Povodom izjava premijerke Republike Srbije, Ane Brnabić koje je iznela tokom konferencija za novinare 18. marta.
Kao jedan od državljana Srbije koji se vratio iz inostranstva letom iz Beča za Beograd, 17. marta 2020. godine, želim da izrazim veliku zabrinutost zbog izjava Premijerke Ane Brnabić koje je iznela tokom konferencije za novinare, koja je održana 18. marta 2020. godine u Beogradu. Na kraju teksta ću detaljnije opisati i moj slučaj.
Tom prilikom premijerka je optužila državljane Srbije koji danima pokušavaju da se vrate u Srbiju i satima čekaju na granici, da nisu patriote i da nisu ispoštovali apel koji je Vlada uputila zajedno sa predsednikom Srbije Aleksandom Vučićem. Takođe, iznela je špekulacije da među povratnicima ima zaraženih koji snižavaju temperaturu lekovima. Ako postoje konkretni podaci o broju takvih slučajeva onda ih treba izneti precizno, a te ljude treba izolovati i pružiti im medicinsku negu. Mene zanima kako je utvrđeno da već imaju dijagnostikovan virus COVID-19? Meni na aerodromu niko nije merio temperaturu niti me je pitao da li se osećam dobro.
Premijerka je izjavila da je iznenađuje broj od 65.000 ljudi koji se vratio u zemlju. Da li postoji evidencija nadležnih organa o broju državljana Srbije koji su prethodna tri meseca napustili zemlju, i onih koji se i dalje nalaze u inostrantvu? Verujem da je taj broj mnogo veći od 65.000 i da je mnogo veći broj ljudi koji nisu uspeli da se vrate u Srbiju. Isto tako se nadam da su sveni da jedan broj ovih ljudi otišao na privremeni rad u inostranstvo u nedostatku posla u Srbiji, da su neki otišli kod svojih porodaca i prijatelja, uglavnom da im pomognu u čuvanju dece ili oko drugih kućnih poslova. Građani Srbije su prinuđeni da što bolje iskoriste dozvolu boravka do 90 dana na teritoriji Šengen zone, ali oni tamo bez ugovora o radu, nemaju regulisan stalni boravak i nemaju pravo na socijalno i zdravstveno osiguranje.
Isto tako, premijerka nas je obavestila kako se „tamo zdravstvena zaštita plaća, a ovde je besplatna“. Da li je stvarno moguće da premijerka veruje da je zdravstvena zaštita besplatna? Sistem zdravstvene zaštite finansirajusvi građani Srbije kroz plaćanje poreza i doprinosa, a ujedno veliki broj građana plaća participaciju za preglede i lekove, a jedan deo usluga je dostupan samo uz plaćanje, kao npr. stomatološke usluge. Sumnjam da premijerka nema ove inforamcije i nažalost ovo je samo još jedan način da se cela priča spinuje i da se odgovornost prebaci na pojedince, umesto da bude na rukovdstvu države.Važno da već jednom demistifikujemo tu bajku o „besplatnom zdravstvu“. Zdravstvo nije besplatno, nego je finasirano parama državljana Srbije.
Verujem da je vlast svesna da ima različitih slučajeva: neko je bio na poslovnom putu, neko je otišao da pokuša da zaradi neke pare u nedostatku posla u Srbiji (da, dosta ljudi iz naše zemlje radi na crno u inostranstvu), ima dosta studenata čija su predavanja otkazana pa su morali da napuste ili otkažu smeštaj, dosta ljudi je izgubilo posao usled zatvaranja radnih mesta u turitičkoj industriji, neko se našao zaglavljen na odmoru. Činjenica je da se hoteli zatvaraju, da nekome ističe 90 dana boravka u Šengen zoni, neko nema mogućnosti da plati i obezbedi dodatni smeštaj, neko je bio u poseti kod rodbine, itd. Većina ovih ljudi ima osiguranje plaćeno u Srbiji, nema osiguranje u inostranstvu i logično je da žele da se vrate u svoju zemlju.
Pre 20 dana Predsednik i Premijerka su podržali doktora Nestorovića koji je COVID-19 nazvao smešnim virusom i pozvao ljude u šoping u Italiju, ubeđivali su nas da je Srbija spremna za epidemiju, sada premijerka optužuje svoje građane koji se vraćaju u zemlju. Ovakvo ponašanje vlade je šizofreno i ne uliva mnogo poverenja. Ukoliko Vlada Srbije apeluje na državljane da ostanu u zemljama u kojima se trenutno nalaze, da li je spremnada pokrije troškove smeštaja i lečenja onih koji nemaju stalni boravak i našli su se na privremnom putovanju?
Vlada Srbije ovakvim izjavama šalje poruku da odbacuje svoje građane i da im okreće leđa. Premijerka je svojim izjavama osudila one koji se vraćaju, pozvala na javnu osudu i linč. Ja verujem da među ljudima koji se vraćaju ima jako malo onih koji imaju regulisan status u inostranstvu i obezbeđenu zdravstvenu negu i stalno zaposlenje. Treba biti precizan i reći da je preporuka da građani koji imaju regulisan status i stalni boravak u inostranstvu ostanu tamo gde su osigurani, ali da se omogući povratak svima koji su na privremenom boravku van zemlje. Takođe, svi koji dolaze moraju biti odgovorni i prihvatiti mere vlade o samoizolaciji. A oni koji ne poštuju te propise treba da budu kažnjeni i sankcionisani. Ali ne treba prihvatiti ovakvu retoriku i osuđivanje svih ljudi koji se vraćaju i svaliti odgovornost za širenje virusa na njih.
Za kraj želim da se upoznate sa mojim slučajem, možda javnosti bude jasnije zašto se ljudi vraćaju. Ja sam iz Beograda (gde imam stalni boravak i gde plaćam porez) u Austriju otišao 5. marta kao dobitnik nagrade i učesnik na programu Fellowship Program For Art And Theory 2019-20 u Künstlerhaus Büchsenhausen u Inzbruku. Program je trebalo da traje do juna, uz završnu izložbu koja je bila zakazana za 15. maj. Dakle, išao sam poslovno, i u tom trenutnu nisu postojala nikakva upozorenja i oganičenja od naše ili vlade Austrije. Situacija se u Tirolu, pre svega u skijalištima pogoršala 13. marta. Tada su zatvorena pojedina skijališta i najavljeno ograničenje kretanja u Tirolu, kao i zatvaranje svih hotela. Iako nisam bio direktno pogođen ovim merama, pokušao sam da kontaktiram naš konzulat kako bi dobio savet da li da napustim Austiju ili da čekam. Na broj telefona konzulata mi niko nije odgovorao, a mail koji sam poslao nije stigao na adresu jer je moja mail adresa markirana kao „sumnjiva“.
U tom trenutku sam odlučio da se neću vraćati u Srbiju, jer mi je bezbednije da ne putujem, imam smeštaj koji je izolovan, a priroda mog posla je takva da lako mogu da se izolujem u slučaju eskalacije. Sve u svemu osećao sam se bezbedno i smatrao sam da je odgovorno da sedim gde sam, da se ne izlažem virusu i da se ne vraćam u Srbiju. Nažalost, u nedelju 15. marta Vlada pokrajine Tirol je donela odluku o uvođenju karantina i uredbu po kojoj svi koji nemaju prebivalište u Tirolu moraju da napuste regiju. U slučaju kršenja ove odredbe zaprećena je kazna. U tom trenutku ja sam bio primoran da nađem način da se vratim u Srbiju. U ponedeljak ujutru sam poslao mail Ministarstvu inostranih poslova Republike Srbije, koji je opet označen kao „nepoželjan“. Pozvao sam ponovo konzulat i sve što su mi rekli preko telefona je: „sretno i čuvajte se“. Nisu pitali za moje podatke, nisu pitali gde sam, da li mi treba pomoć.
Tada kreće prava jurnjava za nalaženje načina za povratak. Autobuski provoznici nisu imali potvrdu da će voziti, avioni su već bili otkazivani, voz je u ponedeljak ujutru još išao kroz Mađarsku. Kupio sam karte za voz Inzbruk-Beč, Beč-Budimpešta i onda Budimpešta-Novi Sad. Nažalost nakon par sati od kupovine Mađarska je donela odluku o zatvaranju granica, što je značilo da samo Mađarski državljani mogu da prođu granicu sa Austrijom. Morao sam da kupim kartu za avion, a zatim je polazak pomeren sa 9h ujutru 17. marta na 21h bez garancije da će poleteti. Ujutru 17. marta Evropska komisija donosi odluku o zatvaranju spoljnih granica bez jasnih informacija kako to utiče na ljude koji pokušavaju da se vrate u svoje zemlje, da li će svi letovi biti otkazani, itd. Nema informacija od operatera Air Srbia, nema inforamcija od naše vlade, nema nikakvih vesti na sajtu Ambasade Republike Srbije u Austriji.
Stigao sam bezbedno do Beča, proveo sam par sati na praznom aerodromu i u neizvesnoti čekao da li će moj avion poleteti. Nisam imao gde da odem ako avion ne poleti, svi hoteli su već bili zatvoreni. Na svu sreću avion je poleteo i ja sam stigao na Aerodrom Nikola Tesla u 22:20. Popunio sam formular, određen mi je karantin od 28 dana. Niko mi nije merio temperaturu, testirao, pitao kako se osećam. Sutradan sam se javio Zavodu za javno zdravlje i MUP-u kako mi je i rečeno.
Ja ću poštovati odluku o karantinu, zvog svoje i bezbednosti drugih ljudi, a verujem da će to učiniti i većina od 65.000 ljutih gusara koji su došli u Srbiju. Kao što je spomenuto na konferenciji, među povratnicima ima savesnih građana, a ja verujem da je većina takvih.
Problem nisu ljudi koje se vraćaju u Srbiju, problem je što nema sredstva za dezinfekciju, rukavica, maski, a pre svega što ljudi nisu informisani. Umesto što Vlada Srbije demonizuje i kriminalizuje ljude koji se vraćaju kući, bolje bi bilo da privremeno preuzme privatne bolnice i da daje jasne informacije o zaštiti. Potrebno je povećati broj testova jer je to i preporuka SZO, i povećati bezbednost ljudi koji moraju da rade da bi život i dalje normalno fukcionisao. Lekari u ovom momentu jesu najvažniji, ali su važni i prodavci u prehrani, pekari, čistači ulica, vozači, poštari…
Svi predstavnici Vlade Republike Srbije na čelu sa predsednicom Anom Brnabić u ovom trenutku treba da ostanu staloženi i da se uzdrže od izjava koje mogu da ugroze deo stanovništva. Niko ne dolazi u Srbiju da bi širio virus i većina sigurno ima opravdane razloge, koji su daleko od želje da korsite „besplatno zdravstvo“.
Dragi državljani Srbije, ako ste zarobljeni u inostranstvu želim vam brz i bezbedan povratak, a onda #ostanikodkuće
