Proleće, poplave i privatizacija

Jasa Tomic, poplava, voda, reka

foto: Marko Rupena / Kamerades

Prošlogodišnje poplave koje su pogodile ceo region odnele su veliki broj života i nanele veliku materijalnu štetu kako privredi tako i građanima. Poplave su sa sobom donele i saznanje o urušenom sistemu vodoprivrede u zemlji. Preduzeća koja su osnovana kako bi regulisala rečne tokove, gradila i održavala nasipe, nakon sprovedene privatizacije propadaju ili menjaju namenu, vode se profitnim interesom i zanemaruju opštu društvenu sigurnost i zaštitu. I dok vlast najavljuje dalju privatizaciju vodoprivrede, prema sve učestalijim prognozama poplave se najavljuju i za ovo proleće.

Poznati meteorološki sajt AccuWeather je krajem februara izneo svoju sezonsku prognozu za proleće u Evropi. Prema ovoj prognozi, ceo Balkan je krizno područje kojem prete poplave. S obzirom na to da šteta od prošlogodišnjih poplava još nije potpuno sanirana, niti je dodatno uloženo u preventivu, situacija s kojom se suočavamo može biti vrlo opasna. U južnim delovima Srbije već je bilo poplava ove godine, dok je pre nekoliko dana u okolini Uba došlo do manjih izlivanja reka. Situacija u opštinama Obrenovac i Lazarevac prati se redovno. Veliki broj građana sa strepnjom čeka proleće, topljenje snegova i bujanje reka. Međutim, javnost je u nedovoljnoj meri upoznata sa sistemom za održavanje rečnih tokova, prevenciju i zaštitu od poplava.

Sistem vodoprivrede

Vodoprivredne delatnosti finansiraju se preko Republičke direkcije za vode, koja je deo Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, i koja ima funkciju investitora u ovoj oblasti. Izvori finansija su, prema članu 151. Zakona o vodama: republički budžet, budžet autonomne pokrajine, naknada za vode, koncesione naknade i drugi izvori. Prema istom zakonu, vodama u najširem smislu upravljaju javna preduzeća – Srbijavode, Vode Vojvodine i Beogradvode. Srbijavode imaju ulogu integralnog upravljanja vodama južno od Dunava i Save (s izuzetkom teritorije Grada Beograda, na kojoj nadležnost imaju Beogradvode), ali Srbijavode nemaju svoju operativu tako da se njihova uloga svodi na investitora (novcem koji dobiju od Direkcije za vode), koordinatora, upravljača i nadzora. Isto važi i za Vode Vojvodine. Ova dva preduzeća preko tendera daju poslove koje treba obaviti područnim (lokalnim) preduzećima. Beogradvode, s druge strane, na teritoriji Beograda imaju istu funkciju kao Srbijavode na teritoriji uže Srbije, s tim što imaju i svoju operativu, ali i Beogradvode daju područnim preduzećima (kao što su VP Galovica ili VP Sibnica, koja su i dalje javna) na teritoriji Beograda poslove preko tendera. Istovremeno, Srbijavode se pojavljuju i kao nadzorni organ Beogradvodama u slučaju kada su Beogradvode investitor, a ne izvođač radova. Do sada su bila privatizovana područna preduzeća koja imaju funkciju izvođača radova, a koja kao privatna preduzeća nemaju obavezu da izlaze na tendere. Na spisku 502 preduzeća za privatizaciju napravljenom tokom 2014. godine našle su se i Beogradvode, preduzeće koje upravlja vodama na teritoriji glavnog grada, što po sadašnjem zakonu mora obavljati javno preduzeće. Ovo je svojevrstan signal promena, tj. povlačenja države iz vodoprivrede u celosti.

Još tokom 2012. godine, čelni ljudi Direkcije za vode i javnih preduzeća upozoravali su da država ne izdvaja dovoljno novca ni za najosnovnije radove i održavanje. Od traženih 5,8 milijardi dinara, Direkcija je dobila 3,8 milijardi. Tokom iste godine Mlađan Dinkić je najavio ukidanje više parafiskalnih nameta privredi, među kojima je i naknada za odvodnjavanje, kojim se vodoprivreda direktno finansirala. Rebalans budžeta tokom 2012. imao je za posledicu drastično smanjenje već skromnih sredstava. Tadašnji direktor Srbijavoda Nikola Marjanović izjavio je da budžet koji Srbijavode dobijaju od države pokriva 60% do 70% minimuma.

Dodajmo tome i da Beogradvode tokom 2012. nisu dobile ni dinara od Direkcije za vode, zbog čega su morali da finansiraju radove sopstvenim sredstvima i zaduživanjem. Dok su strana preduzeća tendere dobijala, domaća su propadala. Recept Privredne komore za ozdravljenje vodoprivrede bio je restrukturiranje i transformacija preduzeća ‒ eufemizam za privatizaciju. Videli smo da se javnim preduzećima iz godine u godinu uskraćuju finansije (od kojih su neke regulisane Zakonom o vodama). S druge strane su privatizovana vodoprivredna preduzeća čije dosadašnje poslovanje ne uliva mnogo sigurnosti kada je u pitanju regulacija tokova i zaštita od poplava.

Profit jedini interes

Vodoprivreda AD iz Smederevske Palanke je 2006. godine prodata izvesnom Igoru Vujoviću za 151 milion dinara. Postavši vlasnik 73.65% akcija ovog preduzeća, on je imao velike planove vezane za turistički potencijal ‒ izgradnju turističkih objekata, uređivanje šume koja okružuje hotel, izgradnju balona za mali fudbal i tenis i izgradnju bungalova ‒ delatnost koja nema veze s vodoprivredom, ali ima sa profitom. I dok je država inkasirala 151 milion dinara a Vujović se bavio turizmom, infrastruktura je propadala. Šteta nastala u poplavama 2014. godine u Smederevskoj Palanci procenjena je na 900 miliona dinara. Drugo preduzeće iz Smederevske Palanke koje je u javnom vlasništvu ‒ Društveno vodoprivredno hidrograđevinsko preduzeće Palankau stečaju je.

Vodoprivredno preduzeće Hidrograđevinar iz Sremske Mitrovice našlo se 2006. godine na licitaciji, i mada je procenjena vrednost preduzeća bila 90 miliona dinara, ono je prodato za 25 miliona dinara. Šteta u Sremskoj Mitrovici od poplava 2014. procenjena je na više od 120 miliona dinara, tj. pet puta je veća od dobiti ostvarene prodajom preduzeća. Vlasnik Hidrograđevinara postao je AD Heroj Pinki iz Novog Sada, koji je tada bio u vlasništvu Dušana Borovice. Heroj Pinki i druga preduzeća u vlasništvu Borovice 2009. godine postaju jedno preduzeće ‒ Dunav grupa d.o.o. ‒ koja svoju delatnost obavlja preko svojih preduzeća Dunav grupa agregati i Dunav grupa putevi. U sastav preduzeća Dunav grupa ageregati ušli su AD Heroj Pinki, Brodarstvo iz Zrenjanina, Brodarstvo iz Požarevca, Hidrograđevinar iz Sremske Mitrovice i Napredak AD iz Apatina. Sva ova preduzeća bave se delatnostima vezanim za vodoprivredu – od eksploatacije šljunka do hidrograđevinskih radova. Vlasnik ovih preduzeća Dušan Borovica je uhapšen 2012. pod sumnjom da je zloupotebio službeni položaj, oštetio budžet opštine Nova Crnja za 3.1 milion dinara, a postoje i spekulacije da je raznim malverzacijama oštetio državni budžet za tri miliona evra. Između 2010. i 2014. godine Napredak AD iz Apatina, čiji je vlasnik Dušan Borovica, tri puta je kažnjeno zbog nelegalne eksploatacije šljunka. Osim što šteti državnom budžetu, neregulisana eksploatacija šljunka i peska može oštetiti nasipe i pojačati efekte poplava. Ovome treba dodati da je preduzeće Dunav grupa agregati dužno više od 150.000 evra Direkciji za vode.

Društveno vodoprivredno preduzeće Erozija iz Valjeva našlo se 2007. na spisku dvanaest vodoprivrednih preduzeća koja treba da budu privatizovana. Ukupno 70% akcija Erozije prodato je za oko 350 miliona dinara Radetu Nikoliću, vlasniku preduzeća Inter-Kop. Šteta nastala u poplavama u Valjevu prošle godine procenjena je na više od milijardu dinara. Dok je Inter-Kop radio i širio se u svojoj delatnosti koja je profitabilna (pa se poslovanje proširilo i na međunarodni nivo), Erozija se transformisala, pa sada u svoju delatnost ubraja i šumarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu, uz vlasništvo nad rasadnikom i kamenolom. Očigledno da vodoprivreda nije bila dovoljno profitabilna za Vujovića.

Vodoprivredno preduzeće Ćuprija 2002. godine postaje akcionarsko društvo s većinski privatnim kapitalom ‒ još jedan eufemizam za privatizaciju. Najveći pojedinačni akcionar, istovremeno i direktor preduzeća, Vukica Šmigić, našao se 2012. na spisku lica protiv kojih su pokrenuti prekršajni postupci i prijave za privredni prestup zbog malverzacija s javnim nabavkama. Ovo preduzeće u svom vlasništvu ima akcije s pravom glasa Srbijavoda i Beogradvoda. Drugim rečima, iako su Beogradvode i Srbijavode javna preduzeća, i iako po zakonu samo javna preduzeća mogu da upravljaju vodama, pravo odlučivanja u njima imaju i privatna lica koja su akcionari posredstvom svojih preduzeća. A kao što vidimo, ta privatna lica rade za svoj sopstveni interes, a ne za javno dobro. Šteta nastala u poplavama u Ćupriji tokom 2014. godine se procenjuje na 91 milion dinara.

Proleće dolazi

Iz ovog kratkog uvida u rad javnih i privatnih vodoprivrednih preduzeća možemo nazreti određeni šablon. Javnim preduzećima uskraćuju se zakonom zagarantovane finansije, čime su ona onemogućena da obavljaju svoje delatnosti i namiruju obaveze – proglašavaju se za gubitaše, a zatim se privatizacija nudi kao jedino rešenje. S druge strane privatizovana vodoprivredna preduzeća ne obavljaju posao koji su nekada obavljala. Gde god je prodato vodoprivredno preduzeće, šteta nastala od poplava višestruko je premašila dobit ostvarenu od prodaje tih preduzeća.

Nekada jedan od najrazvijenijih vodoprivrednih sistema u Evropi, koji je izgrađen u periodu socijalističke Jugoslavije, gotovo je potpuno uništen. Izgradila ga je logika vođena potrebama razvoja društva, dok ga je promena načina upravljanja i kapitalistička jurnjava za profitom razgradila. Javna ulaganja se nisu smanjila već su se upravo na njima povećali privatni profiti, jer je javni trošak uvek višestruko veći kada se saniraju posledice umesto da se ulaže u preventivu. Direktor preduzeća Regulacija iz Sremske Mitrovice još je 2012. upozoravao da novi vlasnici preduzeća ne ispumpavaju mulj iz kanala, već novac iz preduzeća. Sada se najavljuju nove poplave, a sa njima i nove privatizacije. U popularnoj seriji Igra prestola – zima dolazi i predstavlja pretnju. U Srbiji pretnju predstavlja proleće, koje donosi poplave, jer njen politički i ekonomski sistem ne prepoznaje važnost opšteg društvenog napretka i sigurnosti.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us