Podstaknuta ekonomskom krizom i omogućena zakonskim okvirom nasilna iseljenja ljudi iz njihovih domova sve su češća u Srbiji. Ipak, sve je više i onih koji se solidarišu sa ugroženim ljudima.
Tekst prenosimo iz magazina LiceUlice br 39.
Kada sam čitala komentare ispod vesti o nasilnom iseljenju Branke Havatmi i Tarika Havatmija, koji boluje od cerebralne paralize, nisam bila iznenađena količinom solidarnosti i opravdanog gneva u njima. Međutim, iznenadila me je ‒ možda zbog vlastitih predrasuda da pripadam grupi malobrojnih koji imaju dovoljno vremena i resursa da svakodnevno prate i reaguju na politička dešavanja ‒ suština rasprave. Rasprava se i nakon pedeset komentara niže odvijala na koloseku kapitalizam vs. socijalizam, a ne na besomučnom ponavljanju parališućih mantri „zašto ste, ako vam je loše, opet glasali za ove iste“, ili varijacija na istu temu – „sve bi bilo bolje da se malo više poštuju zakoni“.
No teško da je zamisliv bolji pokazatelj od sudbine porodice Havatmi; samohrane majke Tatjane Aničić, koja je uspela da, uz podršku prijatelja, komšija, aktivista, izbegne iseljenje; radnika Trudbenika čije je iseljenje pokušano više puta; pokušaja plenidbe imovine bolnice „Dragiša Mišović“ ‒ da su našem društvu neophodne radikalne promene, pri čemu je izrada i primena dobrih zakona tek prvi korak.
Naravno, bilo je i dosta komentara koji su ovaj problem pokušali da svedu na problem bahatosti trenutne vlasti, tvrdeći da je tako nešto nezamislivo u skandinavskim zemljama ili članicama Evropske unije, ali iznenađujuće je bilo što oni zapravo nisu prednjačili u raspravi. Jedan od komentatora natuknuo je da je kapitalizam i u zapadnim zemljama tako izgledao na početku – zaduživanje, nemogućnost otplate duga i izvršitelji koji kucaju na vrata s nalogom za iseljenje, a da su određene zemlje takav kapitalizam prevazišle zahvaljujući eksploataciji svojih kolonija. Budući da je Srbija periferna ekonomija, sledi zaključak, ona neće dobiti šansu da pljačkanjem drugih država obezbedi „pravedniji“ kapitalizam.
Požar koji je progutao desetine života u soliteru u Londonu u junu ove godine, usled toga što je zgrada obložena jeftinijim, lako zapaljivim materijalom, jedan je od primera koji pokazuje da je problem stanovanja, kao i kapitalistički sistem, globalne prirode.
Kako se kapitalistička kriza zaoštrava, zaoštrava se i jaz između bogatih i siromašnih, a zakoni kojima se održava privid funkcionalne države, kao nedavno doneti Zakon o izvršiteljima i Zakon o stanovanju, zapravo normalizuju situaciju u kojoj je „pravo“ investitora da uz pomoć različitih malverzacija ponovo dođe u posed stanova koje je prethodno prodao iznad prava svakog ljudskog bića da ima krov nad glavom.
Komentar da je naše društvo, zahvaljujući privatizaciji svih infrastrukturnih resursa, između ostalog i stambenog fonda, civilizacijski toliko regresiralo da podseća na kapitalizam 19. veka podsetio me je na to gde sam se prvi put susrela s potresnim scenama porodica koje izvršitelji iseljavaju, ili im plene imovinu. Kada sam prvi put čitala Glišićevu „Glavu šećera“ ili „Zločin i kaznu“, verovala sam da su slike strašne socijalne bede i nepravde ruševine neke daleke prošlosti, a patnja ljudi čije su sudbine inspirisale ova književna dela zalog da će buduće generacije živeti u svetu u kome je pravo na dostojanstven život, koji podrazumeva pravo na stan, socijalnu zaštitu za ranjive grupe i adekvatno plaćen rad ‒ neprikosnoveno.
Nažalost, svakodnevica u Srbiji puna je primera koji pokazuju da u postojećem sistemu dostojanstvo i bazična sigurnost imaju prilično nisku cenu – one koji mogu da plate usluge privatnih izvršitelja teško može zaustaviti pravda ili pravo, budući da je Zakon o izvršenjima, pored brojnih svojih nedostataka, i u suprotnosti s međunarodnim standardom, koji iseljenje tretira kao ekstremnu meru koja nikako ne bi smela da dovede ljude do beskućništva.
Jeza koju sam prilikom čitanja pomenutih dela osećala imala je katartičnu funkciju – ona me je uveravala da tako nešto, zahvaljujući civilizacijskim naporima radnica i radnika kroz čitav 19. i 20. vek, u današnjem svetu više nije moguće. Da postoje društveni mehanizmi zbog kojih su krici dece Radana Radanovića, glavnog junaka „Glave šećera“ (koji nakon što su zelenaši u sprezi s lokalnim moćnicima iscedili i poslednji dinar iz njega i na kraju „došli i po kuću“, ubija izvršitelja, završivši na robiji), deo fikcionalnog i izumrlog sveta poput Kraljevine Srbije ili Ruskog carstva. Da Katarinu Ivanovnu i njenu decu od nasilnog iseljenja neće morati da spasava milostivi bogataš, već da će njihovo pravo biti zagarantovano.
Trauma koju evikcije predstavljaju za žrtve investitora, izvršitelja i korumpiranih sudova ‒ koji čak i kada nemaju načina da presude u korist onih koji angažuju izvršitelje odugovlače sa donošenjem pravosnažne odluke, dok izvršitelji po novom zakonu nisu obavezani da sačekaju pravosnažnu presudu ‒ govori o nekoliko temeljnih činjenica. Najpre, da nijedno ljudsko pravo onih koji nemaju ni ekonomsku ni političku moć nije zagarantovano pod teretom kapitalističke krize i države koja u toj situaciji, pre svega kroz zakone, štiti vlasnike kapitala („investitore“).
Dalje, talas solidarnosti izraz je elementarne ljudske empatije i buđenja klasne svesti – u takvim situacijama, dok zajedno sa svojim komšijama strepimo da li ćemo i sledeći put uspeti da nateramo izvršitelje da odustanu, ili će se oni ipak pojaviti neočekivano, ili u ranim jutarnjim časovima pre nego što mi uspemo da se organizujemo – postaje nam kristalno jasno da u vremenu ogromne nezaposlenosti i pretvaranja radnika u robovsku radnu snagu izvršenja i iseljenja nisu nekakav incident, već nešto što se, izvesno, može dogoditi bilo kome.
Sprečavanje deložacija, uz tzv. proteste protiv diktature u aprilu ove godine, predstavlja redak primer međugeneracijskog razumevanja i solidarnosti. Ona su jedno od retkih mesta na kojima i mlađe i starije generacije zdušno brane spontano uspostavljene zajedničke principe. Rečima jednog od transparenata sa samog početka protesta – „Danas izlazim na ulicu da sutra ne bih živeo na njoj“.
„Milenijalci“, dakle, nisu apolitični, apatični i nezainteresovani za svet oko sebe. Dirljivi izrazi brige i nesebične pomoći, poput momka koji je Tatjani Aničić ponudio svoj stan u slučaju da ne bude imala gde da ode sa detetom pokazuje da mladi nisu naseli na priču da društvo čine manje ili više uspešni pojedinci bez ikakvih kolektivnih spona, koji se bore isključivo za svoje mesto pod suncem.
Borba protiv izvršitelja i njihovih nalogodavaca ubedljivo svedoči o tome da naše društvo čine pojedinke i pojedinci spremni da se suprotstave diktaturi profita, nečovečnim zakonima i gaženju ljudskog dostojanstva, kao i o tome da su i mladi u stanju da budu na prvoj liniji fronta.
Srećom po nas, postoje ljudi koji su branili porodicu Havatmi. Ja sam im zahvalna. Zbog njih mi se još nije zgadio moj grad, poručuje anonimna komentatorka.
Srećom po nas, imamo jedni druge. To je više nego dovoljno za nadu.
