Epidemija koronavirusa pogodila je međunarodnu ekonomiju u trenutku slabosti. Nakon velike međunarodne krize 2008. godine, ponovo je pukao jedan finansijski balon. Postojao je znatan višak kapaciteta u sektorima poput automobilske industrije. Ove slabosti komplikuju upravljanje ekonomskim posledicama epidemije koronavirusa.
Epidemija deluje na ekonomiju kao spoljni šok. Da bi spasile živote, vlade su počele da zaustavljaju mnoge ekonomske aktivnosti, u rasponu od određenih linija proizvodnje do personalizovanih usluga. U pitanju su privremene mere, mada se još ne zna koliko će biti na snazi. Izazovi upravljanja krizom su očuvanje postojećih firmi i radnih mesta, pružanje naknade ljudima koji gube prihode i sprečavanje propadanja platnih lanaca. Stoga su neophodni državne subvencije, javni zajmovi i likvidnosne injekcije centralnih banaka. U pitanju su kejnzijanske regulative.
Finansijska podrška preduzećima je standardna, u većini slučajeva čak i prioritetna komponenta programa zemalja EU. Takvi programi uključuju ogromne javne zajmove, npr. u Nemačkoj preko glomazne državne razvojne banke KfW, kreditnih garancija, subvencija i različitih oblika poreskih olakšica. Mere spasavanja mogu, međutim, nadići ovaj uobičajeni okvir podrške.
„Sprečićemo rasprodaju nemačkih ekonomskih i industrijskih interesa“, izjavio je nemački ministar ekonomskih poslova Peter Altmajer. On je istakao da u obzir dolaze i privremene, delimične ili potpune, nacionalizacije. Ovaj oblik strateške nacionalizacije verovatno bi bio usmeren na velike korporacije.
Poseban izazov programima za ekonomsku stabilizaciju predstavljaju mala preduzeća, firme, samozaposleni, restorani i barovi, male prodavnice i frizeri, fizioterapeuti i kulturna sfera. Ovaj sektor je izuzetno fragmentiran, u većini zemalja je loše organizovan i ima veoma malo finansijskih rezervi. Stoga je finansijska pomoć naročito hitna i istovremeno ju je veoma teško sprovesti. Većina vlada najavila je posebne mere olakšica za taj sektor u rasponu od posebnih kredita, kreditnih garancija i gotovinskih plaćanja do različitih oblika poreskih olakšica, olakšica za socijalno osiguranje i zakup, te, ponegde, dužih rokova za otplatu postojećih kredita.
Većina zapadnoevropskih zemalja najavila je mere podrške radnicima. Čak i vrlo neoliberalna i obično anti-radnička vlada Borisa Džonsona u Velikoj Britaniji predviđa podršku radnicima koji gube plate. Najsloženije mere preduzele su vlade zemalja sa dugom istorijom neokorporatizma i koncentracijom između države, kapitala i radne snage, poput Austrije i Nemačke.
Na primer, austrijska vlada značajno je povećala naknade za radnike kojima je radno vreme privremeno skraćeno. Tokom perioda od 3 meseca, radno vreme može da se smanji na prosečnih 10%. Radnici primaju od 80% do 90% svoje ranije plate. Prednost takvog aranžmana je brzina kojom će moći da se poveća proizvodnja kada zdravstvena kriza bude prošla. Stres za radnike je smanjen. Oni dobijaju određen oblik sigurnosti u vrlo nesigurnim vremenima. Ovo im pomaže da se bolje nose sa krizom i nedeljama koje će provoditi zatvoreni u svojim stanovima. Čak i neoliberalne vlade u zapadnoj Evropi vide potrebu da se očuva stručnost radnika i postigne širi društveni konsenzus za njihove politike.
Takve mere uglavnom izostaju iz dosadašnjih paketa vlada zemalja srednje i istočne Evrope, iako su one donele neke opšte mere od kojih i radnici imaju koristi, poput privremenog snižavanja cena električne energije.
Države moraju debelo da se zadužuju da bi finansirale ove programe. One imaju različite kapacitete i uslove da prikupe ta sredstva, posebno u doba finansijskih previranja. Takve razlike su otvoreno isplivale u evrozoni poslednjih dana. Italija, koja trpi dugoročne ekonomske probleme i posebno je pogođena epidemijom, suočava se s rastom kamate. Kao odgovor, Evropska centralna banka (ECB) najavila je program finansijske injekcije od 750 milijardi evra i fleksibilizaciju pravila o kupovini obveznica.
Italijanski premijer, Đuzepe Konte, predložio je da EU institucije izdaju „Korona obveznice“. Evropski komesar Paolo Đentilioni smatra da je najprikladniji Evropski mehanizam za stabilnost (ESM). On, međutim, trenutno nema pravo na to. Nemačka i holandska vlada prilično su neprijateljski raspoložene prema takvom predlogu i preferiraju uslovni ESM program. Međutim, pozicija Nemačke nije uklesana u kamen. Možda će se pojaviti kompromisno rešenje.
U svakom slučaju, stari razdori u evrozoni ponovo su se otvorili. Najprikladniji odgovor bio bi da ECB direktno finansira države, što nije dozvoljeno sadašnjim pravilima EU. Postojeće strukture i propisi Eurozone otežavaju sprovođenje adekvatnih odgovora na krizu. Osim toga, postoje i izazovi regulacije. Špekulacije destabilizuju finansije i potrebno je sprovesti mere protiv takvih praksi. Neki su počeli da to rade, drugi ne.
Države se suočavaju sa još jednim velikim izazovom – organizovanjem funkcionisanja osnovnih usluga, od zdravlja do proizvodnje hrane i logistike, od banaka do javne infrastrukture i ključnih državnih uprava. Ove usluge moraju imati prioritet u snabdevanju. Njihovim zaposlenima je potrebna posebna zaštita – od odgovarajuće odeće, preko testiranja do fizičkih oblika zaštite za, na primer, blagajne u prodavnicama.
Mnoge osnovne linije snabdevanja su prekogranične. Delimičnim zatvaranjem granice prema Italiji, austrijska vlada pokrenula je prilično haotičan proces zatvaranja granica u EU. To već utiče na snabdevanje. Fleksibilnije i koordinisano pravilo za kretanje osnovnih dobara i dnevnih i posebnih dugoročnih prevoza trebalo bi da bude deo upravljanja krizama.
Odgovori na krizu izazvanu širenjem koronavirusa uglavnom su nacionalni, ali bi – uz posebnu podršku najugroženijim zemljama – bila neophodna ozbiljnija međunarodna saradnja koja bi poduprla i pojačala napore na nacionalnom nivou.
S engleskog preveo: András Juhász
