Istraživanje je realizovala Clean Clothes Campaign (CCC) u saradnji sa fondacijom Roza Luksemburg, a u Srbiji su ga sproveli Bojana Tamindžija i Stefan Aleksić iz Mašine i Betina Muziolek. Oni su tokom leta oblišli tri fabrike koje se nalaze na teritoriji Srbije, koje proizvode za poznate svetske brendove, te razgovarali sa radnicima o uslovima njihovog rada i života.
Rezultate istraživanja u Srbiji možete pogledati na ovom linku.
Ukratko, nalazi su potresni ali ne i neočekivani. Plate se nalaze na nivou daleko ispod onoga što se definiše kao „plata za dostojanstven život“ i obično cirkulišu oko minimalca mada je u određenim slučajevima zabeleženo i da idu i ispod tog nivoa.
Naime, najčešće isplaćivana zarada u istraživanim fabrikama se kreće oko 25 do 28 hiljada dinara. Najporazniji rezultati se dobijaju uporedite li datu cifru sa realnim troškovima života jedne porodice. Plata za dostojanstven život – mera koju CCC uzima kao temeljni mehanizam izračunavanja troškova života daleko premašuje minimalnu i najčešće isplaćenu platu. Prema nalazima istraživača plata za dostojanstven život bi iznosila 78.000 dinara.
Globalni lanac proizvodnje i lokalne subvencije
Atomizovana ali u isto vreme integrisana kompleksna globalna proizvodna mreža velikih kompanija i njena unutrašnja hijerarhija rezultuje koncentracijom kapitala na samom vrhu – u centralama brendova. Tek mali procenat, oko 1% kapitala koji se nalazi u opticaju, završava u rukama neposrednih proizvođača. O tome na koji način funkcionišu proizvodni lanci velikih brendova su već urađena istraživanja o čemu smo ranije pisali.
Hijerarhija u samim kompanijama je rezultovala i radikalnim krunjenjem uslova rada (i nadnica) kako se krećete niže ka konkretnim proizvođačima. Tako se apsolutno najgori uslovi mogu naći kod kooperantskih firmi u kojima se daju naći i oni primeri za koje smo mislili da postoje samo u Jugoistočnoj Aziji. Rad kod kuće, svakodnevni prekovremeni rad i rad subotom, rad plaćen daleko ispod minimalca (konkretno, itraživanje beleži plate od samo 19.000 dinara), radno vreme koje ide čak i do 16 sati dnevno, zabrane korišćenja toaleta, pozivi tokom bolovanja.
Opšte mesto su i nepodnošljivi uslovi rada, naročito tokom letnjih meseci. O jednom takvom toplotnom talasu i velikom broju kolabriranja u fabrici Geox u Vranju smo već izveštavali.
No, rezultati istraživanja su još porazniji uzmemo li u obzir da su date kompanije na ime subvencija od države dobile debele dotacije u vidu manje ili više legalnih i transparentnih subvencija. Prema istraživanjima koje je sprovela Transparentnost Srbija samo tokom 2015. godine država je na ime subvencija potrošila 860 miliona evra.
No, lajtmotiv ove vitke proizvodnje provlači se, izgleda, kroz celo istraživanje – izgleda da kapital nije jedini koji deregulisano vršlja. Rigidna hijerarhija te ponižavanje radnika i njihovo svođenje na zamenljivi par ruku takođe se slobodno kreću neovisno o jezičkim barijerama – krivo akcentovanu rečenicu „kapija ti je tamo“ kao metod pritiska na radnike koriste menadžmentske strukture bez obzira odakle dolaze.
