Operacija „Špargla“

Špargle; Foto: Muffet / Wikipedia

Usred krize izazvane epidemijom korone, hiljade Rumuna čeka u redovima na aerodromima u zemlji da bi otišli na rad u Austriju ili Nemačku. Prizori su šokantni. Cela zemlja je u karantinu i posmatra iz svojih domova kako njihove sugrađane glad isteruje iz kuća. I vidi kako države ugovaraju prevoz jeftine radne snage putem vazdušnih mostova. Ovo je ropstvo, nije ropstvo, to je njihov izbor! Takva debata se vodi na rumunskim društvenim mrežama. Ali čekajte, ovo je nešto novo: ovo je evropski proletarijat bez zemlje, bez prava. Operacija „Špargla“ otkriva mnogo istine, više nego što možemo da podnesemo.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Voxpublica.

U zlokobnom tekstu, koji je većina rumunskih novina preuzela iz nemačkog tabloida Bild i nekritički širila, jedan nemački farmer kaže: „Većina Nemaca nije navikla da satima radi u polju. Odmah se žale da ih bole leđa. Rumuni i Poljaci su jači.“ Ovo je ujedno i odgovor brojnih novinara, koji u našoj zemlji drže lekcije o „civilizovanosti“: Ajde, ne plačite i ne sažaljevajte ih, oni idu tamo da bi zaradili malo para, tako stvari funkcionišu u tom sjajnom kapitalizmu, bla-bla. I gle, dragi ideolozi 7. dana1, čak i poslodavci kažu koliko su jaka leđa naroda sa Istoka. Istina, nisu ništa rekli o pregledima kod zubara2.

Može da izgleda kao da zapošljavaju ljude na osnovu zdravstvenog stanja kičme. Ali sledeća prednost radnika sa istoka, među kojima su većina Rumuni, jeste da kada stignu tamo rade bez prestanka, a ne kao ovi Nemci što ih bole leđa. Osim toga, vole da budu skoro zatvoreni, bez kontakta sa spoljnim svetom van svojih spavaonica i radnog prostora. Ali ne smete reći da su kao u nekom radnom logoru, jer bi to uznemirilo aktiviste-zagovornike kapitalizma u Rumuniji.

Zapravo, naše radnike isto bole leđa, kao i radnike iz Poljske, kao i one iz Vijetnama što rade ovde kod nas, u Rumuniji. Samo što se oni ne žale, jer nemaju izbora. A kada polome kičmu, ovi ljudi nisu na teretu nemačkom zdravstvenom sistemu. Oni se vrate kući, većina njih godinama bez zdravstvenog osiguranja, i pokušavaju nekako da se leče. To je taj veliki biznis. Kičma ti pukne na Zapadu, a lečiš je kod kuće.

Ovaj proleter – bez zemlje i bez prava – je evropski proleter, i to je sve što je EU uspela da stvori u oblasti rada. Interne migracije radi preživljavanja upakovane u „pravo na kretanje“. A naši lideri, elite u Rumuniji, ni reč ne kažu na to, čak ni ne započinju priču o ovom suštinski važnom pitanju, o možda najvažnijoj debati u vezi sa budućnošću EU: Zašto ne postoji transnacionalni evropski radnik kome je dostojanstvo zagarantovano? Čak i zapadnoevropska levica podgreva stare ideje o protekcionizmu i barikadiranju u nacionalnim okvirima, dok im ispred nosa vrve milioni radnika iz inostranstva (Istočnoevropljana ili migranata od izvan EU). Proizvedene su mase povremenih „saradnika“, tj. radnika-korisnika aplikacije, i oni predstavljaju tu ogromnu globalnu i evropsku proizvodnju. I oni su prvi pokazatelj da se sve raspada. Čim su u Italiji objavljeni prvi smrtni slučajevi, stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla, bez para, i put pod noge u Rumuniju. A evropski lideri nisu ništa imali da kažu o ovom fenomenu tektonskog pomeranja miliona ljudi, to im nije bilo važno.

Upravo tako izgledaju idealni zaposleni, i za nemačkog i za rumunskog biznismena (jedino što rumunski hoće da mu rade za još manje pare, a neki se nadaju da će zahvaljujući COVID-u zadržati ovo bogatstvo kod kuće). A na Zapadu, poslednjih četrdeset godina kresan je budžet takozvanoj „državi blagostanja“. Mnoge zaposlene su zamenili radnici sa Istoka. Pre ove špargla krize, Austrija je organizovala prevoz za hiljade negovateljica iz Rumunije – austrijska država ne može da neguje stare, trebaju im negovateljice koje će biti prikovane uz krevet bolesnih i starih 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji. Ovo se događa i u mnogim drugim zemljama EU. Ono što kao država ne možete da rešite, mogu vam rešiti očajni radnici uz minimalan trošak. U Britaniji, još od prošle godine farmeri kukaju da će im Bregzit uništiti biznis, jer više neće biti ljudi sa istoka EU i sa Balkana za teške i slabo plaćene poslove. I na severu Italije, agrobiznis će propasti bez ovih radnika.

Radnik koji nije radnik, koji je fleksibilan i jeftin, koji nema potrebna osiguranja, koji je u  kandžama nekakvih agencija koje ga danas šalju da bere šparglu, sutra da meša beton, koji ne košta koliko domaći radnik, koji čini agrobiznis profitabilnim, to je savršeni radnik, to je univerzalni vojnik sa istoka. On je evropski državljanin i ima pravo da radi šta mu volja, na primer da se zatvori u spavaonicu pored neke italijanske ili nemačke farme. Svi se pretvaraju da su iznenađeni kada čuju da svake sezone zapad vapi za milionima ovakvih radnika (samo za berbu špargle svakog proleća u Nemačkoj je potrebno 300 000 radnika).

Međunarodni aerodrom u Kluju, april 2020. Foto: Gabriel Mihai Oniga / Facebook

Šta je suština Operacije „Špargla“? To da je za EU njen istočni deo bio i ostao proizvođač neophodne jeftine radne snage. Pored svih onih masnih profita, koje izvlače velike kompanije osnovane u istočnim zemljama EU.

Kada čujete naše lidere kako veličaju jeftinu radnu snagu, treba da znate da oni samo ponavljaju ono što evropski lideri hoće da čuju već decenijama. Zašto? Od vitalnog značaja je imati rezerve radnika spremnih da rade za manje plate, da biste time imali kontrolu nad domaćim tržištem rada. A onda se naravno javljaju ta teška filozofska pitanja: Šta u stvari hoćemo od EU, je li to to? Je li to taj veliki cilj? Da imamo rumunsku srednju klasu po velikim gradovima, a da nam se vojska polu-migranata polu-robova potuca pod evropskim sjajem? Zašto ne predložimo drugačiji evropski san? Zašto ne pregovaramo o uslovima? Zato što se na svaku kritiku čitava vojska aktivista dere da si „antievropejac“. Ali naprotiv, mi hoćemo nešto vrlo jednostavno – da svi koji rade u EU budu pokriveni normalnom mrežom socijalne zaštite. To je izgleda antievropski i anti-NATO zahtev. I još naravno, kineska propaganda.

Prilika da se preživi i dalje se predstavlja kao veliki dar od Evrope. I ne samo to, mogli smo da vidimo kako se evropski pogledi prekorno okreću ka nama, zato što nas previše ide tamo. A onda, mesec dana kasnije, počeli su da šalju flote aviona po ljude. Sada oni više upadaju u oči nego pre, kada su putovali u hiljadama pretrpanih autobusa i kombija koji održavaju taj ključni saobraćaj EU–periferija. Obično se pravimo da ništa ne znamo o tome – ovu masu prekarnog proleterijata guramo pod tepih i čak stavljamo u tu fantazmagoričnu kategoriju „dijaspore“. A sve ove godine Rumunija je prodavala tu divnu priču o građanskoj Rumuniji, koja izlazi na ulice i zahteva pravdu i evropejstvo. Priča za malu decu, ideološki konstrukt koji se rasprši čim kinete. Realnost je to da stalno zaobilazimo unutrašnje nejednakosti Evropske unije koje se više ne mogu ignorisati.

Neprekidno slušam te gluposti kako „virus jednako pogađa sve klase, i bogate i siromašne jednako, itd.“ U Njujorku su radnici-migranti nagurani u male stanove za velike kirije, u Indiji se dešavaju ogromne migracije prekarnih radnika iz urbanih u ruralne sredine, i u mnogim drugim delovima sveta oni koji ispaštaju od prvog dana karantina su stotine miliona ljudi čiji je status sveden na nešto između radnika i roba. Oni su najpre i najviše ugroženi ovom bolešću i njenim ekonomskim posledicama. Prvo su oni ostali bez posla i u nepreglednim kolonama automobila krenuli nazad za Rumuniju, još pre mesec dana.

Zato moramo da raščistimo šta je problem u Evropi: tretiranje mase radnika kao građana drugog ili trećeg reda zbog raznih pritisaka od strane biznisa. Papa Franja nam se obratio Uskršnjom porukom u kojoj govori o zagarantovanom univerzalnom osnovnom dohotku. Ali vesti o kretanju na put jeftine radne snage, čiji se inicijatori ne obaziru na koronu ni bilo šta drugo, dolaze da nas udare šparglom u glavu i povrate nas iz uskršnjeg sanjarenja. Kakav „garantovani univerzalni osnovni dohodak“, ako čovek koji naporno radi nema puno zdravstveno osiguranje u EU, nema slobodne vikende i nema izbora? Nažalost, ova vrsta radnika je tražena, promoviše se i ostaće u trendu. Ne radi se samo o onima koji rade teške fizičke poslove. Isti scenario se polako preslikava na sve oblasti rada za koje nisu potrebne izuzetno visoke kvalifikacije – dakle, na 90% nas.

Beda sveta gurnuta pod evropski tepih, grunula nam je u lice. Ne živimo svi u raju, neki od nas ne mogu da priušte sebi izolaciju. Biznis vrši pritisak za povratak na posao, ali ne vidim da iko zahteva da se evropski radnik tretira kao Evropljanin. U Španiji se priča o povratku na građevinske poslove i u fabrike. U Rumuniji, uprkos strogo ograničenom kretanju, rad u građevinarstvu kao i u mnogim fabrikama nije prestao ni na trenutak. Ovi ljudi nemaju zemlju, a ni Evropsku uniju.

Prevod: Crvena podrška

  1. ideologi de ziua a 7-a u originalu, a the latter-day ideologues u prevodu na engleski. Misli se na savremene zagovarače starih uverenja/ideologija (ovde – kapitalističkih), a u užem smislu na protestantske restauratore ili fundamentaliste (prim. prev.)
  2. aluzija na predstavljanje siromašnih birača partije PSDa („bivših komunista“), obično iz ruralnih područja Rumunije (prim. prev.).

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE