Ko vam šeta decu?

Izvor: needpix.com

Roditelji teško uspevaju da adekvatno usklade svoje radne obaveze i borbu za materijalno obezbeđivanje porodice sa vremenom potrebnim za brigu o deci. Majke su višestruko opterećene, a državne politike pored deklarativne brige za natalitet malo šta pružaju.

Većina ljudi u Srbiji smatra da porodiljsko odsustvo traje tačno godinu dana. To su uglavnom oni koji nisu imali priliku da se probijaju kroz administrativni lavirint do Minotaura napravljenog od papira za to odsustvo, jer u praksi stvari stoje malo drugačije. Prema Zakonu o zdravstvenom osiguranju, porodiljsko odsustvo počinje najkasnije 28 dana pre termina za porođaj i završava se kada dete napuni tri meseca. Ovo je tako uređeno kako bi se majkama omogućila adekvatna priprema za porođaj, oporavak od porođaja i dovoljan period za brigu o novorođenčetu. Nakon porodiljskog, nastupa odsustvo s rada radi nege deteta.

Porodiljsko i odsustvo radi nege deteta zajedno traju 365 dana, odnosno završavaju se nekoliko nedelja pre detetovih navršenih godinu dana. U većini republika bivše Jugoslavije roditeljima je nakon rođenja deteta omogućeno odsustvo u trajanju od godinu dana, koje i dalje koriste prvenstveno majke. Naš zakon priznaje jednako pravo majkama i očevima da koriste ovo odsustvo. Ipak, pojava da očevi koriste ovo pravo na nivou je incidenta.

Foto: Beeki / Pixabay

Šta će mi reći na poslu?

Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, oko trista očeva godišnje koristi pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta. Kao razlozi za ovako mali broj uglavnom se navode još uvek dominantni patrijarhalni kulturni obrasci i nedostatak podrške i razumevanja sredine za ovakvu praksu. Međutim, u situaciji velike nezaposlenosti i neizvesnosti na poslu, kao i konstantnog sužavanja prava zaposlenih, ostanak muškaraca na poslu pre je racionalan izbor radi održavanja kakve-takve finansijske stabilnosti porodice, nego samo odraz nespremnosti da se preuzme veći deo odgovornosti za brigu o deci.

Napripremljenost sredine i odsustvo volje poslodavaca da izađu u susret očevima takođe ne pomažu, kao ni činjenica da muškarci najčešće zarađuju više od svojih partnerki. Prema istraživanju sprovedenom u Srbiji u sklopu Međunarodnog istraživanja o muškarcima i rodnoj ravnopravnosti, samo 1,9% očeva koristi pravo na odsustvo radi nege deteta, a skoro 9 od 10 ispitanika izjavljuje da žele ili su želeli da provode više vremena sa decom dok su mala.

Skandinavske zemlje poput Švedske i Norveške prednjače po broju očeva koji koriste ovo pravo (oko 40%), ali ono što se često smatra trendom i odrazom kulture u ovim zemljama zapravo je rezultat višedecenijskih politika njihovih vlada koje su uvele kao obavezno da očevi koriste makar jedan deo roditeljskog odsustva od i postepeno povećavale njegovo trajanje. Ove odluke su i tamo isprva nailazile na veliki otpor javnosti, i trebalo je mnogo vremena da se zakonske norme pretvore u opšteprihvaćen trend, kao i da se prepoznaju koristi koje od njih imaju i roditelji i deca, ali i poslodavci.

Istraživanja koja na globalnom nivou sprovodi međunarodna organizacija „Promundo” pokazuju da veća uključenost očeva u brigu o deci doprinosi njihovom boljem akademskom uspehu, smanjenju šanse za maloletničku delinkvenciju kod dečaka i smanjenju nasilja u porodici. Redefinisanjem maskuliniteta i usmeravanje mladih muškaraca ka brizi o porodici, ova organizacija je dala doprinos smanjenju kriminaliteta među mladim muškarcima u brazilskim favelama. Na globalnom planu, oni sprovode istraživanja koja se objavljuju svake dve godine u formi Izveštaja o stanju očeva u svetu i privlače sve veću pažnju javnosti.

Prema istraživanju sprovedenom na Balkanu u okviru ove kampanje, uloga očeva se znatno promenila u odnosu na to kako je izgledala u drugoj polovini dvadesetog veka. Očevi su danas uključeniji u brigu o deci i spremniji da im pruže nežnost i pažnju nego prethodnih decenija. Međutim, kada dođemo do podele neplaćenog rada u porodici, koji uključuje brigu o deci, ali i ostale kućne poslove, muškarci i dalje preuzimaju upadljivo manji deo ovog tereta. Ispitanici iz balkanskih zemalja su u ovom istraživanju pokazali da su i dalje dominantno uključeni u tradicionalno muške kućne poslove, tj. poslove koji se ne obavljaju svakodnevno, poput popravki u kući, nabavke namirnica i plaćanja računa, dok je tek nešto manje od 30% uključeno u svakodnevne kućne poslove poput kuvanja, čišćenja i pranja.

Iz rezultata ovih istraživanja, ali i iz iskustava skandinavskih zemalja, možemo zaključiti da uloga oca u porodici nije nepromenljiva i da kod velikog broja muškaraca postoji potreba i želja za redefinisanjem prakse i javne percepcije očinstva. Da bi se pak došlo do takve promene, potrebna su delotvorna sistemska rešenja i sredstva da se omogući suštinsko preispitivanje tradicionalnog modela porodice, a ne puko postojanje pravnog okvira.

Foto: Blondinrikard Fröberg / Flickr

Šta posle povratka na posao?

Formalno gledano, u Srbiji je moguće upisati dete u državni vrtić već sa navršenih šest meseci. Međutim, pravila upisa se razlikuju od ustanove do ustanove i uglavnom zavise od njihove (pre)opterećenosti. Prednost pri upisu daje se deci samohranih roditelja, studenata i zaposlenih, tako da nezaposlene majke često ostaju uskraćene za ovu mogućnost, što im otežava traženje posla. Ova „kvaka 22” je jedan u nizu sistemskih problema koji žene dodatno obeshrabruju prilikom ulaska na tržište rada. Neretko se dešava i da roditelji ne mogu da dobiju potvrdu od lekara da je dete spremno za ulazak u kolektiv ukoliko nije dobilo MMR vakcinu, što je moguće najranije s godinu dana.

Budući da se odsustvo radi nege deteta formalno završava pre prvog rođendana, majke obično produžavaju odsustvo otvarajući bolovanje ili koristeći raspoložive dane godišnjeg odmora. Ovo su samo neki od načina na koje su majke prinuđene da se dovijaju ne bi li same popunile rupe koje u sistemu godinama postoje. Mnoge pokušavaju da pribave i mišljenje lekarske komisije da dete razvojno nije spremno da stupi u kolektiv jaslica, kako bi produžile odsustvo i premostile period do polaska u vrtić. Međutim, šta se dešava kada dete napokon krene u jaslice?

Često u javnosti čujemo mišljenja stručnjaka, ali i preporuke međunarodnih organizacija kao što je UNICEF, o velikoj važnosti najranijeg detinjstva za formiranje ličnosti deteta. UNICEF u svojoj kampanji naglašava značaj prvih 1.000 dana detetovog života, u kojima se njegovi intelektualni i emotivni potencijali razvijaju neponovljivom brzinom. Stoga je u ovom periodu za dete od ključne važnosti da bude u okruženju koje stimuliše učenje i razvoj, a koje je u isto vreme ispunjeno sigurnošću i pažnjom. U tom kontekstu se naglašava i značaj izgradnje veze i poverenja s roditeljima, koje traje celog života ako se na pravi način postigne u ovom periodu.

Da li je onda realno očekivati da jednogodišnje dete boravi u kolektivu s negom vaspitačica 40 i više sati nedeljno, kako bi roditelji završili radne obaveze i kakve to posledice ostavlja na razvoj deteta, a kakve na roditelje koji su sve češće rastrzani između porodičnih i poslovnih obaveza?

Foto: Marko Rupena / Kamerades

U najvećem broju slučajeva, roditelji u Srbiji su prinuđeni da se radi dobrobiti svoje dece oslanjaju na pomoć šire porodice, koja pomaže tako što dete s njima provodi deo dana između boravka u vrtiću i povratka roditelja s posla. Neka deca kreću u vrtić u starijem uzrastu, a dotad vreme u kome su roditelji na poslu provode uglavnom zbrinuti kod baka i deka. Takozvani baka-servis najviše se oslanja na pomoć i besplatan rad baka, kojima „nikada nije teško“ i koje rado prihvataju da pomognu najmilijima. Da li je, međutim, neophodno organizovati porodični život i brigu o deci na ovakav način, i koje to posledice ostavlja na pojedince? Kako se dodatni neplaćeni rad odražava na bake, a kako na mlade roditelje i njihovu decu?

Moglo bi se spekulisati i da ovakva međuzavisnost, unatoč čestom pominjanju topline i bliskosti koja naše podneblje izdvaja u odnosu na druge delove sveta, umanjuje šanse parova sa decom da razvijaju sopstvenu nezavisnost i partnerski odnos, a umanjuju se i šanse starijih članova porodice, prevashodno žena, da uživaju u penziji, umesto što preuzimaju nove obaveze.

Problem preopterećenosti baka i deka, ali i problem balansiranja porodičnog i poslovnog života u mnogim se zemljama Evrope rešava tako što se roditeljima, po povratku s roditeljskog odsustva, omogućava da rade fleksibilno ili skraćeno radno vreme. Ovakav princip dozvoljava organizaciju porodičnog i profesionalnog života koja ostavlja porodicama dovoljno vremena da budu zajedno. Ruku na srce, pravo na skraćeno i fleksibilno radno vreme i u ovim zemljama različito koriste žene i muškarci. Istraživanje o uticaju fleksibilnog radnog vremena na roditelje u Nemačkoj pokazuje da mogućnost povratka na posao s fleksibilnim ili skraćenim radnim vremenom u velikoj meri pomaže majkama da se opredele za povratak na posao.

Od republika bivše Jugoslavije, ovakva praksa je ozakonjena u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, dok je u Srbiji povratak na posao sa skraćenim radnim vremenom omogućen jedino roditeljima dece sa smetnjama u razvoju. U zemlji u kojoj se radnička prava permanentno ugrožavaju, a ne unapređuju, u društvu u kojem žene obavljaju manje plaćene poslove u neizvesnim uslovima, pitanje je koliki broj njih bi uopšte mogao da izabere da radi sa skraćenim ili fleksibilnim radnim vremenom, a da ostane iznad ruba siromaštva.

Pandemija koronavirusa nam je očiglednije nego ikada pokazala u koliko su ranjivom položaju žene koje za minimalne naknade obavljaju neke od najrizičnijih a istovremeno najpotcenjenijih poslova, dok paralelno obavljaju neplaćeni rad u kući i dopunjuju ulogu obrazovnog sistema u vreme krize.

Tokom nedavnog obraćanja u kojem je predsednik Srbije najavio ponovnu zabranu kretanja za stanovnike Beograda, a koje je pokrenulo poslednji talas protesta širom zemlje, moglo se čuti da će izlazak u određenim intervalima biti omogućen vlasnicima pasa i majkama s decom. Dakle, po njemu, samo su majke te koje šetaju sa decom. Ne zaboravimo ni to kako se ministarka Slavica Đukić Dejanović, zadužena za populacionu politiku, ponadala da će pandemija i izolacija ljudi u kućama doprineti porastu nataliteta, kao ni znakovitu ćutnju premijerke o tome kako je, i sa najviše pozicije u društvu, njen odnos prema detetu koje odgaja sa svojom partnerkom pravno nevidljiv.

Ovakve poruke, koje nam šalju ljudi na pozicijama moći u društvu, i naročito politike koje se kreiraju u skladu s tim ukazuju da smo poražavajuće daleko od ozbiljnijeg promišljanja, a kamoli redefinisanja tradicionalne porodice i uloge žene i muškarca u njoj.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE