najrazličitijim programima koji treba da odgovore na dugoročni izostanak zadovoljenja potreba, koje bi trebalo da su osigurano pravo svih ljudi. Tako se mladi ljudi angažuju oko pomoći za najugroženije društvene grupe (beskućnici, imigranti i sl.), ali i oko manje kriznih problema ‒ onih u oblasti obrazovanja (npr. edukacije u oblasti rodne ravnopravosti, seksualnog obrazovanja, političkog i onog iz oblasti umetnosti) i kulture (npr. zauzimanje nekadašnih javnih ili napuštenih prostora za kreiranje alternativnog programa, umetnička produkcija). Sprovođenjem mera štednje i deregulacijom državnih institucija ukida se pre svega socijalna pomoć najsiromašnijem i najugroženijem sloju stanovništva (pomoć penzionerima, beskućnicima, osobama s invaliditetom, deci bez roditeljskog staranja, itd.). Zatim se čine i radikalni rezovi u sferama koje pripadaju širem stanovništvu, i tako se smanjuje dostupnost zdravstvene zaštite, obrazovanja, kulture. Prava koja država treba da garantuje svima sada izmiču s njenim sve većim povlačenjem iz aktivne funkcije zaštite, pa su građani ostavljeni da sami sebi nadomeste ove nedostatke. Ono što izmiče u ovakvoj konstalaciji jeste problematizovanje sopstvene uloge koju građani i građanke igraju u očuvanju postojećeg poretka. Prostor u kojem oni nastupaju kao spasioci (bilo u kriznim ili manje kriznim situacijama) svojim samoinicijativnim ili drugačije organizovanim radom jeste signal vlastima da čini sve upravo kako treba. Posledica toga je labavljenje potencijalnog prostora za iskrsavanje otpora, jer se zapravo ispostavlja da na mestima gde se država povlači uvek ima ko da odigra njenu nedostajuću ulogu. No ovim se postiže samo privid aktivnog učestvovanja u društveno važnim pitanjima, dok mogućnost borbe protiv ovakvog stanja stvari, te politizacije samih učesnika uglavnom izostaje.
S druge strane, ali ipak usko povezano s ovim prvim, jeste postavljanje volontiranja ‒ kao besplatnog rada ili filantropskog delovanja za opšte dobro ili dobro drugih, što u svojim kosekvencama vodi sticanju privatnog profita. Kompanije organizuju akcije za „opšte dobro“, ali ono je uvek pod okriljem tih kompanija koje ih i prave, pa tako uvek služe i njihovoj samopromociji (tako postoje i nagrade za najbolji program koroporativnog volontiranja, koje se dodeljuju upravo kompanijama). Takođe, kompanije danas nude mogućnost volontiranja i u profesionalnoj sferi (što bi zapravo trebalo da bude plaćeno stažiranje), gde mladi određeno vreme obavljaju posao u kojem nemaju iskustva, ali za koji su najčešće školovani, s nadom da će to radno mesto nekada postati njihovo. Ono što se zapravo najčešće dešava jeste da jedan mladi volonter ili volonterka najčešće budu zamenjeni narednim, i tako unedogled. Uz direktnu eksploataciju mladih, ova praksa posledično utiče i na cenu rada profesionalaca, koji ne mogu sebi da priušte rad bez nadoknade (u krajnjem slučaju i ovih mladih ljudi koji nakon perioda volontiranja ni sami ne mogu da nađu zaposlenje). Ovo nas vodi natrag, još jednom na ukidanje mogućnosti otvaranja novih prostora pobune protiv postojećih i sve gorih uslova rada.
Mladi su zakon?
Ministar Vulin mesecima najavljuje i novi Zakon o volontiranju kako bi, kako kaže, zaposlio mlade. Ukoliko uzmemo u obzir okvir neoliberalnih politika koje smo gore pominjali, nazire se da će i ove izmene pogoršati već nesigurnu poziciju mladih. A koliko su politike Vlade već problematične govori i program „Mladi su zakon“, koji sprovodi Ministarstvo omladine i sporta poslednjih pet godina. Smernice projekta naglašavaju da projektima treba podsticati aktivno učešće i volonterizam mladih, s ciljem promocije i podrške razvijanju kreativnog, slobodnog vremena, tolerancije, solidarnosti, jednakih šansi, promovisanja EU vrednosti (naravno, bez njihove dalje analize) itd. Projekte prijavljuju nevladine organizacije i neformalne grupe na konkurs koji raspisuju i vode resurs centri (podeljeni u 26 okruga). U volonterskom projektu ne postoje nadoknade za tim koji vodi projekat, kao ni za bilo koje druge angažovane saradnike. Da bi projekat mogao da uđe u izbor za dodeljivanje podrške (donacije), ove godine je pod parolom humanosti morao na nekin način da se osvrne i na poplavom ugrožena područja u Srbiji. Pored toga što ne postoji mogućnost finansiranja rada ljudi angažovanih na projektu, ne možete kupovati opremu, ali ni plaćati kancelarijske troškove (račun za telefon, struju, kancelarijski materijal i sl.).
Postavlja se pitanje ‒ šta se finansira i šta se podržava ovim projektima? Na koji način Ministarstvo omladine i sporta pruža podršku mladima? Očekuje se organizacija kvalitetnih aktivnosti sa što većim brojem učesnika. Niti jedna osoba ne prima nadoknadu za svoj rad, što se predstavlja kao pozitivna stvar (imajući u vidu da predsednik države izjavljuje da je „dobrovoljni, volonterski i humanitarni rad uvek efikasniji, zato što se za to ne prima plata“, možda to i ne treba da nas čudi). Povrh svega, a prema iskustvu mladih koji su dobili podršku za realizaciju svojih volonterskih projekata, oni imaju obavezu (za koju saznaju naknadno, tek nakon što je projekat odobren) da sprovedu i profesionalne promotivne aktivnosti (u kojima se obavezno moraju istaći podrška Ministarstva i resursnih centara). Iako otvaranje fejsbuk stranice projekta, fotografisanje svih aktivnosti projekta (od sastanaka do javnih događaja), praćenje izveštaja medija i sakupljanje press clippinga, te produkcija petominutnog filma mogu delovati kao usputne aktivnosti koje bi mladi danas svakako obavljali, ovaj način uslovljavanja od strane Ministrarstva omladine i sporta, pa onda i resursnih centara govori o nivou eksploatacije i onih mladih ljudi koji su spremni da realizuju humanitarne volonterske aktivnosti. Kako je moguće da Ministarstvo omladine i sporta i resursni centri, postavljeni na poziciju zaštite i promocije prava mladih, podržavaju ove prakse? Istina, ovakvi načini nas najbolje pripremaju za tržište rada koje zastupa novi Zakon o radu. Mladi (i svi ostali!) treba da budu spremni da rade sve što se od njih očekuje ‒ i još više! Bez nadoknade. Možemo se nakon toga samo voditi onim što je predstavnik Kancelarije za mlade Novog Sada izjavio na okruglom stolu održanom povodom dana mladih u avgustu 2014, kad je okupljenima rekao da “volontiranje služi da pronađemo zadovoljstvo u sebi”.
Politizacija svih naših volonterskih akcija nameće se kao neophodnost kako bismo prepoznali načine na koje smo instrumentalizovani zarad očuvanja neoliberalnih politika. Osim ukoliko nismo spremni da zahvaljujući tom zadovoljstvu u sebi zaboravimo na glad, na neplaćene račune, na to da još uvek živimo kod roditelja, jer nemamo gde drugde.
