U Srbiji na 100.000 stanovnika ima manje od dva psihologa u ustanovama primarnog sistema zdravstvene zaštite, pokazuju podaci zdravstveno-statističkog godišnjaka Instituta za javno zdravlje Batut. U Srbiji u okviru ustanova primarne zdravstvene zaštite radi 123 psihologa.
Istraživanje Mreže psihosocijalnih inovacija (PIN) pod nazivom „Mentalno zdravlje u Srbiji: procena potreba, faktora rizika i barijera u dobijanju stručne podrške“, pokazalo je i da se trećina stanovništva Srbije može smatrati psihički ugroženim.
Rezultati istraživanja pokazuju i da je veliki procenat onih koji se nisu obratili za pomoć, iako imaju izražene psihičke tegobe. Pokazalo se i da tome da li će se osoba obratiti za pomoć kada joj je pomoć potrebna značajno doprinosi nepovoljnija finansijska situacija osobe, kao i samostigmatizacija, odnosno sklonost osobe da obraćanje za stručnu pomoć doživi kao lični neuspeh.
Nedostatak psihologa, finansijske prepreke privatnog lečenja, nedovoljno dobra edukacija stanovništva po pitanju mentalnog zdravlja uzrok su jaza između potrebe za psihološkom podrškom i njene dostupnosti i pristupačnosti.
Zašto nemamo dovoljno psihologa i edukacije o mentalnom zdravlju, koje su posledice toga i kakav je položaj psihologa na tržištu rada, razgovarali smo sa psihološkinjama Anom Mirković i Marijom Erić i sa volonterkom Centra Srce, Sofijom Udicki.
Stigma – uzroci i posledice
Pored nedostupnosti, samostigmatizacija je samo jedan od razloga zašto veliki broj ljudi u Srbiji ne traži pomoć i kada im je potrebna.
Sofija Udicki iz Centra Srce za Mašinu navodi se se stigma na sličan način manifestuje kod većine ljudi.
„Ponekad je to samo strah od nepoznatog, manjak pravih informacija, nemogućnost da se stavimo u cipele drugog, forsiranje narativa da onaj kojeg ponekad duša mnogo zaboli je slabić, a ne samo čovek“, ističe Udicki.
Psihološkinja Ana Mirković uviđa da je u Srbiji dugi niz godina postojala tendencija da se mentalni izazovi i psihičke teškoće stigmatizuju, da se o njima ne govori, da se ne razmatra traženje stručne pomoći.
„Ipak, u poslednjih nekoliko godina primećuje se rast svesti o važnosti mentalnog zdravlja, posebno među mladima koji žive u urbanim sredinama, što je ohrabrujući signal za promene u u društvu, kulturi i definisanju nekih novih zdravstvenih politika“, smatra Mirković.
Isto zaključuje i Udicki – kako ona dodaje, posebno se na društvenim mrežama sve više razgovara o temi mentalnog zdravlja i svim podgrupama tog pojma, ali u isto vreme se na svakodnevnom nivou, u nekim životnim svakodnevnim pričama oseti stegnutost i nesigurnost kada se pominje nešto u vezi toga kako se zapravo osećamo.
„Centar Srce je mesto koje je ljudima u regionu dostupno kao poverljiv, anoniman, i besplatan prostor za razgovor tako da se radujemo što na taj način možemo doprineti mentalnom zdravlju zajednice, tako što ćemo u razgovoru sa korisnicima pokazati otvorenost i razumevanje za bilo koju temu ili osećanje koje tišti“, podseća Udicki.
Pored razgovora, Centar Srce se na mrežama aktivno bavi edukacijom o mentalnom zdravlju, učestvuju na tribinama, uličnim akcijama, okruglim stolovima gde se diskutuje o mentalnom zdravlju pa i fenomenu samoubistva.
Kako Udicki dodaje, Srce sledi želju da živimo u društvu sa manje stigme oko ovakvih problema i više razumevanja i empatije.
„Stigmu često potpiruje i neetičko izveštavanje medija o problemima mentalnog zdravlja i drago nam je što je u poslednje vreme ta tema sve značajnija, te se zahvaljujemo što ovom prilikom podsećamo da smo tu, za sve one koje neki teret pritiska, i koji imaju potrebu za razgovor o svojim osećanjima“, ističe Udicki.
Psiholozi na tržištu rada – velike mogućnosti i nepredvidivi ishodi
Marija Erić, diplomirana psihološkinja i master studentkinja kliničke psihologije za Mašinu kaže da psihologija generalno važi za struku koja ima dosta širok dijapazon kada su u pitanju karijerne opcije, što kandidati i kandidatkinje koji je upisuju često i navode kao jedan od razloga zašto se opredeljuju baš za studije iste. Ipak, do posla ih čeka i mnogo neplaćenog rada – bez garanta zaposlenja.
Veliki broj karijernih opcija iziskuje master diplomu, kao i minimalno/potpuno neplaćen rad određeni vremenski period, i to bez garanta daljeg zaposlenja.
Marija Erić
„To zapravo i jeste nekako korespodentno sa stanjem stvari na tržištu. Karijerni put psihologa često je nepredvidiv upravo zbog pomenute raznovrsnosti opcija – od rada na klinikama, preko škola (bilo u vidu psihologa ili nastavnika), savetovališta i centara za mentalno zdravlje, do privatne psihoterapijske prakse, nauke, službi za ljudske resurse, centara za socijalni rad, kriminalistike, forenzike i tako dalje. Ipak, uz ovu činjenicu stoji jedno veliko ali, a to jeste da veliki broj ovih karijernih opcija (posebno u državnom sektoru) iziskuje master diplomu, kao i minimalno/potpuno neplaćen rad određeni vremenski period, i to bez garanta daljeg zaposlenja, što ih ultimativno čini manje pristupačnim za studente i studentkinje koji se sami izdržavaju“, smatra Erić.
Specifičan problem sa kojim se psiholozi koji tek ulaze na tržište rada suočavaju jeste nedostatak zakona kako o psihološkoj, tako i o psihoterapijskoj delatnosti, ističe Erić.
„To de facto znači da im granice struke, kao i kriterijumi za istu, van akademije nisu propisani. Stoga, posao kojim će se baviti, autonomija i sloboda da delaju u polju u kome su kompetentni, kao i način na koji će se isti vrednovati uglavnom zavise od (dobre) volje menadžera, načelnika, upravnika, direktora i slično. Manje-više isto važi i kada su u pitanju konkursi za zaposlenje, kao i otvaranje novih radnih mesta, uprkos činjenici da istraživanja konzistentno pokazuju da psihologa u javnom sektoru nema dovoljno“, ističe Erić.
Psihoterapija – skupa i za terapeute i za klijente
Cene psihoterapije se sada kreću od 20 evra po terminu, pa sve do 60 i više. Kada se u obzir uzme prosečna zarada u Srbiji, ove cifre zaista mogu prevazići mogućnosti stanovništva Srbije. Zašto je to tako i koliko košta rad terapeuta, za Mašinu objašnjava Erić.
„Ukoliko klijenti nisu u mogućnosti da za pojedinačnu seansu izdvoje od 2500 dinara pa naviše, dostupna je uglavnom onoliko koliko je zdravstveni sistem voljan da je ponudi, privatne fondacije u okviru nevladinog sektora da je finansiraju odnosno koliko su pojedinci voljni da rade bez ili sa minimalnom naknadom“, smatra Erić.
„Psihoterapijska delatnost u Srbiji još nije doživela nikakav vid zakonskog normiranja, što suštinski znači da je celokupan proces edukacije za istu i dalje isključivo u sferi privatnog. Dakle, osim što ne postoje jasno propisani kriterijumi toga šta se tačno formalno psihoterapijom može nazivati, polaznici psihoterapijskih škola moraju biti spremni da celokupan proces finansiraju sami“, ističe Erić i dodaje da to podrazumeva višegodišnji individualni rad (u prevodu, ličnu terapiju), uz sve potrebne edukativne seminare, najčešće govorimo o cifri od više hiljada evra.
„Pride, članstvo u psihoterapijskim udruženjima, kao i održavanje relevantnosti unutar same struke često iziskuje troškove članarine, odlazaka na konferencije, dodatnih usavršavanja i slično. Bitno za napomenuti jeste da ovde govorimo isključivo o ceni samog edukativnog procesa koji se može odviti tek nakon završenih četvrogodišnjih studija, te na pomenuto treba ukalkulisati troškove života (neki bi čak rekli da psihoterapeuti treba da prežive), zdravstvene zaštite, održavanja terapijskog prostora i slično“, navodi Erić.
Prema rečimam naše sagovornice, iako veliki broj psihoterapeuta teži da svoj rad učini što je moguće dostupnijim, ipak ne smemo ispustiti iz vida da i pružanje pomoći na kraju dana jeste rad koji iziskuje kontinualno usavršavanje, te kao takvo treba biti prepoznato i adekvatno kompenzovano.
Kao primere dobre prakse u privatnom i civilnom sektoru, Erić ističe Cezam centar za mlade, kao i Ubuntu Centar i Udruženje Prostor.
Briga o mentalnom zdravlju mora biti integralni deo zdravstvenog sistema
„Kada govorimo o zdravstvenom sistemu, opsežna istraživanja, poput onih koje sprovodi PIN, ukazuju nam da u javnom sektoru ne postoji dovoljan broj psihologa kako bi se pokrile potrebe stanovništva, pride, bitno je naglasiti da nisu svi psiholozi osposobljeni za psihoterapijski rad, odnosno nisu u procesu završavanja psihoterapijske edukacije“, kaže Erić.
Psihološkinja Ana Mirković za Mašinu ističe da država ne ulaže dovoljno u zdravstvo, pa samim tim ni u mentalno zdravlje.
Sistematične i dugoročne terapije često su dostupne samo onima koji mogu finansijski da ih priušte.
Ana Mirković
„Svi primećujemo da finansijska i organizaciona ulaganja nisu dovoljna da bi psihoterapiju i druge oblike stručne podrške učinila dostupnim svima. Sistematične i dugoročne terapije često su dostupne samo onima koji mogu finansijski da ih priušte, većina tih ljudi živi u većim gradovima gde mogu da dođu do terapeuta, što nije slučaj u manjim gradovima i ruralnim delovima zemlje“, navodi Mirković.
Kako Mirković dodaje, potrebno je povećati kapacitete, prioritizovati temu mentalnog zdravlja, uvesti je u primarnu zdravstvenu zaštitu i kontinuirano edukovati širu javnost, kako bi svi građani imali jednaku mogućnost da brinu o svom mentalnom zdravlju.
„Ipak, dostupnost ovako značajnog resursa u domenu zaštite i brige o mentalnom zdravlju ne sme biti ostavljena slučaju, već mora biti intergralni deo sistema kako zdravstvene, tako i socijalne zaštite“, zaključuje Erić.
Potreba za psihoterapijom – univerzalna ili ne
Erić smatra da iako je izričito stava da psihoterapija treba biti dostupna svima, istovremeno treba zauzeti kritički stav prema imperativu univerzalne potrebe za psihoterapijom.
„Generalno govoreći, destigmatizacija psihoterapije, kao i celokupnog akta traženja pomoći u domenu mentalnog zdravlja jeste važan korak u dobrom smeru, međutim, ne smemo ispustiti iz vida da živimo vreme gde identitet postaje cilj sam po sebi, svojevrsni projekat koji neumorno treba poboljšavati, optimizovati i uređivati – na čemu imamo da zahvalimo neoliberalizmu“, ističe Erić.
Prema njenim rečima, psihoterapija jeste odličan alat za ublažavanje simptoma, sagledavanje i konfrontaciju ličnih šablona u doživljavanju i ponašanju, čak i kao svojevrsni vid socijalnog pregovaranja, ali nikako ne sme postati cilj sam po sebi, što ujedno prestavlja i etičku obavezu svakog psihoterapeuta.
„Ono što nam svima jeste potrebno su podrška zajednice, pristup prostorima socijalizacije, edukacije i kulture, kao i adekvatna socijalna i zdravstvena zaštita“, zaključuje Erić.
Edukacija o mentalnom zdravlju neprocenjiv, a neprepoznat proces
Mirković smatra da je edukacija o mentalnom zdravlju, kako u školskom sistemu, tako i van njega, od neprocenjivog značaja za razvoj emocionalne i socijalne kompetencije.
„Uvođenje programa u obrazovni sistem koji ima za cilj da učenici savladaju prepoznavanje emocija, strategije suočavanja sa stresom i razumeju psihologiju međuljudskih odnosa, ne samo da doprinosi boljem akademskom uspehu, već i dugoročno jača otpornost, održava mentalnu higijenu i čuva psihičko zdravlje“, smatra Mirković.
Van formalnog obrazovanja, Mirković ističe da ključnu ulogu u prepoznavanju postojanja mentalnih problema, destigmatizaciji mentalnih problema i osnaživanju građana da potraže pomoć kada je potrebna igraju radionice, kampanje i online resursi.
Erić smatra da ovaj proces često ne biva prepoznat kao nešto čime se posebno treba baviti u javnom sektoru.
Proces edukacije o mentalnom zdravlju, odnosno psihoedukacije, jeste prepoznat kao specifičan domen u okviru psihologije, i kao takav, iziskuje jedinstven pristup, dodaje Erić.
„Suštinski, značaj ovakvog procesa, osim striktno informativnog, jeste i u uslovno rečeno terapijskom – pružanje informacija o različitim aspektima psihičkog funkcionisanja, poremećajima, čak i pristupima istim, pojedincima često pomogne da bolje razumeju sopstvena stanja, i posledično, potencijalno se lakše sa njima nose. Caka jeste u tome da, barem u javnom sektoru, ovaj proces često ne biva prepoznat kao nešto čemu se pojedinačno treba baviti i dati na značaju, već biva dodat na listu obaveza psihologa sa već dosta dugačkom listom prioriteta“, ističe Erić.
Besplatna pomoć
Centar Srce je dostupan svakog dana, pa i praznicima, od 14 do 23h, a do 27. decembra od 23 do 3 sata iza ponoći petkom i subotom. Možete im se obratiti na telefon 0800-300-303, email: vanja@centarsrce.org. Svi pozivi su anonimni.
Tu je i besplatno psihološko savetovalište u Domu omladine Beograda – Makedonska 22/IV, Beograd; Dežurni psiholog: 064/3925300; www.domomladine.org/radionice
Centar za mentalno zdravlje (besplatno, bez uputa i knjižice) – Beogradjanka (20. sprat), Masarikova 5, Beograd; svakog radnog dana od 9 do 18 ; 011/ 3612-467; 064/8652520
Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva – Telefon: 011/7777000 Svi pozivi su anonimni.
