„Linglong” u Zrenjaninu: zagađenje po feng-šuiju

Foto: Ian BC North / Flickr

Pneumatici iz Zrenjanina do evropskih proizvođača automobila stizaće novim putem svile. Srbija svoj položaj u kineskom ekonomskom projektu „Pojas i put“ plaća subvencijama, prirodnim bogatstvima i prilagođavanjem zakonodavstva potrebama korporacija.

U maju 2018, Evropska komisija je donela odluku o antidamping merama i uvela tarife za kineske gume.1 Iste godine, Vučić je tokom posete Pekingu dogovorio izgradnju fabrike guma u Zrenjaninu, dok je Goran Knežević, ministar privrede, 23. avgusta potpisao i memorandum o investiranju. Ovako je „Linglong” došao u Srbiju.

Stvar je počela uz bombastične najave: investicija od 800 miliona evra, „najveća fabrika pod krovom” (500.000 kvadratnih metara), istraživački centar, auto-putevi i 1.500 radnika do 2025. godine. Zrenjaninski mediji su brujali o „najvećoj grinfild investiciji”, a za tu priliku je osnovana i filijala „Linglong internešenal Evropa”. Kamen temeljac je postavio lično Vučić, i to u 10.18 minuta, po feng-šuiju, dok je predsednik kompanije Feng Vang istakao da je „dobar znak započeti poslove u martu, kad procveta cveće”.

Subvencije

I dok je mesto cveća cvetala epidemija, kompanija „Linglong“ zaista počinje da gradi 3. aprila. To se, ipak, nije moglo desiti bez prethodnih (i potonjih) subvencija. Prvo im je država trajno poklonila 96 hektara obradivog zemljišta (njive I i II klase, u vrednosti od 11,9 miliona evra) 28. marta. Potom im je u oktobru osigurala i 75,8 miliona evra dodatne finansijske pomoći, a u martu im je izdala deset građevinskih dozvola za pomoćne objekte, bez ikakve studije o uticaju samog pogona. Svih 215 prigovora je odbačeno, a kad izbiju protesti, tu je zrenjaninska policija.

Tako, dok država poklanja i ne pita, na najplodnijim njivama niče i fabrika za kineske gume. Kroz pomoćne objekte potkrao se i pogon, a on je, zauzvrat, ostao bez analize uticaja na životnu sredinu. Ovo je praksa koja se naziva salami slicing, i zbog nje se žalio čak i Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu. Međutim, kako je reč o ogromnoj fabrici s projektovanom proizvodnjom od preko 35.000 komada guma dnevno, odnosno 13 miliona guma godišnje (a to, u prevodu, znači skok u koncentraciji cink-oksida u vazduhu), uticaj na životnu sredinu je neminovan.2

Samo za transport će biti potrebno više stotina šlepera od 24 tone dnevno. To će izazvati štetu skokom u izduvnim gasovima, iako je Zrenjanin već među rekorderima u zagađenju: već petnaest godina Zrenjanin nema ni pijaću vodu, a vazduh opterećuju sumpor-dioksid i čađ, tako da je spram toga svaki nehajan odnos prema lokalnoj sredini još bitnije istražiti i sprečiti. To je mišljenje Regulatornog instituta, budući da se fabrika gradi u radnoj zoni Jugoistok II-A. To je radna zona nepodesna za gradnju fabrike: samo na dva kilometra udaljenosti nalazi se i prirodni rezervat Carska bara, jedno od najvećih staništa u Srbiji (sa 239 vrsti ptica, od kojih je čak 207 zaštićeno).

Azija, globalizacija i „izvoz zagađenja“

Beg od ekoloških regulacija nije domaća stvar. Iako je Kina najveći svetski proizvođač guma, pre dva meseca je predsednik Kine Si Đinping zvanično objavio da je cilj Narodne Republike Kine da ostvari „karbonsku neutralnost“ do 2060. godine, a to je zapečatilo sudbinu i produbilo šok koji kineska gumarska industrija uveliko doživljava.

Izjava „brata“ Sija usledila je nakon nekoliko godina zaoštravanja ekoloških regulacija. Tako je objaviljen „rat“ zagađenju u Kini 2014, 2015. je pooštren Zakon o zaštiti od zagađenja, a samo 2017. kažnjeno je preko 20 „najprljavijih“ proizvođača na čelu već „prljave“ industrije pneumatika. To je zapečatilo nekoliko sudbina. Firme poput „Hengjua” i „Jongtaja” – obe iz Gavanda, „Grada guma“ i kineskog centra gumarske industrije – bankrotirale su, a njihove deonice na rasprodate sudu. Veliki igrači su prisvojili manje, a na vrh izbija „Dabl star“ – najveći kineski proizvođač guma.

„Linglong“ se razlikuje i od jednih i od drugih. On je među prvima, još na početku 12. kineskog petogodišnjeg plana (2011–2015) inicirao širenje na druge države uz kineski „Pojas i put“, i to po modelu 5+3: pet kineskih fabrika i tri „spolja“. Tada on dobija i „industrijski oskar“. Prva fabrika je otvorena u Tajlandu, a poslednja u Srbiji – koja je ujedno i prva u Evropi. S njom je „Linglong“ ispunio cilj. I ne samo da se ispunio ovaj nego je 2020. uspostavljen i nov: da se dođe do modela 6+6 pogona do 2030 (još 1 u Kini i 3 spoljna). To bi „Linglong“ svrstalo u prvih pet svetskih proizvođača guma. Tako, „Linglong“ ima svoju strategiju globalizacije. I ta strategija je uslovljena kineskom željom za karbonskom neutralnošću i idejom o „Zelenoj Aziji“. Odgovor „Linglonga“ je izmeštanje proizvodnje u Jugoistočnu Evropu. Što više želje, to više izmeštanja; a sa izmeštanjem proizvodnje izmešta se i zagađenje.

Radna snaga

Pored ekologije, podjednako se zapostavlja i pitanje radne snage. Najpre, od početnih 1.500 provuklo da će zaposlenih biti 1.200 (300 će biti kineska radna snaga). U pogledu kvalifikacione strukture, od tih 1.200 novozaposlenih planirano je zapošljavanje „131 niskokvalifikovanog, 904 kvalifikovana i 165 visokokvalifikovanih radnika, te procenat visokokvalifikovanih radnika iznosi 13,75 procenata“. Drugo, od obećanih ulaganja, na plate zaposlenih će otići jedva 2% od investicije (iako je zemlja Srbija subvencionisala 63.167 evra po domaćem radniku), a najveći deo (67%) namenjen je nabavci nove opreme za proizvodnju (grafikon i tabela ispod).

Struktura “Linglongove” investicije: Iznos (€)
Plate 16.294.480
Ulaganje u građ. zemljište 1.280.000
Izgradnja objekata 251.948.300
Nova oprema za proizvodnju 546.771.700
Ukupno 816.294.480

U slučaju zaposlenosti, efekat investicije te veličine ipak je umeren. Prema jednoj proceni, može se očekivati smanjenje nezaposlenosti u Zrenjaninu od 22,69% (od 5.289 lica), ali ni ta brojka nije sigurna s obzirom na to da je u međuvremenu „Linglong“ počeo da regrutuje stručni kadar iz Novog Sada, gde je 5. marta 2020. osnovao i stipendiju za studente Fakulteta tehničkih nauka, sa obavezom rada u firmi od minimum tri godine. U 2020. planira da zaposli tek 200 ljudi, koje će slati na obuku u Kinu, a u narednim godinama 800 (tako da nije dat podatak ni za punu cifru), kako je to rukovodstvo najavilo 22. novembra 2019. Prosečna bruto plata u firmi biće 565.76 evra, dok će većina novozaposlenih imati ugovore na određeno vreme, do 2024. Ni „Nezavisnost“ ni „Savez samostalnih sindikata Srbije“ trenutno još uvek nema sindikalno prisustvo, a prema nezvaničnim informacijama, deo građevinskih radnika radi i na crno.3

Agencijski rad iz Kine

Ukoliko ste radnik ili radnica iz Kine, posao u Srbiji ćete obično naći putem agencija za rad – takozvanih Međunarodnih ekonomsko-tehničkih grupa za kooperaciju (International Economic-Technical Cooperation Groups). Takvih agencija ima minimalno 300 (prema popisu akreditovanih agencija koje posluju s Japanom), a na kraju 2019, prema izveštaju Ministarstva trgovine Narodne Republike Kine, one su poslale oko 487.000 kineskih radnika u inostranstvo. Takvih radnika (uglavnom po ugovoru o delu), ima ukupno milion u svakom trenutku, a u Srbiji je, za državljane Kine, izdato 3.148 dozvola za rad, prema Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Za njih je danas zaduženo Odeljenje za saradnju sa inostranim službama rada pri pomenutom Ministarstvu Narodne Republike Kine.4

S tim na umu, da bi se jedan takav kineski radnik ili radnica zaposlili u Srbiji, oni moraju da plate agenciji za zapošljavanje okvirnu sumu od oko 10.000 renminbija (1.285 evra po konverziji od 21. novembra 2020). Po uplati, sa „ekonomsko-tehničkom grupom“, odn. agencijom, potpisuje se ugovor o delu, a ne ugovor o radu, zbog čega ovi radnici (uglavnom su u pitanju muškarci) po pravilu imaju manje prava nego oni zaposleni po ugovoru, čak i u samoj Kini.5 Na „Linglongovom“ gradilištu oni uglavnom rade od 07–18h, spavaju u posebnim spavaonicama za po 12–16 ljudi na samom gradilištu, u lošim higijenskim uslovima, a industrijski menadžment ih smatra „produktivnijima”, iako su skuplji u odnosu na domaće radnike. Međutim, ono što ih razlikuje od radništva iz Srbije (koje neretko angažuje ista agencija) jeste što radnici iz Kine nemaju nijedan slobodan dan (čak ni nedelju) niti slave praznike – takav je standard, nažalost, za kineske agencijske radnike.6 Tačnije, ne odmara se dok se radni period ne završi. To znači 2–4 godine, i tih nekoliko godina oni faktički rade i žive na zemljištu fabrika, gde su raspoloživi 24 sata, bez ijednog dana odmora ili praznika. To je jedina stvar koja će omogućiti da se „Linglong“ izgradi brzo i radi još brže (24h, u 3 smene, 340 dana u godini). I to je ono što u praksi kineske radnike čini profitabilnim kineskim poslodavcima, makar se radilo i u Srbiji.

Jedna od agencija koje šalju takve radnike za Srbiju jeste državna agencija Šandong. Šandong u Srbiji posluje od 2013. godine, i ova agencija je radila i na izgradnji puteva (npr. Koridor XI, tj. sekcije auto-puta „Miloš Veliki“: Obrenovac–Ub i Lajkovac–Ljig), Kineskog kulturnog centra na Novom Beogradu te podzemnih garaža na Studentskom trgu, Trgu republike, u parku kod Skupštine Srbije i kod Kosančićevog venca. Odnedavno radi i na „Linglongu“, gde trenutno na gradilištu dominira kineska radna snaga. Prema jednom izvoru (poznat autoru), kineska radna snaga trenutno broji oko stotinu ljudi, ali planira se povećanje. Oni su zaposleni preko „Šandonga” (kineske agencije), i tako „Šangdong Linglong“ (kineski poslodavac) ne odgovara direktno, već i za kineske i za domaće radnike odgovara agencija „Šandong“.

Međutim, u tome učestvuje i druga strana – srpsko zakonodavstvo. Pored domaćeg Zakona o zapošljavanju stranaca, kineski radnici i radnice su posebno regulisane. Za kinesko radništvo na teritoriji Srbije ipak važe zakoni ne Republike Srbije – već Narodne Republike Kine, kao zemlje poslodavca. Upravo je to usvojila i Skupština Republike Srbije, na glasanju 25.09.2018, istog meseca kada je Vučić dogovorio izgradnju fabrike „Linglong” u Pekingu (zakon je inače predložen za vreme Vučićeve posete Kini, a usvojen je samo nedelju dana nakon posete). Iste nedelje je usvojen „Zakon o potvrđivanju sporazuma o socijalnoj sigurnosti između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine“, bez ijednog glasa protiv. Član 7. ovog zakona bavi se tzv. upućenim licima iz Kine, za koje ne važi srpski zakon o radu. U takva lica spadaju oni koji su zaposleni u Boru, Kostolcu, na građevinskom radu na srpskim putevima – ili u zrenjaninskom „Linglongu“. Oni stoje van zakona – u skladu sa zakonom.

Profiti

Iza rada krije se profit. Samo je pitanje – koliki? Prvo, u srpskoj filijali, tzv. Linglong International Europe d.o.o. Zrenjanin, zvanični prihodi su manji od 100.000 evra, a na sajtu same kompanije profiti su na razini od 2.571 milijardu evra (20 milijardi renminbija, od 2008–2013. Danas su sigurno veći). Međutim, koliko od toga stvarno ide u Srbiju? U Srbiju je do 2019. iz Kine ukupno došlo tek 744,2 miliona evra, a zaključno s junom 2020 – 888,6 miliona evra (tabela i grafikon ispod). Od „Linglongovih“ 800 miliona i njihovih 2%, koliko će otići na plate – za većinu investicije tek bi trebalo da se realizuje. Naime, trenutno se suma svih investicija od 2010–2019. jedva približava onoj koju je obećao predsednik Vučić, zajedno s predsednikom kompanije, Feng Vangom. To znači da većina obećanih ulaganja tek treba da se ispuni (ili ne) – sve to ostaje da se vidi.

Međutim, ono što je filijala „Linglonga“ ipak dala Srbiji nisu plate, već Superliga. „Linglong Tire Superliga Srbije” – kako joj ime glasi – najnoviji je deo u fudbalskim dodacima kineskom kapitalu. Naime, „Linglong” je prethodno sponzorisao i kineski ženski odbojkaški tim (2011–2013), potom nemački „Volfsburg” (2015) i italijanski Juventus (2018). Iste godine kada „Linglong” finansira nemački fudbal, on postaje i jedan od snabdevača „Folksvagena”, čije je sedište upravo u Volfsburgu. Prema predsedniku Aleksandru Vučiću, upravo će se „Folksvagenu” prodavati „Linglongove” gume iz Zrenjanina (lancu kojem, igrom slučaja, fale jeftine gume s obzirom na to da je i prethodnih godina padao u recesiju, kao uostalom i nemačka auto-industrija u celini). Tako je, od guma iz Zrenjanina do evropskih proizvođača, povezana i globalizacija kineskog kapitala, kroz inicijativu „Pojas i put”.

Godina: 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018 2019 2020 SUMA
Kina: 2,0 6,0 1,0 -0,4 82,5 24,1 69,5 103,5 191,8 264,2 144,4 =888,6
Hongkong: 0,2 13,0 0,3 22,6 3,9 42,4 122,2 36,4 457,6 74,3 77,6 =850,5
Zajedno: 2,2 19,0 1,3 22,2 86,4 66,5 191,7 139,9 649,4 338,5 222 =1,739,1

Proračuni autora, iznosi su u milionima evra. Izvor: Narodna banka Srbije.

  1. „Antidamping“ mere (u gornjem slučaju „kaznene“ carine) predstavljaju vid protekcionističke politike protiv tzv. dampinga, odnosno veštačkog spuštanja tržišnih cena. Ovu politiku država uvodi ne bi li otežala uvoz proizvoda koji, prema proceni te države, neki izvoznik prodaje za cenu ispod tržišne, čime ostvaruje nepravednu prednost. Izvoznik to obično radi da bi došao do više potrošača i povećao konkurentnost spuštanjem cene, a to je iz ugla države u koju se uvozi opasno, pošto može da ugrozi domaće proizvođače.
  2. Poređenja radi, trenutno najveći pogon, francuski „Tigar“ iz Pirota (u vlasništvu „Mišelina”) proizvodio je 2014. osam miliona komada guma godišnje. To bi trebalo uzeti u obzir i spram konteksta srpske gumarske industrije, koja je apsolutno nezanemariva po značaju, bilo finansijskom, bilo ekološkom. Odmah je iza IT sektora po značaju i profitabilnosti, a proizvodi oko 1% svetske proizvodnje guma, i taj udeo će se povećavati. Svaka stota guma koja se proizvodi u svetu proizvede se u Srbiji. Od imena, pored „Tigra“, tu su i sledeći proizvođači: kruševački „Trajal“, američki „Kuper Tajera&Raber Srbije”, švedska kompanija „Mitas” („Treleborg”) iz Rume. Svi zajedno među sobom dele oko 4500 domaćih radnika u pogonima, a nedavno je japanskoj „Tojo Tajers“ data subvencija u iznosu od 41 miliona evra za otvaranje pogona u Inđiji, s 523 radnika u pogonu.
  3. Masovno sindikalno organizovanje može se očekivati tek po otvaranju fabrike, a u slučaju drugih investicija iz Kine, ono se ispostavilo i korisnim. Jer kao i u slučaju južnokorejskih investicija, upravljanje kineskih poslodavca ponekad, blago rečeno, krši i najminimalnije zahteve domaćeg zakonodavstva. Primera radi, u „Ziđinu“, vlasniku RTB Bor, gde je kompanija nezakonito pretila otkazom i radnicima i menadžmentu: ukoliko se „otkrije istina“ da se radnik razboli od korone ili je u kontaktu sa obolelim od korone, a da nije javio, svi će biti otpušteni – i rukovodilac smene i rukovodilac radne jedinice i radnik koji je oboleo. Ovde se vidi sukob između prisilno kolektivističke radne „etike“ i zakonodavstva. Nekoliko sindikata je reagovalo, jer je to suprotno kolektivnom ugovoru (ne može poslodavac proveravati kako se neko razboleo i da li se oboleli viđao s nekim). Drugo, uz kineske investicije stigli su i pravni odnosi koji, opet, nisu uvek u skladu sa zakonodavstvom i to je izazivalo sukobe. U tom duhu je nastupio čelični proizvođač „Hestil“ kada je kao poslodavac zahtevao da radnici žive na zemljištu fabrike 2017. Sindikat „Sloga“ je tada morao da se buni i protiv podizanja radnog kampa i baraka. „Hestil“ je faktički tražio nešto što bi u kineskom agencijskom radu bilo normalno, a po domaćim zakonima je nelegalno. Suprotan slučaj je npr. u termoelektrani „Kostolac B“, gde postoji kineska radnička kolonija koja živi na zemljištu fabrike, i to svakoj strani – kao i domaćem zakonodavstvu – odgovara jer su u pitanju kineski agencijski radnici.
  4. Na globalno, međutim, počeo i pre pojave inicijative „Pojas i put”, još tokom devedesetih. Na domaćem terenu se takođe dešavao paralelan proces: naime, agencijski rad je tokom dvehiljaditih doživeo procvat i u samoj Kini. Prema Međunarodnoj organizaciji rada, svaki peti radnik u gradu bio je zaposlen preko neke agencije. To je bilo rasprostranjeno u tolikoj meri da je kineska država morala da uvede i strožu kontrolu broja agencijskih radnika u reformi svog Zakona o radu, u toku 2013.
  5. Više detalja ovde. Međutim i u slučaju „regularnih“ građevinskih radnika u Kini, treba biti oprezan, jer bilo kakav potpisani ugovor ima tek 17,4% građevinskih radnika (više o tome, ovde, str. 31).
  6. Pored konkursa za radnike, ove agencije mogu čak otvarati i domaće tendere u Srbiji. To se desilo i agenciji koja je inače uposlena da gradi „Linglong“ u Zrenjaninu, kineskoj ekonomsko-tehničkoj grupi „Šandong“, kada je zaobišla propise o javnim nabavkama preko međunarodnog ugovora sa Srbijom i otvorila nekoliko tendera za auto-put koji će povezivati Zrenjanin, Novi Sad i Beograd. Na taj način kineska tehnička agencija menja izgled Vojvodine. Struktura je sledeća: 1. „Linglong“ (kineski vlasnik u Srbiji) angažovao je 2. „Šandong“ (agenciju-izvođača radova), koja je onda dalje otvarala tendere u Srbiji i angažovala 3. srpske podizvođače radova, za izgradnju gorepomenutog auto-puta. To je bilo moguće tako što su ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović i direktor „Puteva Srbije“ Zoran Drobnjak potpisali komercijalni ugovor s tom kompanijom u vrednosti od 158 miliona evra. To je mehanizam da se zaobiđu domaće javne nabavke i u ovom slučaju je njihova vrednost, prema procenama, veća za 30–40% u odnosu na ono što bi se dalo preko domaćih javnih nabavki.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE