Kakve su šanse da radnička klasa ne izvuče deblji kraj krize

Foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

Ostanu li odnosi moći po starom, mogućnost izbora pripadnica i pripadnika radničke klase svešće se na onu staru opasku da je u kapitalizmu radnik slobodan da proda svoju radnu snagu, i da se izgladnjuje.

Kako stvari stoje, pandemija koronavirusa je ujedno i prečica do naredne krize globalne ekonomije. Američko tržište deonicama je zanemoćalo već sredinom marta, pa je Trampova administracija brže-bolje preduzela njegovo lečenje finansijskim injekcijama, iako je zdravstveni sistem SAD odavno mnogo više vapio za tom vrstom terapije. Koliko će merama štednje izmrcvareni zdravstveni sistemi koštati života diljem kapitalističkog centra i njegove periferije, na žalost, ostaje da se vidi.

Kakvi ekonomski gubici očekuju radničku klasu? Za sada izmiče mogućnosti preciznog predviđanja. Raspolažemo, ipak, i ponekim, za orijentaciju dovoljnim, brojkama: Međunarodna organizacija rada procenila je da će do kraja godine ukupni gubitak plata radnika širom sveta iznositi 3,9 biliona dolara.

Iako progresivne organizacije iznose predloge mera koje bi zaštitile radnike, retko koja država čini ozbiljnije korake u tom pravcu. Čini se da Danska prednjači u zaštiti radnica i radnika, međutim kroz rupe tamošnje kejnzijanske mreže spasavanja propadaju oni bez formalnog statusa radnog odnosa. A „sektor“ takvog ne-standardnog ili prekarnog rada je ogroman. Širom sveta preko 60% radnika živi od takvog posla. U Srbiji je prema podacima MOR, nešto preko 20% neofrmalno „zaposlenih“.

Radništvo u Srbiji za vreme vanredne situacije

U dokumentu „Dеtaljno objašnjеnjе prava i obavеza radnika i poslodavaca u toku vanrеdnog stanja“ Vlada Srbije „apeluje“ i daje „preporuke“. Ona, drugim rečima, ne namerava da „naredi“ poslodavcima šta i kako treba uraditi za vreme vanrednog stanja. Zbog nedostatka odlučnosti Vlade da jasno reguliše radne aktivnosti u zemlji mnogi ljudi trpe i trpeće posledice koje štete njihovom zdravlju, članovima porodice i, na koncu, kućnom budžetu, iako je vanredno stanje uvedeno da bi se opasnost i šteta od pandemije sveli na minimum.

U prvim danima vanrednog stanja Mašinini sagovornici, sindikalni aktivisti iz Novog Sada, Kragujevca i Subotice objasnili su da su u najtežem položaju roditelji sa malom decom. Budući da je Vlada dala samo preporuku, privatni vlasnici nisu u obavezi da omoguće roditelju deteta mlađeg od 12 godina da boravi kod kuće.

Kako smo saznali, novosadska kompanija Lir (Lear) je, na primer, najpre odobrila plaćeno odsustvo za roditelje s decom mlađom od 7 godina, da bi zatim zaustavili proizvodnju i poslali sve radnike na kolektivni godišnji odmor. Takvo, za kompaniju isplativo postupanje verovatno možemo da očekujemo i u drugim preduzećima.

Sindikat UGS „Nezavisnost“ je predložio da se uvede moratorijum na radni status radnica i radnika, radi njihove zaštite za vreme trajanja vanrednog stanja. Vlada takav predlog nije uzela ni u razmatranje.

Drugim rečima, vlasnicima preduzeća u kojima rade i po više hiljada ljudi, ruke su odrešene da upravljaju situacijom po vlastitom nahođenju.

Mi se odmah brinemo „šta će da bude s kompanijama“, a oni daju otkaze i te kako. Mislim da država nedovoljno ili uopšte ne obraća pažnju na radnike, rekao nam je u telefonskom razgovoru Jugoslav Ristić iz Saveza samostalnih sindikata.

Prema njegovim rečima, situacija se razlikuje od preduzeća do preduzeća, odnosno ima i dobrih i loših primera.

Zastava oružje i Fijat, na primer, ne rade, što je, po mom mišljenju, najmudrija odluka. Mislim da bi u ovakvim okolnostima trebalo da rade samo oni čiji je rad neophodan za funkcionisanje društva, i ti radnici treba da budu adekvatno zaštićeni.

Jedan od loših primera s kojima se javnost mogla upoznati je preduzeće „Fori tekstil“. Njegove radnice su u znak protesta zustavile rad koji su morale da obavljaju bez zaštitne opreme i u bez mogućnosti za ostvarivanje fizičke distance. Jugoslav Ristić se obratio nadležnom ministarstvu i Inspekciji za rad da zauzmu stav prema akutnom problemu radništva.

Političari govore „ne izlazite napolje“ ali niko od njih ne govori o radnim uslovima onih koji moraju da rade. Zato sam juče i pisao ministru i inspekciji rada, da propišu uslove. Neki mi nezvanično govore da je to „stvar poslodavca“. Pa onda je i „stvar svakog čoveka da izađe ili ne izađe na ulicu“. Mislim da pod hitno treba da se propišu pravila u vezi s uslovima rada. Međutim, najbolja je mera da svi čiji rad nije neophodan ne rade. Sada je važno da se preživi.

Članice UGS Nezavisnost na Osmomartovskom maršu u Beogradu 2019; Foto: Marko Miletić / Mašina

Dakle, koje su šanse da radnička klasa ne izvuče deblji kraj krize?

Jedno je sigurno: šanse rastu sa svakom novom radnicom i radnikom koji se sindikalno organizuju, svakom sindikalnom akcijom koja ima za cilj da aktivira i politizuje svoje članstvo, svakom solidarnom akcijom u lokalnoj zajednici, svakim razgovorom koji kida veo ideologije da je prirodno da neki budu bogati i upravljaju, a da većina troši svoj život na rad i povremena zadovoljstva koja se iscrpljuju u kupovini kakve robe.

Jer, na koncu, kriza pokazuje slabosti sistema. Što reče jedna objava na društvenim mrežama: „Zar nije čudno kako tržišta deonica naglo propadaju iako nije bilo nikakve devastacije infrastrukture, niti velike nestašice sirovina. Deluje, maltene, kao da je čitava ekonomska vrednost u stvari proizvod ljudskog rada“. Drugim rečima, postoji snaga koji može da promeni svet, snaga ljudi čiji rad je temelj svega postojećeg, ali snagom promene postaje ako i kada se organizuje.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE